Симон Веј (политичарка) — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
мНема описа измене
Нема описа измене
Ред 91: Ред 91:


Вејова је преминула [[30. јун]]а [[2017]]. у Паризу, две недеље пре свог 90. рођендана.<ref>{{cite web|url=http://www.lejdd.fr/politique/simone-veil-est-decedee-a-89-ans-3376211|title=Simone Veil est décédée à 89 ans|work=Le Journal du Dimanche|date=30. 6. 2017}}</ref>
Вејова је преминула [[30. јун]]а [[2017]]. у Паризу, две недеље пре свог 90. рођендана.<ref>{{cite web|url=http://www.lejdd.fr/politique/simone-veil-est-decedee-a-89-ans-3376211|title=Simone Veil est décédée à 89 ans|work=Le Journal du Dimanche|date=30. 6. 2017}}</ref>

__NOTOC__
== Биографија ==
Породица Јакоб долази из [[Бионвил сир Није|Бионвила сир Није]], град који се налази у региону [[Лорена]]. Симонин отац Андре Јакоб, [[архитекта]] осваја другу највећу награду града Роме. за изузетан рад у [[Италија|Италији]].<ref>{{cite book |title=Une vie |publisher=Stock |isbn=Simone Veil, Une vie, Paris, Stock, 2007 (réimpr. 2009), 397 p. (ISBN 978-2-234-05817-0, notice BnF no FRBNF41149288) |accessdate=25. 4. 2020}}</ref> 22. маја 1992. године венчава се са Ивоном Стеинмез. Венчање је одржано у 9. арондисману града [[Париз]]а. Након рођења прва два детета, породица се сели у [[Ница|Ници]], у граду где је Симеон, 13. јула 1927. године, рођена.<ref>{{cite book |title=Les conquérantes : douze femmes à l'assaut du pouvoir |publisher=NiL |isbn=Christine Clerc, Les conquérantes : Douze femmes à l'assaut du pouvoir, Le Nil, novembre 2013 (ISBN 978-2-84111-661-4). |accessdate=25. 4. 2020}}</ref> Због велике кризе која је захватила Француску 1929. године, породица се сели у мањи стан. Симонин отац помаже осталим архитектама док мајка штрика неоптодну [[одећа|одећу]] породицама којима је помоћ неопходна.

== Депортација и логор ==
Марта 1944. годинем Симона, тада шестнаестогодишњакиња станује код професора литературе госпође Вилерој, [[професор]]ице средње школе. 30. марта 1944. године, након испита у [[школа|школи]], одлучила је да оде са другарицама како би прославила завршене испите ( иако су јој родитељи то изречито забранили)<ref>{{cite news |title=Simone Veil, Une vie, Stock, 2007 |accessdate=25. 4. 2020}}</ref> Током хода улицом заједно са својим другом, немачка полиција у цивилу је зауставља и контролише. Обоје су одведени у [[затвор|притвор]] али је њен друг пуштен. Пре него да оде, Симона је успела да му преда папир са адресом професорке како би могао да обавести њену [[породица|породицу]] о притвору.<ref>{{cite book |last1=Sauvard |first1=Jocelyne |title=Simone Veil, la force de la conviction |publisher=Archipel |isbn=https://books.google.ch/books?id=2cQBP23VCLMC&pg=PT63&lpg=PT63&dq=simone+veil+madame+de+Villeroy&source=bl&ots=t5aSZU84r7&sig=F_EHmnVPWPoJothO3ENsRDYXJSI&hl=fr&sa=X&ved=0ahUKEwiItfKi7eXUAhWIbVAKHbGaAqgQ6AEILzAB#v=onepage&q=simone%20veil%20madame%20de%20Villeroy&f=false |accessdate=25. 4. 2020}}</ref> Иако је остатак породице била добро скривена, немачка полиција је успела да их открије. [[Гестапо]] је привео остатак породице заједно са Симеоном у логор у [[Дранси]]ју. 15. априла истог месеца, [[Немци]] их одводе у [[Логор Аушвиц]] где означавају Симону бројем 87651. Од тог тренутка, сваки дан истовара [[камен|камење]] са немачких камиона. Захваљујући [[капо]] службеници која је некада била [[проститутка]], мисли да је Симон „много лепа како би умрела”,<ref>{{cite web |title=Le convoi 73 |url=http://www.convoi73.org/index1.html |website=www.convoi73.org |accessdate=25. 4. 2020 |language=fr}}</ref> Симон и њене сестре су преблачене у други логор. Од тог тренутка никада више није видела свог оца.

== Повратак у Француску ==
Симон се враћа у [[Француска|Француску]] 23. маја 1945. године. Тог тренутка сазнаје да је положила све своје испите. 1946. године одлучује да настави школовање и уписује [[правни факултет]] у [[Париз]]у на [[Париски институт политичких наука|Париском институту политичких наука]]. Током школовања упознаје инспектора финансија са којим се венчава 28. октобра 1946. године.<ref>{{cite book |title=Jean-Luc Veyssy, Bernard Collignon, Femmes en politique dans le monde, Le Bord de l'eau, 2007, p. 214.}}</ref> Симон и Антоане Веј имају три сина: Жана, Клод Никола и Пјера- Франсоа.<ref>{{cite web |title=Simone Veil : qui sont ses enfants ? - Télé Star |url=http://www.telestar.fr/article/simone-veil-qui-sont-ses-enfants-287505 |website=www.telestar.fr |accessdate=25. 4. 2020 |language=fr |date=30. 6. 2017}}</ref>
== Докторати ''хонорис кауза'' ==
== Докторати ''хонорис кауза'' ==
{{div col||25em}}
{{div col||25em}}
Ред 131: Ред 139:
* Члан Одбора директора Француског института за међународне односе (IFRI)
* Члан Одбора директора Француског института за међународне односе (IFRI)


== Библиографија ==

* Michel Sarazin, Une femme Simone Veil, Robert Laffont, 1987, 305 p. (ISBN 2-221-04809-1). (на језику: француски)
* Maurice Szafran, Simone Veil : Destin, J'ai lu, coll. « Littérature Générale », 1996 (ISBN 2-277-24140-7). (на језику: француски)
* Le texte complet des débats sur la loi du 17 janvier 1975 relative à l'interruption volontaire de grossesse, publiés au Journal officiel de 1974, consultable sur le site de l’Assemblée nationale. (на језику: француски)
* Discoursde Jean d'Ormesson pour la réception de Simone Veil à l'Académie française. (на језику: француски)
* L'histoire et le destin de Simone Jacob Veil, 1927 1946, Dominique Del Boca, éditions RDBF, 2012. (на језику: француски)
* Simone Veil - L'interruption volontaire de grossesse, Débats historiques de l’Assemblée nationale (1974) réunis par Lola Caul-Futy dans un coffret de 4 CD audio, Frémeaux & Associés, 2011. (на језику: француски)
* Mémorial de la Déportation des Juifs de France, Serge Klarsfeld. Nouvelle édition, mise à jour, avec une liste alphabétique des noms. FFDJF (Fils et filles de déportés juifs de France), 2012. (на језику: француски)
* Laurent Pfaadt, Simone Veil, une passion française, City Editions, 2011. (на језику: француски)
* Christine Clerc, Les conquérantes : Douze femmes à l'assaut du pouvoir, Le Nil, novembre 2013 (ISBN 978-2-84111-661-4). (на језику: француски)
* Sarah Briand, Simone, éternelle rebelle, Fayard, 2015. (на језику: француски)
* Album de photos préfacé par Annick Cojean, Simone Veil et les siens, Grasset, 2018. (на језику: француски)
* Dominique Missika, Les inséparables. Simone Veil et ses sœurs, Seuil, 2018. (на језику: француски)
== Референце ==
== Референце ==
{{reflist|2}}
{{reflist|2}}

Верзија на датум 25. април 2020. у 23:41

За француску филозофкињу погледајте страницу Симон Веј (филозофкиња).
Симон Веј
Вејова (2008)
Лични подаци
Име при рођењуСимон Ани Лилин Жакоб
Датум рођења(1927-07-13)13. јул 1927.
Место рођењаНица (Приморски Алпи), Француска република
Датум смрти30. јун 2017.(2017-06-30) (89 год.)
Место смртиПариз (Ил де Франс), Француска Република
Религијајудаизам
УниверзитетСјанс по
Занимањетужитељка, политичарка
Професијаправница
Породица
СупружникАнтоан Веј (в. 1946 —  с. 2013)
Деца3 сина
Политичка каријера
Политичка
странка		независна политичарка (1974—1979)
Унија за француску демократију (1979—1997)
Унија демократа и независних (2012—2017)
17. јул 1979. — 19. јануар 1982.
ПретходникЕмилио Коломбо
НаследникПит Данкерт
29. март 1993. — 18. мај 1995.
ПредседникФрансоа Митеран
ЗаменикФилип Дуст-Блази
ПремијерЕдуар Баладир
ПретходникБернар Кушнер
НаследникЕлизабет Ибер
27. мај 1974. — 4. мај 1979.
ПредседникВалери Жискар д’Естен
ПремијерЖак Ширак
Ремон Бар
ПретходникМишел Понијатовски
НаследникМишел Понијатовски
17. јул 1979. — 30. март 1993.
Претходникнема
НаследникЖан-Мари Ванлеренберг
Застава Европског парламента (1973—1983)
Застава Француске

Симон Веј, DBE (франц. Simone Veil, О овој звучној датотеци изговор), рођена као Симон Ани Лилин Жакоб (франц. Simone Annie Liline Jacob; Ница, 13. јул 1927 — Париз, 30. јун 2017), била је француска адвокатица и политичарка која је обављала функцију министра здравства (под Д’Естеном), била председник Европског парламента и члан Уставног савета Француске.

Преживела је концентрациони логор Аушвиц-Биркенау, где је изгубила део своје породице током Холокауста;[1] обављала је дужност првог председника Фондације за сећање на Шоу (од 2000. до 2007), након чега је постала почасни председник. Постала је члан Француска академије новембра 2008. године. Остала је запамћена као победница у дебати о легализацији, односно озваничавању права жена на абортус у Француској, 17. јануара 1975. године.

Вејова је преминула 30. јуна 2017. у Паризу, две недеље пре свог 90. рођендана.[2]

Биографија

Породица Јакоб долази из Бионвила сир Није, град који се налази у региону Лорена. Симонин отац Андре Јакоб, архитекта осваја другу највећу награду града Роме. за изузетан рад у Италији.[3] 22. маја 1992. године венчава се са Ивоном Стеинмез. Венчање је одржано у 9. арондисману града Париза. Након рођења прва два детета, породица се сели у Ници, у граду где је Симеон, 13. јула 1927. године, рођена.[4] Због велике кризе која је захватила Француску 1929. године, породица се сели у мањи стан. Симонин отац помаже осталим архитектама док мајка штрика неоптодну одећу породицама којима је помоћ неопходна.

Депортација и логор

Марта 1944. годинем Симона, тада шестнаестогодишњакиња станује код професора литературе госпође Вилерој, професорице средње школе. 30. марта 1944. године, након испита у школи, одлучила је да оде са другарицама како би прославила завршене испите ( иако су јој родитељи то изречито забранили)[5] Током хода улицом заједно са својим другом, немачка полиција у цивилу је зауставља и контролише. Обоје су одведени у притвор али је њен друг пуштен. Пре него да оде, Симона је успела да му преда папир са адресом професорке како би могао да обавести њену породицу о притвору.[6] Иако је остатак породице била добро скривена, немачка полиција је успела да их открије. Гестапо је привео остатак породице заједно са Симеоном у логор у Дрансију. 15. априла истог месеца, Немци их одводе у Логор Аушвиц где означавају Симону бројем 87651. Од тог тренутка, сваки дан истовара камење са немачких камиона. Захваљујући капо службеници која је некада била проститутка, мисли да је Симон „много лепа како би умрела”,[7] Симон и њене сестре су преблачене у други логор. Од тог тренутка никада више није видела свог оца.

Повратак у Француску

Симон се враћа у Француску 23. маја 1945. године. Тог тренутка сазнаје да је положила све своје испите. 1946. године одлучује да настави школовање и уписује правни факултет у Паризу на Париском институту политичких наука. Током школовања упознаје инспектора финансија са којим се венчава 28. октобра 1946. године.[8] Симон и Антоане Веј имају три сина: Жана, Клод Никола и Пјера- Франсоа.[9]

Докторати хонорис кауза

Мандати политичке каријере

Положаји у влади
  • Министар здравства: 28. мај 1974. — 29. март 1977.
  • Министар здравства и друштвене безбедности: 29. март 1977. — 3. април 1978.
  • Министар здравства и породичне скрби: 3. април 1978. — 4. јул 1979.
  • Министар државе; за друштвена питања, здравство и град: 31. март 1993. — 16. мај 1995.
Изборни мандати
Остале функције

Библиографија

  • Michel Sarazin, Une femme Simone Veil, Robert Laffont, 1987, 305 p. (ISBN 2-221-04809-1). (на језику: француски)
  • Maurice Szafran, Simone Veil : Destin, J'ai lu, coll. « Littérature Générale », 1996 (ISBN 2-277-24140-7). (на језику: француски)
  • Le texte complet des débats sur la loi du 17 janvier 1975 relative à l'interruption volontaire de grossesse, publiés au Journal officiel de 1974, consultable sur le site de l’Assemblée nationale. (на језику: француски)
  • Discoursde Jean d'Ormesson pour la réception de Simone Veil à l'Académie française. (на језику: француски)
  • L'histoire et le destin de Simone Jacob Veil, 1927 1946, Dominique Del Boca, éditions RDBF, 2012. (на језику: француски)
  • Simone Veil - L'interruption volontaire de grossesse, Débats historiques de l’Assemblée nationale (1974) réunis par Lola Caul-Futy dans un coffret de 4 CD audio, Frémeaux & Associés, 2011. (на језику: француски)
  • Mémorial de la Déportation des Juifs de France, Serge Klarsfeld. Nouvelle édition, mise à jour, avec une liste alphabétique des noms. FFDJF (Fils et filles de déportés juifs de France), 2012. (на језику: француски)
  • Laurent Pfaadt, Simone Veil, une passion française, City Editions, 2011. (на језику: француски)
  • Christine Clerc, Les conquérantes : Douze femmes à l'assaut du pouvoir, Le Nil, novembre 2013 (ISBN 978-2-84111-661-4). (на језику: француски)
  • Sarah Briand, Simone, éternelle rebelle, Fayard, 2015. (на језику: француски)
  • Album de photos préfacé par Annick Cojean, Simone Veil et les siens, Grasset, 2018. (на језику: француски)
  • Dominique Missika, Les inséparables. Simone Veil et ses sœurs, Seuil, 2018. (на језику: француски)

Референце

  1. ^ Hottell, Ruth. „Simone Veil”. Jewish Women's Archive. Приступљено 6. 7. 2017. 
  2. ^ „Simone Veil est décédée à 89 ans”. Le Journal du Dimanche. 30. 6. 2017. 
  3. ^ Une vie. Stock. ISBN Simone Veil, Une vie, Paris, Stock, 2007 (réimpr. 2009), 397 p. (ISBN 978-2-234-05817-0, notice BnF no FRBNF41149288) Проверите вредност параметра |isbn=: invalid character (помоћ). 
  4. ^ Les conquérantes : douze femmes à l'assaut du pouvoir. NiL. ISBN Christine Clerc, Les conquérantes : Douze femmes à l'assaut du pouvoir, Le Nil, novembre 2013 (ISBN 978-2-84111-661-4). Проверите вредност параметра |isbn=: invalid character (помоћ). 
  5. ^ „Simone Veil, Une vie, Stock, 2007”. 
  6. ^ Sauvard, Jocelyne. Simone Veil, la force de la conviction. Archipel. ISBN https://books.google.ch/books?id=2cQBP23VCLMC&pg=PT63&lpg=PT63&dq=simone+veil+madame+de+Villeroy&source=bl&ots=t5aSZU84r7&sig=F_EHmnVPWPoJothO3ENsRDYXJSI&hl=fr&sa=X&ved=0ahUKEwiItfKi7eXUAhWIbVAKHbGaAqgQ6AEILzAB#v=onepage&q=simone%20veil%20madame%20de%20Villeroy&f=false Проверите вредност параметра |isbn=: invalid character (помоћ). 
  7. ^ „Le convoi 73”. www.convoi73.org (на језику: француски). Приступљено 25. 4. 2020. 
  8. ^ Jean-Luc Veyssy, Bernard Collignon, Femmes en politique dans le monde, Le Bord de l'eau, 2007, p. 214. 
  9. ^ „Simone Veil : qui sont ses enfants ? - Télé Star”. www.telestar.fr (на језику: француски). 30. 6. 2017. Приступљено 25. 4. 2020. 

Спољашње везе

Симон Веј на Викимедијиној остави.
Политичке функције
Министар здравства Француске
1974—1979
Председник Европског парламента
1979—1982
Министар здравства Француске
1993—1995
Академске функције
Позивни говорник Колеџа Европе
1980
Награде
Добитник Карлове награде
1982
Добитник Награде принца од Астурије
2005
Правни уреди
Члан Уставног савета Француске
1998—2007
Почасне титуле
Члан Француске академије
2008—2017 		Упражњено
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Симон_Веј_(политичарка)&oldid=23090931”