Наполеон III Бонапарта

Наполеон III Бонапарта

Наполеон III Бонапарта (Charles Louis Napoleon Bonaparte) (20. март 1808. - 9. јануар 1873. године) је француски политичар, државник и владар. Рођен је у Паризу као син Луја Бонапарте, а нећак Наполеона I. Живео је у изгнанству након пада бонапартистичког режима 1815.

Живот

Године 1839. је написао књигу Les idées Napolépniennes и био умешан у два неуспешна свргавања бурбонске монархије 1836. и 1840. године.

Након победе револуције 1848. вратио се у Француску и искориштавајући вештом демагогијом политичко-друштвене прилике, постигао је да буде великом већином изабран за председника републике.

2. децембра 1851. године припремио је успешан државни удар на основу којег се следеће године после два референдума, прогласио царем. До 1860. године владао је апсолутистички, затим са извесним попуштањем. Политички систем тако насталог Другог Царства у Француској заснивао се у правном погледу на прерађеном Уставу Друге Републике, који је усвојен децембра 1851. године. По овом Уставу свака контрола народног представништва над извршном влашћу била је искључена. Законодавна скупштина не само што није имала право да доноси и укида законе већ није смела ни да их предлаже. Њој је једино било дозвољено да законе које доноси влада добронамерно анализира и доноси о њима конструктивне сугестије. Ова скупштина није могла изабрати ни свог председника, већ је и њега постављао Наполеон III. Једино цар је могао Сазвати Законодавну скупштину, који ју је такође по својој вољи распуштао кад је хтео и расписивао изборе. Скупштина се није питала ни код објаве рата, ни код закључивања мира, нити је имала утицаја на постављање службеника, све је ове одлуке доносио искључиво Наполеон III. Монархија Наполеона III је угушила све политичке странке осим своје (Странка 2. децембра), укинула је демократске слободе, повећала је бирократско-политички апарат, укинула је месне самоуправе, на све знатније функције у држави довела је своје чиновнике, католичком клеру дала је повластице, а штампу је онемогућавала гонећи је за најмањи знак непослушности или независности. Цар и његова жена Еугенија из Шпаније, као и групица њихових људи радили су шта су хтели, понашали су се попут злогласних источњачких деспота.

Развој привреде

Ипак поред свих наведених криза кроз које је пролазило тадашње француско друштво у овом периоду долази до наглог привредног успона. Режим Другог царства одговарао је развоју капитализма, зато су га и подржавали широки слојеви индустријске и финансијске буржоазије. Великом брзином развија се саобраћајна мрежа у земљи. Мрежа железничких комуникација проширила се са 3.500 km на 18.000 km, изграђено је неколико великих путева, а поправљено је и модернизовано око 300.000 km сеоских путева. Проширује се мрежа пловних канала, тако поморски саобраћај доживљава снажан напредак. Оснивају се нове прекоокеанске компаније, проширују се велике луке, а у пловидби се уводи више пароброда, па се њихов број пење на 522. Индустрија се великом брзином механизује. Новчана улагања у индустријске погоне су за петнаест година удвостручена. Снажно расте металургијска производња, изграђује се већи број високих пећи које користе кокс као гориво. Читав привредни полет заокружен је великим приливом новчаних средстава на француско тржиште. До тога долази захваљујући повољном спољнотрговинском билансу и брзом расту француског извоза, чија се вредност повећава са 2,5 на 8 милијарди франака годишње.

Пораст богатства није значио и повећање благостања свих становника Француске, па ни изједначавање економских разлика између друштвених слојева . Добар део пролетаријата живео је и даље у крајње бедним условима. Радничка класа није била законом заштићена, нити је имала било каквих политичких слобода. Да би ублажила незадовољство радника влада је изводила јавне радове, основала је неке социјалне установе, подржала је оснивање већег броја хуманитарних установа за помоћ сиротињи, болесницима и старцима, подстицала је развој капиталистичке привреде, нарочито трговине, индустрије и банкарства.

Опозиција властима како радничка тако и грађанска и републиканска, била је десеткована и осуђена на тишину. Приликом сваких избора царска влада је сасвим отворено, без устезања и прикривања, узимала себи право да притиском на бираче утиче на њихово гласање. Упркос томе на скупштинским изборима године 1857. републиканци су добили 665.000 гласова што им је дало 8 посланика у парламенту и представљало је приличан успех.

Покушај атентата

Јануара 1858. године италијански републиканац Феличе Орсини извршио је бомбашки на цара и царицу. То приликом погинуло је 8 особа, а 148 је рањено. Орсини је изјавио да је желио да казни Наполеона III што је издао своју карбонарску прошлост и дигао руке од италијанског уједињења. Овај догађај проузроковао је даље прогоне републиканаца и појачавање полицијских мера за очување послушности становништва.

Спољна политика

Наполеон III и његова супруга Еугенија примају амбасадора Сијама 27. јуна 1861. године

Наполеон III је водио агресивну спољну политику, највише ради ширења државних граница и због стицања престижа и колонијалног освајања. Ипак он се поносито приказивао као поборник и заштитник принципа нацооналности и самосталности малих европских народа. Неким својим дипломатским акцијама, а у случају Италије и војним, дао је доста доприноса у одбрани права угрожених народа. Тако је помогао при уједињењу румунских кнежевина и одбрани Србије и Црне Горе од турских претњи и дао је подршку пољским устаницима. Заједно са Пијемонтом, Уједињеним Краљевством и Турском учествовао је у кримском рату против Русије од 1854 до 1856. Године 1855. француски генерал Федреб наметнуо је француску власт Сенегалу у Африци. Затим су се Французи придружили Британцима у другом опијумском рату који против Кине. Тада су Французи успели себи да издејствују политичке и трговинске повластице у овој земљи.

Године 1859 Наполеон III је успешно водио и рат у Италији у борби за ослобођење од Аустрије. Посебну симпатију Наполеон III је имао према пијемонтској краљевини и њеном премијеру Бенцу Кавуру са којим је договорио и отпочео рат против Аустрије, ипак када је требало рат довести до краја и ујединити Италију, он је посустао и закључио је мир са Бечом.

Француска је такође уз помоћ Максимилијана Хабсбуршког покушала да упостави колонијалну власт над Мексиком године 1862. али у том рату није успела да оствари циљ.

За време владавине Наполеона III започиње француско колонијално продирање у Индокину. Нападом на тврђаву Анам издејствовано је уступање Кочинкине Француској године 1862., а наредне године стечен је протекторат над Камбоџом. И у Сијаму је Француска добила трговачке повластице.

Свој последњи рат Наполеон III водио је против Пруске који је објавио 19. јула 1870. године после познатог скандала названог емска депеша. Непријатељства између армија отпочела су 2. августа 1870. а трајала су до 1. фебруара 1871. године. Ипак Наполеон није учествовао у рату до краја. Он је 1. септембра 1870.г. истакао белу заставу на тврђави Седан коју су Пруси опколили, наредног дана је потписана капитулација овог града, а цар Наполеон III је постао пруски заробљеник.

На ту је вест у Паризу проглашена Трећа република.

Цар Наполеон III је умро у изгнанству у Великој Британији.