Псковско-печерски манастир — разлика између измена
Нема описа измене |
|||
| Ред 31: | Ред 31: | ||
Године [[2013]]. манастир је званично обележио 540. годишњицу од оснивања. Један је од ретких православних манастира на тлу Русије који никада није затваран, чак ни у периоду комунистичке власти. Од фебруара [[1920]]. до јануара [[1945]]. манастир се налазио у границама тадашње независне [[естонија|Естоније]], и у том периоду словио је за најважнији религјски центар православних [[Сети|Сета]] (етничке групе [[естонци|Естонаца]]). |
Године [[2013]]. манастир је званично обележио 540. годишњицу од оснивања. Један је од ретких православних манастира на тлу Русије који никада није затваран, чак ни у периоду комунистичке власти. Од фебруара [[1920]]. до јануара [[1945]]. манастир се налазио у границама тадашње независне [[естонија|Естоније]], и у том периоду словио је за најважнији религјски центар православних [[Сети|Сета]] (етничке групе [[естонци|Естонаца]]). |
||
== Оснивање манастира == |
== Историја == |
||
=== Оснивање манастира === |
|||
Савремени манастирски комплекс налази се на крајњем западу [[псковска област|Псковске области]] Русије, недалеко од границе са [[естонија|Естонијом]], на неких 340 километара југозападно од [[Санкт Петербург]]а, и на око 50 километара западно од града [[Псков]]а, односно на југоисточној периферији древног града [[Печори]]ја. Манастир је основан на маленом [[пешчар]]ском узвишењу препуном бројних мањих пећина [[ерозија|ерозивно]]-[[суфозија|суфозионог]] порекла. Некада је на том подручју протицао поток Каменец.<ref>-{Агапов И. А. О возможном происхождении пещер Псково-Печерского монастыря. В сборнике научных трудов "Христианство в регионах мира (Христианская архаика), отв. ред. М. Ф. Альбедиль, Ю. Ю. Шевченко, « СПб., Петербургское Востоковедение, 2011.}-</ref><ref>-{«Псково-Печерский монастырь» (СПб., типография Эдуарда Веймара, 1860)}-</ref> |
|||
Иако је званичан датум оснивања манастира година [[1473]], извесно је да је монашки живот у пећинама на том подручју започео знатно раније, а постоје подаци да је локално становништво знало за постојање пећина још [[1392]]. године.<ref>-{А. Б. Постников Судьба старых библиотек псковских церквей и монастырей Псков. Научно-практический, историко-краеведческий журнал № 31, 2009}-</ref> Према једној од легенди из манастирских летописа, крајем [[XIV век]]а су два [[изборск]]а ловца, отац и син Селиш, у дубокој шуми у близини потока Каменца чули гласове „који су певали тако богоугодно и савршено, док се мирис тамјана ширио околном шумом”.<ref name="Оснивање манастира">{{cite web|title=Основание обители|url=http://www.pskovo-pechersky-monastery.ru/letopis/5-osnovanie-obiteli|publisher=Официальный сайт Свято-Успенского Псково-Печерского монастыря|accessdate=22. 3. 2016}}</ref> Недуго после тог догађаја, када је локални сељак Иван Дементијев секао дрвеће на месту данашњих пећина, „изненада се међу корењем дрвећа указао улаз у пећину, а над самим улазом је стајало написано ''Богомстворене пећине'' ({{јез-рус|Богом зданныя пещеры}})”.<ref name="Оснивање манастира" /> Дементијев је касније тај део земље око пећина поклонио манастирском братству. |
|||
На основу старих предања и летописа извесно је да су у пећинама на подручју данашњег манастира своје уточиште пронашли монаси из [[Кијевско-печерска лавра|Кијевско-печерске лавре]] који су се ту склонили од учесталих прогона [[Кримски Татари|кримских Татара]]. Међу тим првобитним монасима летописи помињу само преподобног Марка, који се на тај начин сматра и праоцем манастирског братства.<ref name="Оснивање манастира" /> Као званичан датум оснивања Псковско-печерског манастира узима се [[1473]], година када је преподобни [[Јона Псковско-печерски|Јона]] освештао малену пећинску цркву посвећену [[Велика Госпојина|Успењу Пресвете Богородице]]. У многим летописима, укључујући и манастирске, преподобни Јона се сматра оснивачем самог манастира. Пре него се замонашио, преподобни Јона је служио као свештеник (световног имена Јован) у цркви [[Свети Ђорђе|Светог Ђорђа]] у граду Јурјеву Ливонском (данас естонски [[Тарту]]), а у [[ливонија|Ливонију]] је дошао као православни мисионар. Како је у време његовог службовања у Ливонији долазило до честих прогона православног словенског становништва од стране Ливонаца и Немаца, Јован је страхујући за живот своје породице напустио Тарту и упутио се у правцу [[Псков]]а. У Пскову је први пут чуо за постојање ''Богомстворених пећина'' и одлучио је да се настани у близини тог светог места. Јован је уз помоћ супруге Марије у маленој пећини саградио цркву посвећену Великој Госпојини. Пре него је градња цркве завршена, његова жена Марија се тешко разболела и непосредно пре смрти она се замонашила и узела монашко име Васса. На тај начин је монахиња Васса постала првом [[постриг|пострижницом]] Успењског манастира. Након смрти супруге, и сам Јован је примио монашки чин, узевши монашко име Јона. Руска православна црква слави преподобног Јону заједно са преподобним Марком 29. марта/11. априла, а преподобну Вассу 19. марта/1. априла. Наследних преподобног Јоне јеромонах Мисаил саградио је на брду изнад пећина дрвену цркву и монашку келијицу, али су обе грађевине убрзо уништене у нападу [[ливонски ред|ливонских војски]] на манастир, док је сва манастирска имовина опљачкана. Иако се у наредним годинама манастирско братство јако смањило, а манастир је живео у великом сиромаштву, монашка заједница је ипак успела да се очува.<ref name="Оснивање манастира" /> |
|||
=== Успон манастира током ХVI века === |
|||
[[Датотека:LebedevKV CarIvan4GrozPrMI.jpg|мини|десно|250п|Цар Иван Грозни моли игумана Корнилија да му да монашки чин]] |
|||
[[Датотека:KorneliusPskov.jpg|мини|десно|250п|Место на којем је убијен игуман Корнилије]] |
|||
Манастир је обновљен и проширен у време столовања игумана Дорофеја током двадесетих година [[XVI век]]а, и у том периоду обновљена је Успењаска црква и у оквиру ње дограђена је припрата посвећена преподобним [[Антоније Печерски|Антонију]] и [[Теодосије Печерски|Теодосију]], оснивачима Кијево-Печерске лавре, а изграђени су и бројни пратећи објекти. Свим радовима руководио је дијак Мисјур Мунехин, који је касније сахрањен на манастирском гробљу као прва особа ван манастирског братства. |
|||
Године [[1521]]. манастир је дошао у посед чудотворне иконе Успења Мајке Божије са житијем, коју је насликао иконописац Алексеј Мали по наруџби извесних трговаца Василија и Теодора (Теодор се касније замонашио и постао монах Теофил, сахрањен је у овом манастиру).<ref name="Процват">{{cite web|title=Расцвет обители в ХVI веке|url=http://www.pskovo-pechersky-monastery.ru/letopis/6-rastsvet-obiteli-v-xvi-veke|publisher=Официальный сайт Свято-Успенского Псково-Печерского монастыря|accessdate=22. 3. 2016}}</ref> У том периоду манастир се спустио ка долини Каменца, а монашке келије саграђене су насупрот Успењске цркве. У време игумана Герасима донесена су правила манастирског живота којих се у неизмењеном облику монаси придржавају и данас. |
|||
Највећи успон манастир је доживео за столовања игумана [[Корнилије Псковско-Печерски|Корнилија]] у чије време је саграђен манастирски конак ([[1541]]), проширена Успењска црква и ископане нове пећине. Око манастира је саграђен утврђени камени зид ([[1558]]—[[1565]]) који је штитио манастир од упада са стране. Подигнута је и надвратна црква посвећена [[Свети Никола|Светом Николи]] ([[1564]]. или 1565). Игумана Корнилија убио је [[1570]]. лично цар [[Иван Грозни]] на капији манастира, након што је игуман одбио царев захтев да га рукоположи у чин монаха. Према предању цар се након тог чина покајао и сам је унео тело преподобног Корнилија у порту Успењског храма. Од тога дана тај пут од Никољских врата до Успењске цркве назива се ''Крвавим путем''. |
|||
Након градње заштитнх зидина, Успењски манастир је постао и стратешки важно утврђење и важна утврда на крајњем западу руске државе. Крајем октобра [[1581]]. војска пољског краља [[Стефан Батори|Стефана Баторија]] напала је манастир, и након вишедневне опсаде успела да пробије одбрамбене зидине код Благовештењског храма (5. новембра). Међутим, иако су успели да пробију заштитне зидине, захваљујући храбром отпору монаха и малобројних војника Пољаци нису успели да уђу у манастир.<ref name="Опсаде">{{cite web|title=Противостояние польско-литовскому войску|url=http://www.pskovo-pechersky-monastery.ru/letopis/7-protivostoyanie-polsko-litovskomu-vojsku|publisher=Официальный сайт Свято-Успенского Псково-Печерского монастыря|accessdate=22. 3. 2016}}</ref> |
|||
[[Датотека:Kloostrimüür.jpg|мини|ц|750п|Део манастирских зидина]] |
|||
=== Манастир од XVII до краја XIX века === |
|||
== Референце == |
== Референце == |
||
Верзија на датум 22. март 2016. у 21:53
| Псковско-печерски манастир | |||
|---|---|---|---|
| Псково-Печерский монастырь | |||
 | |||
| Основни подаци | |||
| Статус | активни манастир | ||
| Тип | православни мушки манастир | ||
| Јурисдикција | Руска православна црква | ||
| Епархија | Псковска епархија | ||
| Оснивање | 1473. | ||
| Архитектура | |||
| Ниво значаја |
| ||
| Локација | |||
| Место | Печори (Псковска област) | ||
| Држава |  Русија | ||
| Координате | 57° 48′ 37″ N 27° 36′ 53″ E / 57.81028° С; 27.61472° И | ||
  Псковско-печерски манастир Псковско-печерски манастир на карти Псковске области | |||
Псковско-печерски манастир Успења Пресвете Богородице (рус. Свя́то-Успе́нский Пско́во-Пече́рский монасты́рь) православни је мушки манастир Руске православне цркве, и један од најстаријих и најважнијих манастирских комплекса РПЦ. Манастир је основан 1473. године на маленом пешчарском узвишењу препуном пећина (на староруском печори), недалеко од града Печорија, на крајњем западу данашње Псковске области Руске Федерације. Централни део узвишења на коме се налазе Успењска црква и подземне пећине у народу се назива и Псковском Светом гором.
Године 2013. манастир је званично обележио 540. годишњицу од оснивања. Један је од ретких православних манастира на тлу Русије који никада није затваран, чак ни у периоду комунистичке власти. Од фебруара 1920. до јануара 1945. манастир се налазио у границама тадашње независне Естоније, и у том периоду словио је за најважнији религјски центар православних Сета (етничке групе Естонаца).
Историја
Оснивање манастира
Савремени манастирски комплекс налази се на крајњем западу Псковске области Русије, недалеко од границе са Естонијом, на неких 340 километара југозападно од Санкт Петербурга, и на око 50 километара западно од града Пскова, односно на југоисточној периферији древног града Печорија. Манастир је основан на маленом пешчарском узвишењу препуном бројних мањих пећина ерозивно-суфозионог порекла. Некада је на том подручју протицао поток Каменец.[1][2]
Иако је званичан датум оснивања манастира година 1473, извесно је да је монашки живот у пећинама на том подручју започео знатно раније, а постоје подаци да је локално становништво знало за постојање пећина још 1392. године.[3] Према једној од легенди из манастирских летописа, крајем XIV века су два изборска ловца, отац и син Селиш, у дубокој шуми у близини потока Каменца чули гласове „који су певали тако богоугодно и савршено, док се мирис тамјана ширио околном шумом”.[4] Недуго после тог догађаја, када је локални сељак Иван Дементијев секао дрвеће на месту данашњих пећина, „изненада се међу корењем дрвећа указао улаз у пећину, а над самим улазом је стајало написано Богомстворене пећине (рус. Богом зданныя пещеры)”.[4] Дементијев је касније тај део земље око пећина поклонио манастирском братству.
На основу старих предања и летописа извесно је да су у пећинама на подручју данашњег манастира своје уточиште пронашли монаси из Кијевско-печерске лавре који су се ту склонили од учесталих прогона кримских Татара. Међу тим првобитним монасима летописи помињу само преподобног Марка, који се на тај начин сматра и праоцем манастирског братства.[4] Као званичан датум оснивања Псковско-печерског манастира узима се 1473, година када је преподобни Јона освештао малену пећинску цркву посвећену Успењу Пресвете Богородице. У многим летописима, укључујући и манастирске, преподобни Јона се сматра оснивачем самог манастира. Пре него се замонашио, преподобни Јона је служио као свештеник (световног имена Јован) у цркви Светог Ђорђа у граду Јурјеву Ливонском (данас естонски Тарту), а у Ливонију је дошао као православни мисионар. Како је у време његовог службовања у Ливонији долазило до честих прогона православног словенског становништва од стране Ливонаца и Немаца, Јован је страхујући за живот своје породице напустио Тарту и упутио се у правцу Пскова. У Пскову је први пут чуо за постојање Богомстворених пећина и одлучио је да се настани у близини тог светог места. Јован је уз помоћ супруге Марије у маленој пећини саградио цркву посвећену Великој Госпојини. Пре него је градња цркве завршена, његова жена Марија се тешко разболела и непосредно пре смрти она се замонашила и узела монашко име Васса. На тај начин је монахиња Васса постала првом пострижницом Успењског манастира. Након смрти супруге, и сам Јован је примио монашки чин, узевши монашко име Јона. Руска православна црква слави преподобног Јону заједно са преподобним Марком 29. марта/11. априла, а преподобну Вассу 19. марта/1. априла. Наследних преподобног Јоне јеромонах Мисаил саградио је на брду изнад пећина дрвену цркву и монашку келијицу, али су обе грађевине убрзо уништене у нападу ливонских војски на манастир, док је сва манастирска имовина опљачкана. Иако се у наредним годинама манастирско братство јако смањило, а манастир је живео у великом сиромаштву, монашка заједница је ипак успела да се очува.[4]
Успон манастира током ХVI века
Манастир је обновљен и проширен у време столовања игумана Дорофеја током двадесетих година XVI века, и у том периоду обновљена је Успењаска црква и у оквиру ње дограђена је припрата посвећена преподобним Антонију и Теодосију, оснивачима Кијево-Печерске лавре, а изграђени су и бројни пратећи објекти. Свим радовима руководио је дијак Мисјур Мунехин, који је касније сахрањен на манастирском гробљу као прва особа ван манастирског братства.
Године 1521. манастир је дошао у посед чудотворне иконе Успења Мајке Божије са житијем, коју је насликао иконописац Алексеј Мали по наруџби извесних трговаца Василија и Теодора (Теодор се касније замонашио и постао монах Теофил, сахрањен је у овом манастиру).[5] У том периоду манастир се спустио ка долини Каменца, а монашке келије саграђене су насупрот Успењске цркве. У време игумана Герасима донесена су правила манастирског живота којих се у неизмењеном облику монаси придржавају и данас.
Највећи успон манастир је доживео за столовања игумана Корнилија у чије време је саграђен манастирски конак (1541), проширена Успењска црква и ископане нове пећине. Око манастира је саграђен утврђени камени зид (1558—1565) који је штитио манастир од упада са стране. Подигнута је и надвратна црква посвећена Светом Николи (1564. или 1565). Игумана Корнилија убио је 1570. лично цар Иван Грозни на капији манастира, након што је игуман одбио царев захтев да га рукоположи у чин монаха. Према предању цар се након тог чина покајао и сам је унео тело преподобног Корнилија у порту Успењског храма. Од тога дана тај пут од Никољских врата до Успењске цркве назива се Крвавим путем.
Након градње заштитнх зидина, Успењски манастир је постао и стратешки важно утврђење и важна утврда на крајњем западу руске државе. Крајем октобра 1581. војска пољског краља Стефана Баторија напала је манастир, и након вишедневне опсаде успела да пробије одбрамбене зидине код Благовештењског храма (5. новембра). Међутим, иако су успели да пробију заштитне зидине, захваљујући храбром отпору монаха и малобројних војника Пољаци нису успели да уђу у манастир.[6]
Манастир од XVII до краја XIX века
Референце
- ^ Агапов И. А. О возможном происхождении пещер Псково-Печерского монастыря. В сборнике научных трудов "Христианство в регионах мира (Христианская архаика), отв. ред. М. Ф. Альбедиль, Ю. Ю. Шевченко, « СПб., Петербургское Востоковедение, 2011.
- ^ «Псково-Печерский монастырь» (СПб., типография Эдуарда Веймара, 1860)
- ^ А. Б. Постников Судьба старых библиотек псковских церквей и монастырей Псков. Научно-практический, историко-краеведческий журнал № 31, 2009
- ^ а б в г „Основание обители”. Официальный сайт Свято-Успенского Псково-Печерского монастыря. Приступљено 22. 3. 2016.
- ^ „Расцвет обители в ХVI веке”. Официальный сайт Свято-Успенского Псково-Печерского монастыря. Приступљено 22. 3. 2016.
- ^ „Противостояние польско-литовскому войску”. Официальный сайт Свято-Успенского Псково-Печерского монастыря. Приступљено 22. 3. 2016.
Препоручена литература
- Докучаев И. А. Печоры на ладони. Путеводитель по памятникам древности в фотоработах С. Гавриловой. Псков, 2002 — 112 с.: ил.
- Рабинович Г. Архитектурный ансамбль Псково-Печерского монастыря.\\Архитектурное наследство. Вып.6. М., 1956.
- Ямщиков С. Архимандрит Алипий. Человек. Художник. Воин. Игумен. М.: Москва, 2004. — 488 c. ISBN 5-98637-004-X
- Сойкин П. П. Псково-Печерский монастырь в Псковском уезде // Православные русские обители: Полное иллюстрированное описание православных русских монастырей в Российской Империи и на Афоне. — СПб.: Воскресение, 1994. — С. 172-174. — 712 с. — 20 000 экз. — ISBN 5-88335-001-1.
