Постчињеничка политика

С Википедије, слободне енциклопедије

Постчињеничка политика (такође називана и постистинитна[1] и постреална[2]) је политичка култура у којој је дебата претежно усмерена тако да утиче на емоције, а не на политику, и у којој чињенице бивају игнорисане без обзира на аргументе. Постчињеничност се разликује од традиционалног оспоравања и фалсификовања чињеница тако што занемарује чињенице и стручна мишљења као споредне у односу на емоције. Иако је ово сматрано савременим проблемом, неки аутори га описују као дуготрајан део политичког живота који се није толико примећивао пре изума интернета и с њиме повезаним друштвеним променама.

Од 2018. политиколози примећују пораст постчињеничке политике у многим државама, поготово у САД, Великој Британији и Русији. Заједно са другим областима дискусије, ово је условљено комбинацијом двадесетчетворочасовног циклуса вести, неравнотеже у извештавању и повећане свеприсутности друштвених медија.[3][4][5][6][7][8] Постчињеничност је 2016. изабрана као реч године оксфордског речника[9], због своје распрострањености у контексту референдума о Брегзиту и медијског покрића за председничке изборе у САД.

Историја[уреди | уреди извор]

Судећи по оксфордском речнику термин је први пут употребљен 1992. у есеју покојног српско-америчког драматурга Стива Тешича, објављеном у часопису The Nation. Тешич је писао да заједно са срамном истином о Вотергејту, прикривање истине о афери Иран-Контра[10] и Заливском рату показује да смо ми као слободни људи одлучили да желимо да живимо у постчињеничком свету.[11][12] 2004. Ралф Киз искористио је термин “постчињеничка ера” у својој књизи под истим насловом.[13] Исте године је амерички новинар Ерик Алтерман, у својој анализи варљивих изјава Бушове администрације након напада 11. септембра,[14] говорио о “постчињеничком политичком окружењу” и сковао термин “постчињеничко председништво”. У својој књизи Постдемократија, из 2004. Колин Крауч је употребио израз “постдемократија” као назив за модел политике где “избори свакако постоје и могу променити владе” али “је јавна изборна расправа стриктно контролисан спектакл којим управљају супарнички тимови стручњака за технике убеђивања и који узимају у обзир мали опсег проблема”. Крауч приписује “маркетиншки индустријски модел” политичке комуникације кризи поверења и оптужбама за неискреност које су неколико година касније други повезивали са постчињеничком политиком.[15]

Термин постчињеничка политика сковао је блогер Дејвид Робертс у објави за Грист 1. априла 2010. када га је дефинисао као “политичку културу у којој је политчки систем(јавно мњење и медијске објаве) постао скоро потупно одвојен од политике(материја закона)”.[16][17] Термин је почео широко да се употребљава током кампање за председничке изборе у САД 2016. и референдума Велике Британије о чланству у Европској унији 2016.[18][19] Оксфордски речник објавио је да је “постчињеничност” реч 2016. године, јер је доживела пораст од 2000% у употреби у поређењу са 2015.[9]

Џенифер Хокшилд, Х. Л. Џејн, професор устава на Харварду описао је пораст постчињеничности као повратак на 18овековно и 19овековно вођење политике и медија у САД, након чега је уследио период у 20. веку када су медији били релативно избалансирани, а реторика умањена.[20] (Не нужно толико у Британији и другде; на пример, 1957. научница Кетлин Лонсдејл запазила је да је “за многе људе искреност у политици постала пародија…ко год слуша радио у друштву људи који критички размишљају зна колико дубоко је укорењен овај цинизам.”)[21]

Рат памфлетима који је изникао из пораста штампања и писмености на почетку 17. века описан је као рани облик постчињеничке политике. Клеветнички и заједљиви памфлети штампани су јефтино и нашироко дељени, раскол који су створили довео је до ратова и револуција попут Енглеског грађанског рата и Америчког рата за независност.[8]

Опис[уреди | уреди извор]

A Vote Leave poster with a contested claim about the EU membership fee, cited as an example of post-truth politics.[22]

Дефинишуће својство постчињеничке политике је то да присталице упорно понављају аргументе који искључују било које друго гледиште, чак и када медији и независни стручњаци[23] исте виде као неистините. На пример, током кампање за британски ЕУ референдум, Гласај за излазак су понављали тврдњу да чланство у ЕУ кошта 350 милиона фунти недељно, иако су касније почели да користе цифру као нето количину новца која се шаље директно Европској унији. Ову своту, која је игнорисала британски рабат и друге факторе, британски Завод за статистику описао је као потенцијално варљиву, а Институт за фискалне студије као недовољно прецизну и Би-Би-Си, Канал 4 и Full Fact[24][25][26] су је одбили приликом провере података. Без обзира на ово, Гласај за излазак су наставили да користе своту као централни део кампање све до дана референдума, након чега су умањили јачину тврдње рекавши да је била само пример и истичући да је само предложена као могућа алтернативна употреба нето фондова који се шаљу у ЕУ.[27] Тори МП и присталица кампање за излазак, која је напустила групу протествујући током кампање, критиковала је њену “постчињеничку политику”.[22] Мајкл Дикон, парламентарни карикатуриста за Дејли телеграф, сажео је суштинску поруку постчињеничке политике као “Чињенице су негативне. Чињенице су песимистичне. Чињенице нису патриотске.” Додао је да постчињеничка политика такође може подразумевати одбијање партизанства и негативне кампање.[28] У овом контексту присталице могу инсистирати на утопијској “позитивној кампањи” чије оповргавање се може одбацити као дискредиторско и застрашивање јавности и опозиције.[17][28]

У својој најекстремнијој варијанти, постчињеничка политика може искористити завереништво.[29][30] У овом облику, лажне гласине(као што су “биртхер” или “муслиман” теорије завере о Бараку Обами) постале су велика нова тема.[31] У случају “пицагејт” завере, последица је био човек који је ушао у Comet Ping Pong пицерију и пуцао из АР-15 пушке.[32]

За разлику од једноставног говорења неистина, писци попут Џека Холмса из Esquire (magazine), описују овај процес као нешто другачије:”Дакле, уколико не знаш шта је истина, можеш рећи шта желиш и неће бити лаж”.[2]

Покретачи[уреди | уреди извор]

Џејсон Харсин, стручњак за медије и политику, сковао је 2015. термин “режим постчињеничке политике”, који обухвата многе њене аспекте. Он тврди да су услови за настанак постчињеничког друштва последице скупа конвергентних догађаја као што су: повезаност когнитивне науке са политичком комуникацијом (што подразумева мешање у перцепцију и веровања одређеног дела популације микротаргетингом(коришћењем гласина) и сличним техникама), фрагментарна контрола приступа модерним, централизованим мас медијима, који увелико користе туђе извештаје и ексклузиве, презасићеност економије информацијама и убрзањем, садржај прилагођен корисницима, све мање поузданих људи на власти који би правили разлику између истине и лажи, тачног и нетачног, алгоритми који управљају оним што се појави на друштвеним мрежама и претраживачима приказујући шта корисник жели, а не шта је чињеница, новине уништене скандалима о плагијаторству, преварама, пропагандом, променом вредности вести. Ови догађаји су се збили у позадини економске кризе, умањујући и усмеравајући трендове ка традиционалнијим таблоидним причама и стилу писања познатом као таблоидизација[33] и инфотеинмент (кованица енглеских речи које значе “информација” и “забава”).

Иако неки од ових догађаја (попут таблоидизације новина) могу заличити на повратак у прошлост, ефекат њихових спајања је социо-политички феномен, који превазилази раније форме новинарства у намерној искривљености и борби. Много је сајтова који преиспитују чињенице и поспешују гласине, али они нису у стању да уједиње подељену публику (подељену по пажњи) и њихово поверење/неповерење у друге. Харсин је употребио термин “режим постчињеничке политике” уместо само “постчињеничка политика”. Професионална пан-партизанска политичка комуникација супарнички манипулише комуникацијом.[34]

Велико медијско тржиште[уреди | уреди извор]

За перципирани успон постчињеничке политике окривљено је неколико трендова из области медија. Један од фактора је и ширење државних новинских агенција у САД попут Си-Си-Ти-Ви, Русија данас и Глас америке, који утичу на западњачку публику. Петер Померантсев, британско-руски новинар који је радио за Ти-Ен-Ти у Москви, сматра да је један од њихових главних циљева делегитимизација западњачких институција, укључујући и структуру владе, демократију и људска права. Од 2016. поверење у популарне медије у САД је на историјски ниском нивоу.[19] Сугерисано је да под овим условима проверавање чињеница од стране медија није добило на популарности међу широм јавношћу[19][35] и да се политичари окрећу драстичнијој реторици.[5]

Многа медијска тржишта воде политику непристрасности или макар настоје да буду непристрасни. Многи аутори истичу да, у одређеним случајевима, ово води до неуравнотежености, навике придавања подједнаке важности неподржаним и дискредитованим тврдњама, без испитивања њихове чињеничке основе.[36] Двадесетчетворочасовно кружење вести такође значи да се новинске куће константно баве истом јавном личношћу, што политичари који разумеју пи ар користе, јер представљање и личност могу више утицати на јавност од самих чињеница.[37] Истовремено, тврдње праћене против-тврдњама обезбеђују вишедневни материјал за насловне странице науштрп дубље анализе случаја.[6]

Друштвене мреже и интернет[уреди | уреди извор]

Друштвене мреже креирају додатну димензију, јер комуникација наглашава уверења, поготово ако је праћена изолацијом у којој алгоритам претпоставља које информације желимо. Овде доминира једно политичко гледиште и не успева надзор тврдњи[6][8][38], што допушта да се развије паралелни медијски екосистем сачињен од сајтова, издавача и канала који могу понављати постчињеничке тврдње без оповргавања.[39] У оваквој околини постчињеничке кампање могу игнорисати проверу података и одбацити их као предрасуде.[30] Главна уредница Гардијана, Катарина Винер пребацила је део кривице на пораст кликбајтова, чланака сумњиве садржине са варљивим насловима, дизајнираних да се шерују. Она каже да долази до јурњаве за јефтиним кликовима на рачун тачности и истинитости, што умањује значај новинарства и истине.[40] 2016. Дејвид Микелсон, кооснивач snopes.com, сајта која испитује чињенице и открива лажне тврдње, описао је појаву друштвених мрежа и лажних вести као прекретницу рекавши: “Нисам сигуран да бих ово назвао постчињеничким добом, али…дошло је до отварања бране и све се излива. Којештатије навире брже него што можете да је пумпате назад”.[41]

Дигитално доба омогућава било коме са рачунаром и приступом интернету да своје мишљење објави као чињеницу, што при том може бити легитимисано путем ехо дворана и тако што корисници потврђују објаве других корисника. Суд о садржају се може донети на основу броја прегледа објаве, стварајући атмосферу засновану на кликбајту који је усмерен ка емоцијама уместо ка проучаваним чињеницама. Садржај са више прегледа непрекидно кружи по разним интернет круговима, без обзира на његову легитимност. Неки чак тврде да мноштво чињеница достпуних у било које доба путем интернета води до креирања става усмереног на знање основних тврдњи и информација уместо на знање фундаменталних истина или формулисања пажљиво промишљених ставова.[42] Интернет омогућава људима да изаберу одакле добијају информације због чега могу да оснаже своје ставове.[43]

Поларизована политичка култура[уреди | уреди извор]

Истовремено са успоном постчињеничке политике постоји и поларизованост политичких уверења. Студије истраживачког центра Pew рађена са одраслим Американцима закључује да они са стриктнијим идеолошким уверењима, била она левичарска или десничарска имају бујицу информација другачију од оних са помешаним политичким уверењима и веома другачију једни од других.[44] Како нове технологије све више улазе у свакодневни живот грађана, тако подаци постају све приступачнији. Опсесија подацима и статистиком продрла је и на политичку сцену, те се политичке дебате и говори испуњавају комадићима информација које су погрешно протумачене, лажне или извучене из контекста. Сензационалне телевизијске вести наглашавају велике изјаве и објаве о политичарима. Овакво медијско обликовање личности утиче на то како јавност види политичке проблеме и кандидате.[43]

Супротна гледишта[уреди | уреди извор]

У уводу New Scientist истакнуто је да би се циник вероватно запитао да ли су политичари уопште више неискрени него раније и хипотетисано је да мале лажи шапнуте у одабране уши сада чују сви.[8] Такође, Винер каже да исто као што су неким неистинама олакшале ширење, друштвене мреже су спречиле ширење других, као пример каже да би лажну причу “истина” таблоидних новина The Sun о Хилзбуршкој катастрофи и учешћу полиције у заташкивању било тешко уопште замислити у добу друштвених мрежа.[40] Новинар Џорџ Жилет наговештава да термин “постчињеничко” грешком спаја искуствено и етичко расуђивање, он пише да је наводни “постчињенички” покрет заправо побуна против тога што стручно економско мишљење постаје замена за политичко расуђивање засновано на вредностима.[45]

Тоби Јанг, пишући за The Spectator, назвао је овај термин клишеом који селективно користи пре свега левица с намером да нападне универзалне идеолошке предрасуде, тврди да смо сви ми “постистинари” и вероватно смо то одувек и били.[46] The Economist ову тврдњу назива задовољавајућом, изналазећи, међутим, квалитативну разлику између политичких скандала претходних генерација (оних око Суетског канала или афере Иран-контра која укључује покушај прикривања истине) и савремених где су јавне чињенице напросто игнорисане.[3] Тако и Алексиос Манцарлис из Поинтер института каже да политичке лажи нису новина и наводи неколико политичких кампања из историје које би се данас описале као постчињеничке. Сматра да је “постчињеничка” етикета, донекле, била механизам ношења са нападима на не било које, већ на чињенице које су срж система веровања присталица, такође је забележио да је 2016. била оштра година за политичаре са обе стране Атлантика.[47] Манцарлис бележи још и да заинтересованост за проверавање чињеница никада није била овако висока, сугеришући тиме да макар део гласачког тела одбацује постчињеничку политику.[47][48]

Употребе[уреди | уреди извор]

Пост-чињеничка политика је примењена као политичка протологизам на широк спектар политичке културе; један чланак у The Economist идентификовао је пост-чињеничку политику у Аустрији, Немачкој, Северној Кореји, Пољској, Русији, Турској, Уједињеном Краљевству и САД.[3]

Немачка[уреди | уреди извор]

Gesellschaft fur deutsche Sprache (Друштво за немачки језик) је децембра 2016. године именовало “postfaktisch” (постчињеничка) за реч године, такође употребљавана је у вези са порастом десничарског популизма[49] од 2015. године па на даље. Од 1990-их, “постдемократија” се све више употребљава у социологији.

Индија[уреди | уреди извор]

Амалија Гопалакришнан, колумнисткиња за The Times of India, идентификовала је сличности између Трампа и Брегзит кампања са једне стране и политизованих проблема у Индији попут случаја Ишрат Јахан и случаја који је у току против Теста Саталвалда са друге стране, где су оптужбе о подметању доказа и негационизам резултирали “идеолошким застојем”.[6]

Уједињено Краљевство[уреди | уреди извор]

Рана употреба фразе у британској политици била је марта 2012. године од стране члана шкотског парламента и Шкотске Лабуристичке партије Ијан Греја приликом критиковања разлика између тврдњи Шкотске националне партије и званичне статистике.[50] Вођа Лабудиста Џим Марфи такође је описао испод површински ток пост-чињеничке политике у ком људи “убију гласника” када им представи чињенице које не подржавају њихово виђење, видевши ову појаву међу учесницима кампање који подржавају независност на Референдуму о независности Шкотске 2014, присталицама Џеремија Корбина приликом Лабуристчког избора за лидерство 2015. године и присталицама излазне кампање у предстојећем референдум за ЕУ чланство.[51]

Пост-чињеничка политика је ретроактивно идентификована у ономе што је водило Ирачком рату,[7] нарочито након Чиликотовог извештаја који је издат јула 2016. године, а који закључује да је Тони Блер погрешно изнео војнообавештајне податке да би подржао свој поглед о напредности Ирачког програма хемијског оружја.[52][53]

Фраза је почела нашироко да се користи током Референдума о чланству Уједињеног Краљевства у ЕУ да би се описала кампања одласка.[7][18][19][22][54] Фесал Исла, политички уредник за Sky News је рекао да је Мајкл Гов употребљавао “постчињеничку политику” преузету из Трампове кампање; нарочито, Говов коментар у интервјуу “мислим да људи у овој држави имају довољно стручњака” који је издвојен као илустрација тренда постчињеничке политике.[19][54][55] Такође, Арон Банкс, оснивач незваничне ЕУ одлазне кампање, каже да “чињенице не раде… мораш да се повежеш са људима на емоционалном нивоу. То је Трампов успех.”[28] Андреа Ладсом, истакнута присталица кампање одласка на ЕУ референдуму и једна од два коначна кандидата у изборима за лидера Конзервативне странке - издвојена је као постчињеничка политичарка[28], нарочито након порицања да је омаловажила Терезу Меј јер нема деце у интервјуу за Тајм, упркос транскриптима као доказима.[40]

Сједињене Америчке Државе[уреди | уреди извор]

У свом оригиналном облику, фраза “пост-чињеничка политика” употребљавана је да би се описала парадоксна ситуација у САД где је Републиканска странка (која примењује строжу партијску дисциплину него Демократска партија) ипак била у могућности да представи себе као спремнију за кооперацију, пошто је постојала већа вероватноћа да ће индивидуалне демократе подржати републиканску политику него обрнуто.[17] Термин је употребљен од стране Пол Кругмана у да би описао председничку кампању Мит Ромнија 2012. годне у којој одређене тврдње – као та да је Барак Обама смањио трошкове одбране и да је отпочео “туру извињења”- настављају да се понављају дуго након што су оповргнуте.[56] У реалности, иако се потрошња одбране САД није смањила, представљено као проценат БДП, смањили су се са високих 5,7% БДП 2010. године на око 5,2% 2012. године, да би пала на 4 процента до 2015. године.[57] Слично томе, иако није било извињења, Обамина администрација је описала његове спољно политичке посете као “хватање у коштац са историјом”, у покушају да измири грешке из прошлости.[58]

У прегледу за Harvard Gazette, Кристофер Робичад – предавач етике и јавне политике на Универзитету Харвард Кенеди - описао је теорије завере у вези легитимности избора и политичар, као што је “биртхер” идеја да Барак Обама није заправо рођени држављанин САД, као једна од нуспојава постчињеничке политике. Робичад је упоредио понашање кандидата пратећи спорне резултате избора 2000. године у којима се Ал Горе сложио и подстакао своје присталице да прихвате резултат Буш против Гора.[20] Слично томе, Роб Бостон, који пише за The Humanist, видео је пораст у теоријама завере кроз амерички јавни живот, укључујући ”birtherism”, порицање климатских промена и одбацивање еволуције, које су идентификоване као резултат постчињеничке политике, ништа од постојања обимних и широко доступних доказа против ових теорија завера није успорило њихов раст.[39]

Године 2016, ознака “постчињеничка” је нарочито распрострањено употребљавана да опише председничку кампању Доналда Трампа, укључујући од стране професора Данијела Дрезнера у The Washington Post,[19] Џонатана Фриленда у Гардијану[18], Крис Чилиза у Индепенденту[30], Џет Хер у Њу рипаблику[59], Џејмс Кирчика у Лос Анђелес Тајмс[60], и од стране неколико професора устава и историје на Харварду.[20] У 2017, Њујок тајмсу, Вашингтон пост и други, указали су на лажи и неистине у Трамповим изјавама након избора.[61][62][63][64] Бивши председник Барак Обама је изјавио да нови екосистем медија “значи да је све тачно и ништа није тачно”.[65]

Политика животне средине[уреди | уреди извор]

Иако постоји консензус међу научницима да људске активности доприносе глобалном загревању, неколицина политичких партија у свету чини порицање климатске промене као основу њихове политике. Ове партије су оптужене за употребу техника постчињеничке политике да нападну еколошке мере које се боре против климатских промена да користе донорима индустрија.[66] Током курса већине скорашњих избора 2016. године, САД је видео многе који поричу климатске промене да су се издигли на власт, као што је нов руководилац Агенције за заштиту животне средине Пруит, заменивши Обаминог одређеника Џин Макартнија. У Аустралији, опозивање цене угљеника од стране владе Тонија Абота је описано у Тhe Age[4] као “дно постчињеничке политике”.

Решења[уреди | уреди извор]

Технолошке компаније и владе почеле су да улажу напор у савладавање изазова постчињеничке политике. У чланку Global Policy, професор Нејеф Ал Родан предлаже четири одговора:[67]

  1. Побољшати технолошке алате за проверавање чињеница. - На пример, Немачка је већ писала фејсбуку да уведе филтер за лажне вести.
  2. Већа укљученост и видљивост научника и научне заједнице. - Британија, на пример, има низ парламентарних комитета у којима се научници позивају да сведоче и презентују своја истраживања да би информисали законодавце.[68]
  3. Већа акција владе. - У државама попут Чешке, нове јединице су успостављене како би се решио проблем лажних вести.[69] Најбитнији изазов је осигурати да такви напори не буду употребљени као алат за цензуру.
  4. Секуритизација лажних вести. - Битно је односити се према постчињеничкој политици као према питању безбедности и уложити глобални напор да се супротстави овом феномену. Марта 2017. године, ОХЦХР, ОЕБС и Организација америчких држава издали су заједничку декларацију "Слобода изражавања и лажних вести, дезинформације и пропаганда" у којој су упозорили на ефекте лажних вести, а у исто време осудили било који покушај цензуре[70][71] од стране држава.

Психолошко решење укључује вакцину против лажних вести коју су предложили истраживачи са Универзитета у Кембриџу.[72][73]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Schwartz, Ian (28. 11. 2016). „George Will: "Post-Factual Politics" From Campaign Still Exists, Nixon More Of A Statesman Than Current Leadership”. RealClearPolitics.com. Приступљено 8. 11. 2017. 
  2. ^ а б Holmes, Jack (26. 9. 2016). „Trump's Campaign Manager Offered Her Most Brilliant Defense Yet of Trump's Lies”. Esquire. Приступљено 8. 11. 2017. 
  3. ^ а б в „"The post-truth world: Yes, I'd lie to you," The Economist Sept 10, 2016”. Economist.com. 10. 9. 2016. Приступљено 26. 3. 2018. 
  4. ^ а б Connor, John (14. 7. 2014). „Tony Abbott's carbon tax outrage signals nadir of post-truth politics”. The Age. Приступљено 11. 7. 2016. 
  5. ^ а б Alcorn, Gay (27. 2. 2014). „Facts are futile in an era of post-truth politics”. The Age. Приступљено 11. 7. 2016. 
  6. ^ а б в г Gopalakrishnan, Amulya (30. 6. 2016). „Life in post-truth times: What we share with the Brexit campaign and Trump”. The Times of India. Приступљено 11. 7. 2016. 
  7. ^ а б в Ian Dunt (29. 6. 2016). „Post-truth politics is driving us mad”. politics.co.uk. Приступљено 11. 7. 2016. 
  8. ^ а б в г „Free speech has met social media, with revolutionary results”. New Scientist. 1. 6. 2016. Приступљено 11. 7. 2016. 
  9. ^ а б Flood, Alison (15. 11. 2016). „'Post-truth' named word of the year by Oxford Dictionaries”. The Guardian. Приступљено 16. 11. 2016. 
  10. ^ „The Iran-Contra Affair 30 Years Later: A Milestone in Post-Truth Politics”. National Security Archive. 25. 11. 2016. Приступљено 24. 5. 2017. 
  11. ^ Flood, Alison (15. 11. 2016). „'Post-truth' named word of the year by Oxford Dictionaries”. The Guardian. Приступљено 20. 11. 2016. 
  12. ^ Kreitner, Richard (30. 11. 2016). „Post-Truth and Its Consequences: What a 25-Year-Old Essay Tells Us About the Current Moment”. The Nation. Приступљено 1. 12. 2016. 
  13. ^ Keyes, Ralph (2004). The Post-Truth Era: Dishonesty and Deception in Contemporary Life. New York: St. Martin's. 
  14. ^ Alterman, Eric (2004). When Presidents Lie: A History of Official Deception and Its Consequences. New York: Viking. стр. 305. 
  15. ^ Crouch, Colin (2004). Post-democracy. Cambridge, UK: Polity. стр. 4. 
  16. ^ Jeffery, Tom (26. 6. 2016). „Britain Needs More Democracy After the EU Referendum, Not Less”. The Huffington Post. Приступљено 11. 7. 2016. 
  17. ^ а б в „Post-Truth Politics”. Grist. 1. 4. 2010. Приступљено 11. 7. 2016. 
  18. ^ а б в Freedland, Jonathan (13. 5. 2016). „Post-truth politicians such as Donald Trump and Boris Johnson are no joke”. The Guardian. Приступљено 11. 7. 2016. 
  19. ^ а б в г д ђ Drezner, Daniel W. (16. 6. 2016). „Why the post-truth political era might be around for a while”. The Washington Post. Приступљено 11. 7. 2016. 
  20. ^ а б в Christina Pazzanese (14. 7. 2016). „Politics in a 'post-truth' age”. Harvard Gazette. Приступљено 6. 8. 2016. 
  21. ^ Kathleen Lonsdale, Is Peace Possible? by Penguin Books. (1957). стр. 11.
  22. ^ а б в Ned Simons (8. 6. 2016). „Tory MP Sarah Wollaston Switches Sides in EU Referendum Campaign”. The Huffington Post. Приступљено 11. 7. 2016. 
  23. ^ Preston, Peter (9. 9. 2012). „Broadcast news is losing its balance in the post-truth era”. The Guardian. Приступљено 11. 7. 2016. 
  24. ^ „The UK's EU membership fee”. Full Fact. 27. 5. 2016. Приступљено 11. 7. 2016. 
  25. ^ Reuben, Anthony (25. 4. 2016). „Reality Check: Would Brexit mean extra £350m a week for NHS?”. BBC News. Приступљено 11. 7. 2016. 
  26. ^ Worrall, Patrick (19. 4. 2016). „FactCheck: do we really send £350m a week to Brussels?”. Channel 4 News. Архивирано из оригинала 8. 7. 2016. г. Приступљено 11. 7. 2016. 
  27. ^ Stone, Jon (12. 9. 2016). „Vote Leave's £350m for the NHS pledge was 'just an example', says group's chair”. The Independent. Приступљено 16. 11. 2016. 
  28. ^ а б в г Deacon, Michael (9. 7. 2016). „In a world of post-truth politics, Andrea Leadsom will make the perfect PM”. The Daily Telegraph. Приступљено 11. 7. 2016. 
  29. ^ Boston, Roy (22. 12. 2015). „Humanists and the Rise of "Post-Truth America"”. The Humanist. Приступљено 11. 7. 2016. 
  30. ^ а б в Cillizza, Chris (10. 5. 2016). „Donald Trump's post-truth campaign and what it says about the dismal state of US politics”. The Independent. Приступљено 11. 7. 2016. 
  31. ^ Harsin, Jayson (15. 10. 2010). „That's Democratainment: Obama, Rumor Bombs and Primary Definers”. Flow TV. Приступљено 31. 8. 2016. 
  32. ^ Kang, Cecilia, A. D. A. M. Goldman, and WASHINGTON—Edgar M. Welch. "In Washington pizzeria attack, fake news brought real guns." The New York Times 5 (2016).
  33. ^ Frank Esser `Tabloidization' of News. A Comparative Analysis of Anglo-American and German Press Journalism Архивирано на сајту Wayback Machine (8. децембар 2016) European Journal of Communication Vol 14, Issue 3, 1999 September 1, 1999
  34. ^ Harsin, Jayson (24. 2. 2015). „Regimes of Posttruth, Postpolitics, and Attention Economies”. Communication, Culture & Critique. 8 (2): 327—333. doi:10.1111/cccr.12097. 
  35. ^ Sambrook, Richard (јануар 2012). „Delivering trust: Impartiality and objectivity in the digital age” (PDF). Reuters Institute for the Study of Journalism. University of Oxford. 
  36. ^ * Robert S. Eshelman, The danger of fair and balanced, Columbia Journalism Review (May 1, 2014).
    • Peter Preston, Broadcast news is losing its balance in the post-truth era, The Guardian (September 9, 2012).
    • Margaret Sullivan, He Said, She Said, and the Truth, New York Times (September 15, 2012): "Simply put, false balance is the journalistic practice of giving equal weight to both sides of a story, regardless of an established truth on one side."
    • Paul Krugman, The Post-Truth Campaign, New York Times (December 23, 2011): "[I]f past experience is any guide, most of the news media will feel as though their reporting must be 'balanced,' which means that every time they point out that a Republican lied they have to match it with a comparable accusation against a Democrat — even if what the Democrat said was actually true or, at worst, a minor misstatement."
    • Katrina vanden Heuvel, The distorting reality of 'false balance' in the media, Washington Post: "False equivalence in the media — giving equal weight to unsupported or even discredited claims for the sake of appearing impartial — is not unusual. But a major media organization taking meaningful steps to do something about it is."
  37. ^ Keyes, Ralph (2004). The Post-Truth Era: Dishonesty and Deception in Contemporary Life. стр. 127—128. ISBN 9781429976220. 
  38. ^ Tett, Gillian (1. 7. 2016). „Why we no longer trust the experts”. Financial Times. Приступљено 11. 7. 2016. 
  39. ^ а б Boston, Rob (22. 12. 2015). „Humanists and the Rise of "Post-Truth America"”. The Humanist. Приступљено 6. 8. 2016. 
  40. ^ а б в Katherine Viner (12. 7. 2016). „How technology disrupted the truth”. The Guardian. Приступљено 12. 7. 2016. 
  41. ^ Carroll, Rory (1. 8. 2016). „Can mythbusters like Snopes.com keep up in a post-truth era?”. The Guardian. Приступљено 23. 10. 2016. 
  42. ^ „Is Digital Culture Responsible for Post-Truth Politics? - Eliane Glaser | Open Transcripts”. Open Transcripts (на језику: енглески). Приступљено 3. 3. 2017. 
  43. ^ а б Davies, William (24. 8. 2016). „The Age of Post-Truth Politics”. The New York Times. ISSN 0362-4331. Приступљено 3. 3. 2017. 
  44. ^ Amy Mitchell, Amy; Kiley, Jocelyn; Eva Matsa, Katerina; Gottfied, Jeffrey (21. 10. 2014). „Political Polarization & Media Habits”. Pew Research Center. Приступљено 31. 8. 2016. 
  45. ^ „The myth of post-truth politics”. 20. 4. 2017. 
  46. ^ Young, Toby (16. 7. 2016). „The truth about 'post-truth politics'”. The Spectator. Приступљено 14. 7. 2016. 
  47. ^ а б Mantzarlis, Alexios (21. 7. 2016). „No, we're not in a 'post-fact' era”. Poynter Institute. Приступљено 27. 10. 2016. 
  48. ^ Alexios Mantzarlis (7. 10. 2016). „Fact check: This is not really a post-fact election”. Washington Post. Приступљено 27. 10. 2016. 
  49. ^ „GfdS wählt »postfaktisch« zum Wort des Jahres 2016”. 9. 12. 2016. 
  50. ^ Gray, Iain (1. 3. 2012). „Beware the black art of post-truth politics”. The Scotsman. Приступљено 11. 7. 2016. 
  51. ^ Murphy, Jim (23. 9. 2015). „We live in a volatile age of post-truth politics – and so Brexit cannot be ruled out”. New Statesman. Приступљено 11. 7. 2016. 
  52. ^ Max Richter (8. 7. 2016). „Millions of us knew the Iraq war would be a catastrophe. Why didn't Tony Blair?”. The Guardian. Приступљено 11. 7. 2016. „Blair's creative way with the facts seems in retrospect to be the beginning of the sort of post-truth politics we have seen in the recent Brexit debate, where fiction and reality were treated by Nigel Farage, Boris Johnson and their like as essentially interchangeable.” 
  53. ^ „Leader: The Iraq War and its aftermath”. New Statesman. 6. 7. 2016. Приступљено 11. 7. 2016. 
  54. ^ а б Mikey Smith, Rachel Bishop (3. 6. 2016). „Post-truth politics: Michael Gove accused of 'importing Trump campaign' to Britain with £350m a week claim”. The Mirror. Приступљено 11. 7. 2016. 
  55. ^ Matthew Flinders, Post-truth, post-political, post-democracy: the tragedy of the UK's referendum on the European Union, OUPBlog (Oxford University Press (3 July 2016).
  56. ^ Krugman, Paul (23. 12. 2011). „The Post-Truth Campaign”. The New York Times. 
  57. ^ „US Government Defense Spending History with Charts - a www.usgovernmentspending.com briefing”. www.usgovernmentspending.com. 
  58. ^ „Obama's 'apology' complex”. Politico. 22. 5. 2016. 
  59. ^ Heer, Jeet (1. 12. 2015), „Donald Trump Is Not a Liar; He's something worse: a bullshit artist”, The New Republic, Приступљено 22. 7. 2016 
  60. ^ Kerchick, James (29. 6. 2016). „What Trump and the Brexiteers have in common”. Los Angeles Times. Приступљено 11. 7. 2016. 
  61. ^ Leonhardt, David; Thompson, Stuart A. (23. 6. 2017). „Trump's Lies”. New York Times. Приступљено 24. 6. 2017. 
  62. ^ Qui, Linda (27. 4. 2017). „Fact-Checking President Trump Through His First 100 Days”. New York Times. Приступљено 25. 6. 2017. 
  63. ^ Kessler, Glenn; Lee, Michelle Ye Hee (1. 5. 2017). „Fact Checker Analysis - President Trump's first 100 days: The fact check tally”. Washington Post. Приступљено 25. 6. 2017. 
  64. ^ Drinkard, Jim; Woodward, Calvin (24. 6. 2017). „Fact check: Trump's missions unaccomplished despite his claims”. Chicago Tribune. Приступљено 25. 6. 2017. 
  65. ^ Remnick, David (28. 11. 2016). „Obama Reckons With A Trump Presidency”. The New Yorker. Приступљено 24. 1. 2017. 
  66. ^ Connor, John (новембар 2011). „Climate change and post-truth politics”. Waste Management and Environment. 22 (10). 
  67. ^ Nayef Al-Rodhan, "Post-Truth Politics, the Fifth Estate and the Securitization of Fake News, Global Policy Journal, 7th June 2017
  68. ^ „Policy-making and parliament in an era of 'post-truth'”. Medium.com. 28. 2. 2017. Приступљено 26. 3. 2018. 
  69. ^ Robert Tait in Prague (28. 12. 2016). „Czech Republic to fight 'fake news' with specialist unit | Media”. The Guardian. Приступљено 26. 3. 2018. 
  70. ^ „Amid rise of 'fake news,' authorities should ensure truthful info reaches public – UN, regional experts | UN News”. Un.org. 10. 3. 2017. Приступљено 26. 3. 2018. 
  71. ^ Kutner, Max (13. 12. 2016). „Edward Snowden: Fight 'Fake News' With Truth, Not Censorship”. Newsweek.com. Приступљено 26. 3. 2018. 
  72. ^ „Cambridge scientists consider fake news 'vaccine'”. BBC News. јануар 2017. 
  73. ^ van der Linden, Sander (јун 2017). „Why we disagree about facts”. TEDx Oxbridge. 

Литература[уреди | уреди извор]

Додатна литература[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Постчињеничка_политика&oldid=26978930”