Анексиона криза

Аустроугарска провинција Босна и Херцеговина и Новопазарски санџак

Анексиона криза (1908-1909) је криза која је настала анексијом Босне и Херцеговине Аустроугарској, извршене прогласом цара Франца Јозефа 5. октобра 1908. године. Као непосредан повод послужила јој Младотурска револуција и преврати у Цариграду, изведени у љето 1908.

Дана 4. октобра 1908. је Бугарска прогласила независност, а већ сљедећег дана, 5. октобра Аустроугарска је објавила анексију Босне и Херцеговине. У овај догађај су, посредно или непосредно, биле укључене Руска Империја, Османско царство, Француска, Велика Британија, Италија, Краљевина Србија, Књажевина Црна Гора и Њемачко царство. Актом анексије, изведеним без претходног споразума са великим силама, које су јој на Берлинском конгресу дале мандат за окупацију Босне и Херцеговине, Аустроугарска је извршила очигледну повреду међународних уговора и изазвала живе протесте у Европи, утолико више што је у исто вријеме, и у споразуму са њом, Бугарска прогласила своју независност.

Представници православних и муслиманских народних организација дали су онда у Будимпешти (11. октобра) изјаву да је анексија извршена без питања и против воље становништва и упутили су посебну делегацију у европске престонице да ту изјаву стави до знања великим силама.

У Србији је анексија изазвала велико узбуђење, јер се осјећало да се Аустрија тиме учвршћује на Балкану, да дубоко погађа националну будућност српства и да жели да пресијече све наде у будућност велике самосталне српске државе. Срби су се ријешили на крупне жртве; протестовали су у свим престоницама, спаљиване су заставе Аустроугарске. Срби су створили Народну одбрану са циљем да смири партијске страсти и прикупи добровољце за евентуалне борбе, и образовали (24. фебруара 1909) концентрациону владу под председништвом Стојана Новаковића.

Западне силе Француска и Велика Британија противиле су се анексији, али нису биле спремне да ратују због ње.Русија, која је знала да ће до овог чина доћи(чак је преговарала с Аустроугарском око одређених компензација у своју корист), није ништа предузела.

Под притиском општег нерасположења у Европи, у жељи да спору одузме европски карактер, Аустрија је са Османским царством склопила споразум (26. фебруара), платила јој одштету од 2,5 милиона и почела припреме да силом угуши српске протесте. Српска влада је била принуђена да (31. марта 1909) да изјаву да анексија не погађа њене интересе и да ће на својој територији спречити деловање против Аустроугарске.

Анексијом Босне и Херцеговине српско питање добило је европски карактер, јер је у цијелом свијету остао утисак да је Аустроугарска извела незаконити акт и да му је као праву аргументацију дала само силу. За Србију овај удар био је од користи: упозорио је на блиску опасност, ставио крупна национална питања изнад партијских, извео концентрацију народних снага и изазвао јачање национализма и националне солидарности.

Ова криза се сматра уводом у Први свјетски рат. Берлинским споразумом из априла 1909. ова криза се завршава.

Литература

• „Општи енциклопедиски лексикон Свезнање“, Београд, 1937, 80.

Спољашње везе

• Национална ревија: Избијање далекосежне анексионе кризе: Талас ватрених протеста у Београду против аустроугарског присаједињења Босне и Херцеговине 1908. године (језик: српски)
• Документи о анексији Босне и Херцеговине Аустроугарској (језик: енглески)
• Политикин Забавник: „Оде Босна!“; чланак од 28. августа 2009.
• Јован Алексић: Шта нам је чинити кад нас границама раздвајају