Олга Хавлова

С Википедије, слободне енциклопедије
Олга Хавлова
Лични подаци
Име при рођењуОлга Шпичалова
Датум рођења(1933-06-11)11. јун 1933.
Место рођењаЖижков, Праг, Чехословачка
Датум смрти27. јануар 1996.(1996-01-27) (62 год.)
Место смртиПраг, Чешка
Породица
СупружникВацлав Хавел (1964—1996)
Прва дама Чешке
2. фебруар 1933 — 27. јануар 1996.
ПредседникВацлав Хавел
НаследникДагмар Хавлова
Прва дама Чехословачке
29. децембар 1989 — 20. јул 1992.
ПредседникВацлав Хавел

Олга Хавлова (рођена као Шпичалова) (Праг, 11. јул 1933 — Праг, 27. јануар 1996) била је Прва дама Чехословачке и Чешке, супруга Вацлава Хавела, последњег председника Чехословачке и првог председника Чешке Републике.[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Вацлав Хавел и Олга Хавлова

Рођена је 11. јула 1933. године у Жижкову, предграђу Прага где је живела радничка класа.[2] Њени родитељи су се развели када је Олга имала шест година. Одрасла је у великој породици, укључујући старију сестру Јарославу, која је имала петоро деце, за које се Олга бринула од самог детињства.

Доста времена проводила је у библиотекама, где је стекла љубав према књижевности. Након што је завршила средњу школу постала је приправник у фабрици Томаша Батје. Током рада на шиваћој машини изгубила је четири прста леве руке.[3]

Када је имала око 20 година, узимала је часове глуме. Заједно са осталим ученицима, наступала је у аматерском позоришном спектаклу. Током педесетих година радила је низ различитих послова, као књиговођа, чувар продавнице, помоћник продаје и на многим другим.

Олга је свог будућег супруга Вацлава Хавела упознала у Прагу почетком педесетих година и удала се за њега 1964. године. Током шездесетих година њен супруга је постао угледни аутор у читавој Европи. У другој половини шездесетих година њен супруг је био писац и остарио је велики допринос у културним часописима, био укључен у процес демократизације, посебно у области културе. Заговарао је слободу говора, независност културе и повратак пуних грађанских права. У периоду од 1961. до 1967. године, Олга Хавлова радила је у позоришту Балустрада, где је њен супруг такође био активан све до 1968. године. Вацлав Хавел није скривао чињенице да је више пута помогнут и увек подржаван у пословима од стране његове супруге Олге Хавлове. Код своје супруге ценио је што је била обична жена, али опет део интелектуалног оркужења педесетих и шездесетих година, читалац и критичар његових есеја и драмских дела, вредни присталица и сарадник, као и поуздана животна партнерка.

Године 1967. Хавели су купули земљиште у Храдечеку, а касније када је Вацлав Хавел изгубио посао и могућност да нађе нови, породица се преселила на имање у Храдечек и тамо живела до новембра 1989. године. Олга је била љубитељ природе, а током живота на имању, бавила се ловом и сакупљањем гљива.

Током инвазије Варшавског пакта на Чехословачку, Вацлав Хавел није могао да се бави својим послом у позоришту и био је избачен из свих културних удружења, а забрањене су му и све активности.[4] Након што је Вацлав Хавел осуђен на четири и по година затвора, Олга је заједно са својим зетом, Иваном Хавелом преузела одговорност вођења послова у самиздату Експедицијано издање, које је пре тога водио њен супруг.[5]Организовала је састанке, учествовала у активности Повеље 77, а 1982. године ју је потписала.[6]

Године 1987. била је једна од оснивача Оригинални видео часопис, самиздата који је документовао активности неслагања преко фотографија и информисао о тадашњој политичкој и културној ситуацији у Чехословачкој. Активно је радила у часопису и углавном се фокусирала на еколошке теме. Крајем 1985. године била је иницијатор основања магазина Позориште Дивалди, а као члан редакције помогла је углавном финансијски.

Комитет добре воље — Фондација Олге Хавел[уреди | уреди извор]

Као супруга првог чехословачког демократског председника након фебруара 1948. године, Олга Хавлова се интерзивно усредсредила на добротворне активности. У доба нове демократије, она је била пионир добротвнирних организација у Чехословачкој.

Почетком деведесетих година основала је Одбор Добре воље, један од првих пројеката ове врсте у Чехословачкој. Године 1992. основала је Фондацију Олге Хавлове, а чланови Одбора Добре боље постали су чланови одбора фондације, заједно са Олгом, која је била председавајућа. Главни циљ Одбора Добре воље — Фондације Олга Хавлове (ОХФ) је био да помогне особама са инвалидитетом, напуштеним или дискриминисаним људима, интеграцијом у друштво. Након тога, оформљен је велико број фондација овог типа у иностранству. У неким земљама Европе организоване су сестринске организације које су подржавале основне циљеве Фондације Олга Хавлове.[7]
Хавелова је посећивала све центре за децу са вишеструким сметњама у развоју, како би испитала шта би могло да им олакша живот. Била је један од заговорника трансформација боллнице у непрофитне невладине организације и позивала министре да подрже организације цивилног друштва, које раде на социјалном пољу. Имала је поштовање свих светских политичара и уметника. Заједно са супругом немачког председника Кристијаном Херзговом, организовала је помоћ за децу која су боловала од цистичне фиброзе.

Награде и признања Олге Хавлове[уреди | уреди извор]

На петој годишњици од оснивања Фондације Олга Хавлове, она је одлучила да награди особу са хендикепом која је помогла побољшању услова живота људи са инвалидитетом. Ова награда се и даље додељује једном годишње у мају месецу. Хавлова је присуствовала само на првој церемонији, јер је преминула у јануару 1996. године.

Један део пројекта Олге Хавлове је да промовише грађанска удружења која на достојанствен начин пружају социјалне и медицинске услуге и користе нове облике социјалних услуга.

Касне године и смрт[уреди | уреди извор]

Гроб Олге Хавлове на Винохрадском гробљу

Године 1991. Нордијска фондација Стифетелсен Арте Будеје доделила је Олги Хавел престижну награду Жена године. Године 1995. добила је медаљу Премисил Питер и проглашена Женом године Чешке Републике. Последње године свог живота посветила је помоћи најугроженијим слојевима друштва.

Преминула је 27. јануара 1996. године од последица злоћудног тумора. Сахрањена је у породичној гробници Хавел на гробљу Винохради у Прагу. Године 1997. постхумно јој је додељен Орден Томаш Масарик првог реда, за изузетан допринос демократији и људским правима.[1]<re>Seznam vyznamenaných</ref>
Од 1995. године на основу одобрења Вацлава Хавела, средња школа у Поруби званично је названа по њој. Године 2014. Пословна академија, специјална практична школа у граду Јанске Лазње названа је по њој, а Хавлова ју је свечано отворила 1994. године.

О себи, Олга Хавлова није оставила писма нити било какве записе. О њеном животу писали су Павел Косатик и Хелена Маркова.

Године 2006. направљен је документарни филм о њој, поводом 10. годишњице од смрти. Филм носи име Госпођа Олга — приче о чувеним људима. Године 2014. режисер Мирослав Јанек издао је документарни филм под називом Олга, који је награђен у категорији за Најбољи документарни филм. Зграда у којој се налази Комитет Добре воље добила је 2010. године спомен плочу посвећену Олги Хавловој, а од 2012. године улица у Жижкову носи име по њој.[8] Била је изузетно цењена од стране грађана Чешке.

Годину дана након њене смрти, Вацлав Хавел оженио је глумицу Дагмару Хавлову.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „::.Václav Havel.::The official website of Vaclav Havel, writer, dramatist, dissident, prisoner of conscience, human rights activist, former president of Czechoslovakia and the Czech Republic”. Vaclavhavel.cz. Приступљено 14. 4. 2011. 
  2. ^ Keane, John (2001). Vaclav Havel: A Political Tragedy In Six Acts. Basic Books. стр. 143. ISBN 978-0-465-03720-9. Приступљено 20. 10. 2012. 
  3. ^ Remembering Olga Havlova, a woman of humor and good will
  4. ^ Keane, John (2001). Vaclav Havel: A Political Tragedy In Six Acts. Basic Books. стр. 309. ISBN 978-0-465-03720-9. Приступљено 20. 10. 2012. 
  5. ^ Ash, Timothy Garton (21. 3. 1996). „On Olga Havel (1933–1996)”. NY Books. Приступљено 26. 12. 2011. 
  6. ^ Olga Havel
  7. ^ Pathways Towards Integration
  8. ^ Olga Havlova stret inaugurated in the Pragues's Žižkov neighbourhood

Литература[уреди | уреди извор]

  • Keane, John (2001). Vaclav Havel: A Political Tragedy In Six Acts. Basic Books. стр. 143. ISBN 978-0-465-03720-9. Приступљено 20. 10. 2012. 
  • ČERNÁ, M., ŠATAVOVÁ I., GRANJA M. 20 let Výboru dobré vůle – Nadace Olgy Havlové. Praha, VDV 2010.
  • FREIMANOVÁ Anna (editorka). Síla věcnosti Olgy Havlové. Praha, Knihovna Václava Havla 2013.
  • GRANJA M. Olga Havlová a její odkaz občanské společnosti. Středočeský vlastivědný sborník 30/2012. Roztoky u Prahy, Středočeské muzeum v Roztokách u Prahy 2012.
  • HAVEL I., PUTNA M. C., DUKA D. Dopisy od Olgy. Praha, Knihovna Václava Havla 2011.
  • Za Olgou Havlovou – ženou dobré vůle. Hospodářské noviny, Praha 29. ledna 1996.
  • CHRAMOSTOVÁ, V. Vlasta Chramostová. Brno – Olomouc, Doplněk – Burian a Tichák 2011.
  • KOSATÍK Pavel Člověk má dělat to, nač má sílu. Život Olgy Havlové. Praha, Mladá fronta 2008.
  • KOSATÍK Pavel Manželky prezidentů. Deset žen z hradu. Praha, Mladá fronta 2009
  • MARKOVÁ, M. Olga Havlová a ty druhé. Ženy ve vnitřní emigraci. Brno, Barrister&Principal 1996.
  • Olga Havlová, nenápadná první dáma republiky. Mladá fronta DNES, Praha 29. ledna 1996.
  • KANTURKOVÁ Eva Sešly jsme se v této knize. Köln. Index, 1980
  • HAVEL Václav Dopisy Olze, Brno, Atlantis 1992
  • Josef Tomeš i kol.. Český biografický slovník XX. století 1, Praha. 1999. ISBN 978-80-7185-245-2.
  • Praca zbiorowa. Kronika Českých zemí, Praha. 2003. ISBN 978-80-7321-071-7.
  • Pavel Kosatik. Olga Havlova. Opowieść o niezwykłym życiu (przeł. Andrzej S. Jagodziński), Warszawa. 2003. ISBN 978-83-89217-31-8.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Олга Хавлова на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Олга_Хавлова&oldid=27512134”