Ђовани Пјерлуиђи да Палестрина — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
.
.
Ред 21: Ред 21:
| награде=
| награде=
|}}
|}}
{{rut}}
'''Ђовани Пјерлуиђи да Палестрина''' ({{јез-ита|Giovanni Pierluigi da Palestrina}}; 3. фебруар [[1525]]. или 2. фебруар [[1526]]. [[Палестрина]] код [[Рим]]а — [[2. фебруар]] [[1594]]. [[Рим]])<ref>A eulogy gives his age as 68, and on that basis Grove gives a birthdate "almost certainly between 3 February 1525 and 2 February 1526" (''The New Grove Dictionary of Music and Musicians'', 2nd ed., s.v. "Palestrina, Giovanni Pierluigi da" by Lewis Lockwood, Noel O'Regan, and Jessie Ann Owens).</ref> је био [[Италија|италијански]] рани [[Ренесансна музика|ренесансни]] композитор црквене музике и музички иноватор. Żивео је у вријеме католичке [[Противреформација |противреформације]]. Имао је веома велики утицај на развој [[католичка црква|римокатоличке]] црквене музике, а његово дело се сматра врхунцем уметности ренесансне [[Полифонија|полифоније]].<ref name=Roche>Jerome Roche, ''Palestrina'' (Oxford Studies of Composers, 7; New York: Oxford University Press). {{page|year=1971|id=ISBN 0-19-314117-5|pages=}}</ref><ref name="britannica">{{cite web|url=https://www.britannica.com/biography/Giovanni-Pierluigi-da-Palestrina|title=Giovanni Pierluigi da Palestrina, italijanski kompozitor|work=britannica.com|accessdate= 9. 8. 2016}}</ref> У своје време био је изузетно популаран, цењен међу композиторима и миљеник папе [[Папа Јулије III|Јулија III]].
'''Ђовани Пјерлуиђи да Палестрина''' ({{јез-ита|Giovanni Pierluigi da Palestrina}}; 3. фебруар [[1525]]. или 2. фебруар [[1526]]. [[Палестрина]] код [[Рим]]а — [[2. фебруар]] [[1594]]. [[Рим]])<ref>A eulogy gives his age as 68, and on that basis Grove gives a birthdate "almost certainly between 3 February 1525 and 2 February 1526" (''The New Grove Dictionary of Music and Musicians'', 2nd ed., s.v. "Palestrina, Giovanni Pierluigi da" by Lewis Lockwood, Noel O'Regan, and Jessie Ann Owens).</ref> је био [[Италија|италијански]] рани [[Ренесансна музика|ренесансни]] композитор црквене музике и музички иноватор. Żивео је у вријеме католичке [[Противреформација |противреформације]]. Имао је веома велики утицај на развој [[католичка црква|римокатоличке]] црквене музике, а његово дело се сматра врхунцем уметности ренесансне [[Полифонија|полифоније]].<ref name=Roche>Jerome Roche, ''Palestrina'' (Oxford Studies of Composers, 7; New York: Oxford University Press). {{page|year=1971|id=ISBN 0-19-314117-5|pages=}}</ref><ref name="britannica">{{cite web|url=https://www.britannica.com/biography/Giovanni-Pierluigi-da-Palestrina|title=Giovanni Pierluigi da Palestrina, italijanski kompozitor|work=britannica.com|accessdate= 9. 8. 2016}}</ref> У своје време био је изузетно популаран, цењен међу композиторима и миљеник папе [[Папа Јулије III|Јулија III]].


Ред 30: Ред 30:
* [[Дисонанца|Дисонанце]] могу бити присутне у ненаглашеном делу такта, а ако су у наглашеном делу, морају одмах бити разрешене
* [[Дисонанца|Дисонанце]] могу бити присутне у ненаглашеном делу такта, а ако су у наглашеном делу, морају одмах бити разрешене
Палестрина је произвео стотине композиција, укључујући 105 [[миса]], 68 [[оферторијум]]а, најмање 140 [[мадригал]]а и више од 300 [[мотет]]а. Поред тога, написао је најмање 72 [[химна |химни]], 35 [[магнификат]]а, 11 [[литанија]], и четири или пет сетова [[Lamentations of Jeremiah the Prophet |нарицаљки]].<ref name=Roche/> The ''Gloria'' melody from a Palestrina's ''Magnificat Tertii Toni'' (1591) is widely used today in the resurrection hymn tune, ''Victory'' (The Strife Is O'er).<ref>{{cite book |url=http://www.hymnary.org/hymn/PsH/391 |title=The Psalter Hymnal Handbook |editor-first1=Emily |editor-last1=Brink |editor-first2=Bert |editor-last2=Polman |date=1998 |accessdate=26 January 2015}}</ref>
Палестрина је произвео стотине композиција, укључујући 105 [[миса]], 68 [[оферторијум]]а, најмање 140 [[мадригал]]а и више од 300 [[мотет]]а. Поред тога, написао је најмање 72 [[химна |химни]], 35 [[магнификат]]а, 11 [[литанија]], и четири или пет сетова [[Lamentations of Jeremiah the Prophet |нарицаљки]].<ref name=Roche/> Мелодија ''Глорија'' из Палестрининог -{''Magnificat Tertii Toni''}- (1591) данас се широко користи у мелодији химне васкрсења, ''Победа'' (-{''The Strife Is O'er''}-).<ref>{{cite book |url=http://www.hymnary.org/hymn/PsH/391 |title=The Psalter Hymnal Handbook |editor-first1=Emily |editor-last1=Brink |editor-first2=Bert |editor-last2=Polman |date=1998 |accessdate=26 January 2015}}</ref>


Његов однос према мадригалима био је донекле загонетан: док се у предговору његовој колекцији -{''Canticum canticorum''}- (Песма над песмама) монета (1584) он одрекао постављања необичних текстова, само две године касније он се вратио да објави Књигу -{II}- својих секуларних мадригала (неке од њих су међу најфинијим композицијама у том медију).<ref name=Roche/> Објавио је само две колекције мадригала са световним текстовима, један у 1555, а други 1586. године.<ref name=Roche/> Друге две колекције су били духовни мадригали, жанр који су волели заговорници противреформације.<ref name=Roche/>
His attitude toward madrigals was somewhat enigmatic: whereas in the preface to his collection of ''Canticum canticorum'' (Song of Songs) motets (1584) he renounced the setting of profane texts, only two years later he was back in print with Book II of his secular madrigals (some of these being among the finest compositions in the medium).<ref name=Roche/> He published just two collections of madrigals with profane texts, one in 1555 and another in 1586.<ref name=Roche/> The other two collections were spiritual madrigals, a genre beloved by the proponents of the Counter-Reformation.<ref name=Roche/>


Palestrina's masses show how his compositional style developed over time.<ref name=Roche/> His ''Missa sine nomine'' seems to have been particularly attractive to [[Johann Sebastian Bach]], who studied and performed it while writing the [[Mass in B minor]].<ref name=Wolff>Christoph Wolff, ''Der Stile Antico in der Musik Johann Sebastian Bachs: Studien zu Bachs Spätwerk'' (Wiesbaden: Franz Steiner Verlag, 1968), pp. 224–225.</ref> Most of Palestrina's masses appeared in thirteen volumes printed between 1554 and 1601, the last seven published after his death.<ref name=Roche/><ref name=Garrat />
Палестринине мисе показују како се његов композициони стил развио током времена.<ref name=Roche/> Постоје индикације да је његова -{''Missa sine nomine''}- била посебно атрактивна за [[Јохан Себастијан Бах |Јохана Себастијана Баха]], који ју је струдирао и изводио док је радио на својој [[Миса у Б-молу |Миси у Б-молу]].<ref name=Wolff>Christoph Wolff, ''Der Stile Antico in der Musik Johann Sebastian Bachs: Studien zu Bachs Spätwerk'' (Wiesbaden: Franz Steiner Verlag, 1968), pp. 224–225.</ref> Већина Палестрининих миса се јавља у тринаест томова објављених током периода од 1554 до 1601, задњих седам је објављено након његове смрти.<ref name=Roche/><ref name=Garrat />


== Биографија ==
== Биографија ==
Ред 64: Ред 64:
== Репутација ==
== Репутација ==


Палестрина је био познат у своје време, and if anything, his reputation increased after his death. Conservative music of the Roman school continued to be written in his style (which in the 17th century came to be known as the ''[[prima pratica]]'') by such students of his as [[Giovanni Maria Nanino]], [[Ruggiero Giovanelli]], [[Arcangelo Crivelli]], [[Teofilo Gargari]], [[Francesco Soriano]], and [[Gregorio Allegri]]. It is also thought that [[Salvatore Sacco]] may have been a student of Palestrina, as well as [[Giovanni Dragoni]], who later went on to become choirmaster in the church of [[S. Giovanni in Laterano]].<ref name=Pyne>Zoe Kendrick Pyne, ''Giovanni Pierluigi di Palestrina: His Life and Times'' (London: Bodley Head, 1922).</ref> As late as the 1750s, Palestrina's style was still the reference for composers working in the motet form, as can be seen by [[Francesco Barsanti]]'s ''Sei Antifones'' 'in the style of Palestrina' (c. 1750; published by [Peter] Welcker, c. 1762).
Палестрина је био познат у своје време, и ако се ишта, његова репутација је порасла након његове смрти. Конзервативна музика римске школе наставила је да се пише у свом стилу (који је у 17. веку постао познат као -{''[[prima pratica]]''}-) од стране његових ученика као што су [[Ђовани Марија Нанино]], [[Руђеро Ђованели]], [[Арканђело Кривели]], [[Теофило Гаргари]], [[Франческо Сорјано]], и [[Грегорио Алегри]]. Исто се тако сматра да је [[Салваторе Сачо]] био ученик Палестрине, као и [[Ђовани Драгони]], који је касније постао хорски мајстор у цркви С. Ђовани у Латерану.<ref name=Pyne>Zoe Kendrick Pyne, ''Giovanni Pierluigi di Palestrina: His Life and Times'' (London: Bodley Head, 1922).</ref> Касних 1750-тих, Палестринин стил је још увек био референца за композиторе који су радили у мотетној форми, као што се може видети у [[Франческо Барсанти]]јевом -{''Sei Antifones''}- написаном у Палестринином стилу (c. 1750; рад је објавио [Питер] Велкер, c. 1762).


Much research on Palestrina was done in the 19th century by [[Giuseppe Baini]], who published a monograph in 1828 which made Palestrina famous again and reinforced the already existing legend that he was the "Saviour of Church Music" during the reforms of the [[Council of Trent]].<ref name=Garrat>James Garrat, ''Palestrina and the German Romantic Imagination'' (New York: Cambridge University Press, 2002).</ref> The 19th century proclivity for hero-worship is predominant in this monograph, however, and this has remained with the composer to some degree to the present day. [[Hans Pfitzner]]'s opera ''[[Palestrina (opera)|Palestrina]]'' shows this attitude at its peak.<ref name=Garrat/>.<ref name=Bokina>John Bokina, ''Opera and Politics'' (New York: Yale University Press, 1997), pp. 129–131.</ref>
Знатна истраживања Палестрине су спроведена током 19. века, у чему је прењачио [[Giuseppe Baini |Ђузепе Бајни]], који је објавио монографију 1828. године којом је учинио Палестрину поново познатим и ојачао већ постојећу легенду да је он био „Спаситељ црквене музике” током реформи [[Тридентски сабор |Тридентског сабора]].<ref name=Garrat>James Garrat, ''Palestrina and the German Romantic Imagination'' (New York: Cambridge University Press, 2002).</ref> Ипак, у овој монографији доминантна је склоност обожавања хероја типична за 19. век и ово је до данас остало везано за композитора у некој мери. [[Hans Pfitzner |Ханс Пфицнерова]] опера [[Палестрина (опера) |Палестрина]] показује тај став на његовом врхунцу.<ref name=Garrat/><ref name=Bokina>John Bokina, ''Opera and Politics'' (New York: Yale University Press, 1997), pp. 129–131.</ref>


Тек недавно, откривањем и објављивањем великог броја досад непознатих или заборављених музиких дела различитих ренесансних композитора, постало могуће да се правилно процени Палестрина у историјском контексту.<ref name=Roche/> Иако Палестрина добро представља касно ренесансну музику, други ствараоци као што су [[Orlande de Lassus |Орланд де Ласус]] (француско-фламански композитор који је такође провео део своје ране каријере у Италији) и [[William Byrd |Вилијам Берд]] били су знатно свестранији.<ref name=Roche/> Научна гледишта 20. и 21. века су задржала став да је Палестрина био јак и префињен композитор чија музика представља врхунац техничке перфекције, истичући да су неки од његових савременика поседовали једнако индивидуалне гласове чак и у границама „глатке полифоније”. Као резултат, композитори као што су [[Orlande de Lassus |Ласус]] и [[William Byrd |Берд]] као и [[Tomás Luis de Victoria |Томас Луис де Викторија]] све више уживају упоредиве репутације.
It is only recently, with the discovery and publication of a great deal of hitherto unknown or forgotten music by various Renaissance composers, that it has been possible to properly assess Palestrina in a historical context.<ref name=Roche/> Though Palestrina represents late Renaissance music well, others such as [[Orlande de Lassus]] (a Franco-Flemish composer who also spent some of his early career in Italy) and [[William Byrd]] were arguably more versatile.<ref name=Roche/> 20th and 21st century scholarship by and large retains the view that Palestrina was a strong and refined composer whose music represents a summit of technical perfection, while emphasizing that some of his contemporaries possessed equally individual voices even within the confines of "smooth polyphony". As a result, composers like [[Lassus]] and [[William Byrd|Byrd]] as well as [[Tomas Luis de Victoria]] have increasingly come to enjoy comparable reputations.


Постоје два свеобухватна издања Палестрининих радова: издање у 33 тома које су објавили -{Breitkopf and Härtel}-, у [[Лајпциг]]у у Немачкој између 1862 и 1894 које је уредио [[Franz Xaver Haberl |Франц Ксавер Хаберл]], и издање у 34 тома које је објављено средином двадесетог века, посредством издавачке куће Фратели Скалера, у Риму у Италији, које је уредио Рафаел Касимири са сарадницима.
There are two comprehensive editions of Palestrina's works: a 33-volume edition published by Breitkopf and Härtel, in [[Leipzig]] Germany between 1862 and 1894 edited by [[Franz Xaver Haberl]], and a 34-volume edition published in the mid twentieth century, by Fratelli Scalera, in Rome, Italy edited by [[w:it:Raffaele Casimiri|R. Casimiri]] and others.


==Филм==
==Филм==

Верзија на датум 17. септембар 2017. у 23:09

Ђовани Пјерлуиђи да Палестрина
Ђовани да Палестрина
Лични подаци
Датум рођењафебруар 1525. или 1526.
Место рођењаПалестрина, Папска држава
Датум смрти2. фебруар 1594.(1594-02-02) (67/68 год.)
Место смртиРим, Папска држава
Композиторски рад
Периодренесанса
Утицаји одЂовани Марија Нанино
Руђеро Ђованели
Јохан Себастијан Бах
Најважнија дела

Ђовани Пјерлуиђи да Палестрина (итал. Giovanni Pierluigi da Palestrina; 3. фебруар 1525. или 2. фебруар 1526. Палестрина код Рима — 2. фебруар 1594. Рим)[1] је био италијански рани ренесансни композитор црквене музике и музички иноватор. Żивео је у вријеме католичке противреформације. Имао је веома велики утицај на развој римокатоличке црквене музике, а његово дело се сматра врхунцем уметности ренесансне полифоније.[2][3] У своје време био је изузетно популаран, цењен међу композиторима и миљеник папе Јулија III.

Установио је следећа правила компоновања:

  • Музичка фраза тече динамично, а не статично
  • Мелодија треба да садржи неколико скокова у висини између нота
  • Када се догоди скок, он мора бити мали, и одмах га треба балансирати скоком у другом правцу
  • Дисонанце могу бити присутне у ненаглашеном делу такта, а ако су у наглашеном делу, морају одмах бити разрешене

Палестрина је произвео стотине композиција, укључујући 105 миса, 68 оферторијума, најмање 140 мадригала и више од 300 мотета. Поред тога, написао је најмање 72 химни, 35 магнификата, 11 литанија, и четири или пет сетова нарицаљки.[2] Мелодија Глорија из Палестрининог Magnificat Tertii Toni (1591) данас се широко користи у мелодији химне васкрсења, Победа (The Strife Is O'er).[4]

Његов однос према мадригалима био је донекле загонетан: док се у предговору његовој колекцији Canticum canticorum (Песма над песмама) монета (1584) он одрекао постављања необичних текстова, само две године касније он се вратио да објави Књигу II својих секуларних мадригала (неке од њих су међу најфинијим композицијама у том медију).[2] Објавио је само две колекције мадригала са световним текстовима, један у 1555, а други 1586. године.[2] Друге две колекције су били духовни мадригали, жанр који су волели заговорници противреформације.[2]

Палестринине мисе показују како се његов композициони стил развио током времена.[2] Постоје индикације да је његова Missa sine nomine била посебно атрактивна за Јохана Себастијана Баха, који ју је струдирао и изводио док је радио на својој Миси у Б-молу.[5] Већина Палестрининих миса се јавља у тринаест томова објављених током периода од 1554 до 1601, задњих седам је објављено након његове смрти.[2][6]

Биографија

Палестрина је рођен у Палестрини, градићу у близини Рима који је у то време припадао Папинској држави. Документи наводе да је од 1537. године био члан хора дечака у базилици Санта Марије Мађоре у Риму. У том граду ċе и провести највећи део своје музичке каријере.

Од 1544-1551 Палестрина је био оргуљаш у катедрали Ст. Агапито у свом родном граду. Осим свирања црквених оргуља његове дужности су биле да помаже деловање црквеног хора, да подучава музику и компонује каноне, а накнада је била у новцу и натури. Његова вештина у пословима везаним за црквену музику привукла је пажњу бискупа Ђованија Марија Чоха Монте, који је касније постао папа Јулије III. За време свог радног боравка у родном граду, Палестрина је 1547. године оженио Лукрецију Гори. Са њом је имао три сина Родолфо, Ангело и најмлађи Игинио, који га је једини и наџивео.

Прочеље првог мисала Ђованија Пјерлуиђија да Палестрине, на којем он представља папи Јулију III свој први рад посвећен њему.

Године 1551. вратио се у Рим где је преузео прво од својих папских именовања, као музички директор (maestro di cappella) хора Јулијанске Капеле (Cappella Giulia) при Базилици светог Петра. Ту је компоновао и своју прву књигу црквених миса 1554. године, која је била посвеċена папи Јулију III у знак захвалности за његову новчану подршку. Наредне године био је унапређен у певача „Понтифског хора.” Ипак, он није занемарио ни секуларну страну његове уметности, те је 1555. године објавио своју прву књигу мадригала (секуларне и духовне вишегласне песме). Међутим, у време када је блажи режим Јулије III замијењен оштријом дисциплином папе Павла IV. Одлуком новог папе било је забрањено ожењеним мушкарцима да служе у папском хору. Палестрина је заједно са двојицом својих колега добио малу пензију као надокнаду због њиховог отпуштања са посла.[3] Убрзо након тога постао је хоровођа у Базилици светог Ивана Латеранског (посао који је раније радио Орландо ди Ласо). Период 1560-тих је било време великог стручног усавршавања за Палестрину. Радио је у базилици Санта Марије Мађоре, u Папском универзитету (Seminario Romano) и за богатог кардинала Иполита д'Естеа, те је објавио четири књиге своје музике.[7]

Године 1568. због ниске новчане надокнаде и његове жеље да остане у Риму Палестрина је одбио понуду да постане капелмајстор за Максимилијана II, цара Светог римског царства у Бечу. Након смрти композитора Ђиованија Анимучија 1571. године који је био музички директор у Ватикану од 1555. године, Палестрина је био позван да се врати на своје старо радно место као музички директор Јулијанског хора у Ватиканској базилици. Вратио се и одмах наставио са својим успешним композиторским деловањем, а добио је виŝе пута и повећање плате. Како му је расла композиторска слава 1578. године као признање његовог положаја најславнијег римског музичара добио је звање магистра музике у Ватиканској базилици.[3] Ово његово последње професионално именовање је било дугог мандата од 1571-1594 као главни одговорни за музичке активности у Капели Јулија при Базилици светог Петра. Осим тога, обављао је самостални музички рад за најмање 12 других римских цркава и институција, те је био успешан у пословању са крзном у власништву његове друге жене, а улагао је и у тадашње тржиште римским некретнинама.[7]

Низ епидемија куге које су биле захватиле средишњу Италију током касних 1570-тих узроковале су смрт његове жене и два старија сина, који су у то време показивали велику музичку надареност. Сам Палестрина се озбиљно разболео током тог времена. Тугујуċи због смрти своје жене, објавио је своју намеру да постане свештеник, на радост папе, Гргура XIII. Након што је био канонизован, убрзо се одрекао завета како би оженио Вирђинију Дормоли 1581. године, удовицу богатог трговца. Иако је доста времена провео управљајуċи њеним богатством, он је задржао свој посао у базилици Светог Петра и наставио да компонује. Био је сматран званичним композитором за хор од стране свих папа за које је радио, а забележено је и да је марширао на челу папинских певача поводом подизања великог египатског обелиска на Тргу светог Петра.[3]

Музичка баштина и стил

Нотни запис првих тактова мисе Papae Marcelli, дела Пјерлуиђија да Палестрине.

Ђиованни Пјерлуиђи да Палестрина је своје огромно композиторско стваралаштво објавио у готово 30 збирки током свог живота. Више од 700 његових музичких дјела сачувано је у рукописима. Остао је најпознатији по 104 мисе, иако је компоновао у сваком другом литургијском жанру из свог времена, укључујуċи и готово 100 мадригала.[7]

Његово музичко стваралаштво, иако огромно, одржало је изузетно висок стандард како у сакралним тако и у секуларним радовима. Његова техника кориштења cantus firmus мелодија (веċ постојеċе мелодије која је намењена за један глас) као и мајсторство у употреби полифоније може се у највећој могућој мери уочити код неких његових канонских миса (у којима су један или више делова за глас изведени из другог дела за глас). Његова способност се огледа и у украшавању свечаног литургијског хорског певања, чинеċи је саставним делом текстуре. Понекад се готово и не разликује од других слободно компонованих делова, што је уочљиво из неких његових миса заснованих на мелодијама химне.

Ђовани Пјерлуиђи да Палестрина је при компонирању највећег броја његових миса користио технику познату као музичка пародија, при чему је композитор користио властиту музику или музику од других композитора као полазну тачку за ново музичко дело. Многе друге мисе произашле су из музичких идеја његових претходника или савременика. Палестрина је компонирао још једну врсту мисе која је уочљива у девет радова написаних за Мантову. У овим делима, Глорија и Кредо секције су тако распоређене да се мелодијска линија за један глас (лат. cantus planus) и полифонија наизменично појављују. Ту је и мала, али важна група миса које су биле компоноване у слободном стилу, где је музички материјал био у потпуности оригиналан. Можда најпознатији пример ове врсте је Missa brevis („Кратка миса”) за четири гласа.

Мотети Ђованија Пјерлуиђија да Палестрине, од којих их је више од 250 сачувано, показују готово исту разноликост облика и врста као и код миса. Већина њих су у неким јасно дефинисаним облицима, повремено одражавајуċи облик литургијског текста, иако се релативно мало заснивају на мелодијама за један глас. Многи од њих парафразирају појање, али са умећем које је подједнако успешно као и код миса. На истом нивоу као и канонске мисе су мотети попут Cum ortus fuerit и Accepit Isus calicem. Овај други наведени мотет је очито био композиторов миљеник - претпоставка заснована на портрету Палестрине где је приказан како рукама држи копију овог дјела. Овај портрет се данас чува у Ватикану.

Његових 29 мотета засновано је на текстовима из једне од књига из Старог завјета под називом Песма над песмама. Ту се могу приметити бројни примери „мадригализама”: кориштење сугестивних музичких фраза евоцирајући сликовите музичке делове, очигледно било за уву или око, а понекад за обоје. У делу еухаристијске службе (ofertorium), Палестрина потпуно одустаје од старе технике cantus firmus и пише музику у слободном стилу, док у химнама он парафразира традиционалне мелодије, обично у највишем гласу. У библијској поетској тужаљци поводом вавилонског уништења Јерусалима под називом Јеремијин плач, он доноси успешан контраст у односу на музичке делове са хебрејским и латинским текстовима. Музички део са хебрејским текстовима је стилски мелизматичан (богато окићен), а други део са латинским текстовима је једноставнији и свечанији. Његови магнификатски хвалоспеви су углавном организовани у четири групе по осам хвалоспјева, а свака група се састоји од магнификата заснованог на једном од осам „тонова”: алтернатим структура се овде користи као код миса писаних за Мантову.[3]

Репутација

Палестрина је био познат у своје време, и ако се ишта, његова репутација је порасла након његове смрти. Конзервативна музика римске школе наставила је да се пише у свом стилу (који је у 17. веку постао познат као prima pratica) од стране његових ученика као што су Ђовани Марија Нанино, Руђеро Ђованели, Арканђело Кривели, Теофило Гаргари, Франческо Сорјано, и Грегорио Алегри. Исто се тако сматра да је Салваторе Сачо био ученик Палестрине, као и Ђовани Драгони, који је касније постао хорски мајстор у цркви С. Ђовани у Латерану.[8] Касних 1750-тих, Палестринин стил је још увек био референца за композиторе који су радили у мотетној форми, као што се може видети у Франческо Барсантијевом Sei Antifones написаном у Палестринином стилу (c. 1750; рад је објавио [Питер] Велкер, c. 1762).

Знатна истраживања Палестрине су спроведена током 19. века, у чему је прењачио Ђузепе Бајни, који је објавио монографију 1828. године којом је учинио Палестрину поново познатим и ојачао већ постојећу легенду да је он био „Спаситељ црквене музике” током реформи Тридентског сабора.[6] Ипак, у овој монографији доминантна је склоност обожавања хероја типична за 19. век и ово је до данас остало везано за композитора у некој мери. Ханс Пфицнерова опера Палестрина показује тај став на његовом врхунцу.[6][9]

Тек недавно, откривањем и објављивањем великог броја досад непознатих или заборављених музиких дела различитих ренесансних композитора, постало могуће да се правилно процени Палестрина у историјском контексту.[2] Иако Палестрина добро представља касно ренесансну музику, други ствараоци као што су Орланд де Ласус (француско-фламански композитор који је такође провео део своје ране каријере у Италији) и Вилијам Берд били су знатно свестранији.[2] Научна гледишта 20. и 21. века су задржала став да је Палестрина био јак и префињен композитор чија музика представља врхунац техничке перфекције, истичући да су неки од његових савременика поседовали једнако индивидуалне гласове чак и у границама „глатке полифоније”. Као резултат, композитори као што су Ласус и Берд као и Томас Луис де Викторија све више уживају упоредиве репутације.

Постоје два свеобухватна издања Палестрининих радова: издање у 33 тома које су објавили Breitkopf and Härtel, у Лајпцигу у Немачкој између 1862 и 1894 које је уредио Франц Ксавер Хаберл, и издање у 34 тома које је објављено средином двадесетог века, посредством издавачке куће Фратели Скалера, у Риму у Италији, које је уредио Рафаел Касимири са сарадницима.

Филм

Године 2009. филм о композитору је продуцирала немачка телевизија ZDF/Arte. Наслов: Палестрина - принц музике, у режији Георга Бринтрупа.[10]

Духовна музика

и друге композиције.

Световна музика

Види још

Референце

  1. ^ A eulogy gives his age as 68, and on that basis Grove gives a birthdate "almost certainly between 3 February 1525 and 2 February 1526" (The New Grove Dictionary of Music and Musicians, 2nd ed., s.v. "Palestrina, Giovanni Pierluigi da" by Lewis Lockwood, Noel O'Regan, and Jessie Ann Owens).
  2. ^ а б в г д ђ е ж з Jerome Roche, Palestrina (Oxford Studies of Composers, 7; New York: Oxford University Press). 1971. ISBN 0-19-314117-5.
  3. ^ а б в г д „Giovanni Pierluigi da Palestrina, italijanski kompozitor”. britannica.com. Приступљено 9. 8. 2016. 
  4. ^ Brink, Emily; Polman, Bert, ур. (1998). The Psalter Hymnal Handbook. Приступљено 26. 1. 2015. 
  5. ^ Christoph Wolff, Der Stile Antico in der Musik Johann Sebastian Bachs: Studien zu Bachs Spätwerk (Wiesbaden: Franz Steiner Verlag, 1968), pp. 224–225.
  6. ^ а б в James Garrat, Palestrina and the German Romantic Imagination (New York: Cambridge University Press, 2002).
  7. ^ а б в „Giovanni Pierluigi da Palestrina, biografija”. allmusic.com. Приступљено 10. 8. 2016. 
  8. ^ Zoe Kendrick Pyne, Giovanni Pierluigi di Palestrina: His Life and Times (London: Bodley Head, 1922).
  9. ^ John Bokina, Opera and Politics (New York: Yale University Press, 1997), pp. 129–131.
  10. ^ Internet Movie Database

Литература

  • Article "Palestrina, Giovanni Pierluigi da", in: The New Grove Dictionary of Music and Musicians, ed. Stanley Sadie. 20 vol. London, Macmillan Publishers Ltd., 1980. ISBN 1-56159-174-2
  • Benjamin, Thomas, The Craft of Modal Counterpoint, 2nd ed. Routledge, New York, 2005. ISBN 0-415-97172-1 (direct approach)
  • Coates, Henry, Palestrina. J. M. Dent & Sons, London, 1938. (An early entry in the Master Musicians series, and, like other books in that series, combines biographical data with musicological commentary.)
  • Daniel, Thomas, Kontrapunkt, Eine Satzlehre zur Vokalpolyphonie des 16. Jahrhunderts. Verlag Dohr, 2002. ISBN 3-925366-96-2
  • Della Sciucca, Marco, Giovanni Pierluigi da Palestrina. L'Epos, Palermo, 2009. ISBN 978-88-8302-387-3
  • Johann Joseph Fux, The Study of Counterpoint (Gradus ad Parnassum). Tr. Alfred Mann. W.W. Norton & Co., New York, 1965. ISBN 0-393-00277-2
  • Gauldin, Robert, A Practical Approach to Sixteenth-Century Counterpoint. Waveland Press, Inc., Long Grove, Illinois, 1995. ISBN 0-88133-852-4 (direct approach, no species; contains a large and detailed bibliography)
  • Haigh, Andrew C. "Modal Harmony in the Music of Palestrina", in the festschrift Essays on Music: In Honor of Archibald Thompson Davison. Harvard University Press, 1957, pp. 111–120.
  • Jeppesen, Knud, The Style of Palestrina and the Dissonance. 2nd ed., London, 1946. (An exhaustive study of his contrapuntal technique.)
  • Jeppesen, Knud; Haydon, Glen (Translator); Foreword by Mann, Alfred. Counterpoint. New York, 1939. Available through Dover Publications, 1992. ISBN 0-486-27036-X
  • Lewis Lockwood, Noel O'Regan, Jessie Ann Owens: "Palestrina, Giovanni Pierluigi da". Grove Music Online, ed. L. Macy (Accessed 7 July 2007), (subscription access)
  • Meier, Bernhard, The Modes of Classical Vocal Polyphony, Described According to the Sources. Broude Brothers Limited, 1988. ISBN 0-8450-7025-8
  • Morris, R.O., Contrapuntal Technique in the Sixteenth Century. Oxford University Press, 1978. ISBN 0-19-321468-7 (out of print; one of the first attempts at "direct approach", meaning Morris does away with Fux' five species).
  • Motte, Diether de la, Kontrapunkt. 1981 Bärenreiter-Verlag, Kassel. ISBN 3-423-30146-5 / 3-7618-4371-2 (this text is in German; great, though!)
  • Pyne, Zoe Kendrick, Giovanni Pierluigi di Palestrina: His Life and Times, Bodley Head, London, 1922.
  • Reese, Gustave, Music in the Renaissance. W.W. Norton & Co., New York, 1954. ISBN 0-393-09530-4
  • Roche, Jerome, Palestrina. Oxford University Press, 1970. ISBN 0-19-314117-5
  • Schubert, Peter, Modal Counterpoint, Renaissance Style, 2nd edition. New York and Oxford: Oxford University Press, 2008. ISBN 978-0-19-533194-3 (guidelines for writing and analyzing 16th-century music).
  • Stewart, Robert, An Introduction to Sixteenth-Century Counterpoint and Palestrina's Musical Style. Ardsley House, Publishers, 1994. ISBN 1-880157-07-1
  • Stove, R. J., Prince of Music: Palestrina and His World, Quakers Hill Press, Sydney, 1990. ISBN 0-7316-8792-2 (biographical rather than musicological in nature; is wholly devoid of staff-notation extracts; but corrects some errors found in Z. K. Pyne and elsewhere).
  • Swindale, Owen, Polyphonic Composition, Oxford University Press, 1962. (Out of print, no ISBN available.)

Спољашње везе

Ђовани Палестрина на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ђовани_Пјерлуиђи_да_Палестрина&oldid=15455738”