Пређи на садржај

Симбол вјере

С Википедије, слободне енциклопедије
Икона приказује цара Константина (у средини) и очеве Првог Никејског сабора (325) као носилаца Никејско-цариградског символа вере из 381.

Симбол вјере је изјава о заједничким вјеровањима једне вјерске заједнице у облику фиксне формуле која сажима основна начела.

Један од најчешће коришћених симбола вјере у хришћанству је Никејски симбол вјере, признат 325. године на Првом васељенском сабору. Дао је основу хришћанском схватању јеванђеља, као и осталих књига Новог завјета и у мањој мјери Старог завјета. Потврђивањем овог симбола вјере, који описује Свету Тројицу, опште прихваћен као основно учење ортодоксије за већину хришћанских деноминација.[1] Апостолски симбол вјере, рани симбол вјере, широко је распростањем међу цркавама западне традиције. Неки хришћанске деноминације и друге групе су одбацили ауторитет тих симбола вјере. Најранији познати симбол вера у хришћанству, „Исус је Господ“, потиче из списа апостола Павла.[2] Један од најчешће коришћених хришћанских симбола вере је Никејски симбол вере, први пут формулисан 325. године нове ере на Првом сабору у Никеји. Засновао се на хришћанском схватању канонских јеванђеља, новозаветних списа и, у мањој мери, Старог завета. Афирмација овог симбола вере, која описује Тројство, генерално се узима као фундаментални тест ортодоксије за већину хришћанских деноминација, и историјски је била усмерена против аријанства.[3] Краћа верзија симбола вере, названа Апостолски симбол вере, данас је најчешће коришћена верзија у хришћанским службама.

Муслимани су прогласили шехадет, или свједочење: „Свједочим да нема бога осим Алаха, и свједочим да је Мухамед божји посланик”.[4]

Питање многих полемика је то да ли јудаизам има симбол вјере. Док неки кажу да јудаизам има такву природу којој је симбол вјере непотребан, други кажу да прихвата један симбол вјере, Шема Израел, који почиње ријечима: „Чуј, Израеле: Господ Бог наш, Господ је један”.[5]

Јеврејска вера

[уреди | уреди извор]

Да ли је јудаизам верско симболски по карактеру или не, изазвало је контроверзе. Рабин Милтон Стајнберг је написао да је „Јудаизам по својој природи несклон формалним вероисповестима које нужно ограничавају и спутавају мисао“[6] и тврдио је у својој књизи „Основни јудаизам“ (1947) да „јудаизам никада није дошао до верског симбола“.[6] Платформа стогодишњице Централне конференције америчких рабина из 1976. године, организације реформистичких рабина, слаже се да „јудаизам наглашава акцију, а не верски симбол као примарни израз религиозног живота.“[7]

Други, међутим, карактеришу Шема Израел[8] као вероисповестну изјаву у строгом монотеизму оличену у једној молитви: „Чуј Израеле, Господ је Бог наш, Господ је један“ (хебр. שמע ישראל אדני אלהינו אדני אחד транслитеровано Shema Yisrael Adonai Eloheinu Adonai Echad).

Значајну изјаву о јеврејским принципима вере сачинио је Мајмонид као својих 13 принципа вере.[9]

Хришћанство

[уреди | уреди извор]

Прво признање вере установљено у хришћанству био је Никејски символ вере од стране ране цркве 325.[10] Успостављен је да сумира основе хришћанске вере и да заштити вернике од лажних доктрина. Разне хришћанске деноминације из протестантизма и евангеличког хришћанства објавиле су исповедање вере као основу за заједништво међу црквама исте деноминације.[11][12]

Многе хришћанске деноминације нису се трудиле да буду превише исцрпне у свом исповедању вере и на тај начин допуштају различита мишљења о неким споредним темама.[13] Поред тога, неке цркве су отворене да ревидирају своје исповедање вере када је то потребно. Штавише, баптистичка „исповедања вере“ често имају клаузулу попут ове из Првог лондонског баптистичког исповедања (ревидирано издање, 1646):[14]

Такође признајемо да сада знамо само делимично и да смо у незнању о многим стварима које желимо и настојимо да сазнамо; и ако нам неко учини ту пријатељску част да нам покаже из Речи Божије да не видимо, имаћемо разлога да будемо захвални Богу и њима.

Изопштење

[уреди | уреди извор]

Изопштење је пракса Библије да искључи чланове који не поштују исповедање вере цркве и не желе да се покају.[15] То практикују све хришћанске деноминације и има за циљ да заштите од последица учења јеретика и апостасије.[16]

Хришћани без симбола вере

[уреди | уреди извор]

Неке хришћанске деноминације не исповедају симбол вере. Овај став се често назива „некредализмом“. Верско друштво пријатеља, познато и као квекери, сматра да немају потребу за вероисповесним формулацијама вере. Црква браће и друге цркве данкера такође не заступају никакву вероисповест, позивајући се на Нови завет као своје „правило вере и праксе“.[17] Јеховини сведоци упоређују „памћење или понављање вероисповести“ са глумом да се „чини оно што је Исус рекао”.[18] Унитаристички универзалисти немају заједничке симболе вере.[19]

Сличне резервације у погледу употребе вероисповести могу се наћи у Покрету рестаурације и његовим потомцима, Хришћанској цркви (Христови ученици), Христовим црквама и Хришћанским црквама и црквама Христовим. Рестауратористи исповедају да „нема вере осим Христа“.[20]

Хришћанска исповедања вере

[уреди | уреди извор]

Протестантске деноминације се обично повезују са исповестима вере, које су сличне вероисповестима, али су обично дуже.

Контроверзе

[уреди | уреди извор]

У швајцарским реформисаним црквама средином 19. века дошло је до свађе око апостолског симбола вере. Као резултат тога, већина кантонских реформисаних цркава престала је да прописује било који посебни симбол вере.[27]

Године 2005, бискуп Џон Шелби Спонг, пензионисани епископални бискуп Њуарка, написао је да су догме и симболи вере само „етапа у нашем развоју“ и „део нашег религиозног детињства“. У својој књизи Греси Светог писма Спонг је написао да „изгледа да је Исус разумео да нико коначно не може да уклопи светог Бога у своје симболе вере или доктрине. То је идолопоклонство.“[28]

Исламска вера

[уреди | уреди извор]

У исламској теологији, термин који највише одговара „симболу вере“ је акидах (عقيدة). Прва таква вера је написана као „кратак одговор на хитне јереси тог времена“ позната је као Ал-Фикх Ал-Акбар и приписана је Абу Ханифи.[29][30] Две добро познате вероисповести биле су Фикх Акбар II[31] „представник” ал-Ашарија и Фикх Акбар III, „представник” Еш-Шафија.[29]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Johnson, Phillip R. "The Nicene Creed." Архивирано на сајту Wayback Machine (14. март 2009) Accessed 17 May 2009
  2. ^ Harn, Roger van (2004). Exploring and Proclaiming the Apostles' Creed (на језику: енглески). A&C Black. стр. 58. ISBN 9780819281166. 
  3. ^ Johnson, Phillip R. "The Nicene Creed." Архивирано 2009-03-14 на сајту Wayback Machine Accessed 17 May 2009
  4. ^ "Proclaiming the Shahada is the First Step Into Islam." Архивирано на сајту Wayback Machine (3. март 2009) Islamic Learning Materials. Accessed: 17 May 2009. See also "The Shahada, or Shahāda / kalimatu-sh-shahādah / kelime-i şehadet." A. Ismail Mohr. Accessed: 28 May 2012
  5. ^ „Deuteronomy Chapter 6”. Архивирано из оригинала 16. 06. 2010. г. Приступљено 13. 08. 2015. 
  6. ^ а б Steinberg, Milton; World, Harcourt, Brace & (1947). Basic Judaism (на језику: енглески). Houghton Mifflin Harcourt. стр. 35. ISBN 978-0-15-610698-6. 
  7. ^ „The Tenets of Reform Judaism”. www.jewishvirtuallibrary.org. Приступљено 2020-11-19. 
  8. ^ [Deut. 6:4]
  9. ^ "Maimonides' Principles: The Fundamentals of Jewish Faith", in The Aryeh Kaplan Anthology, Volume I, Mesorah Publications, 1994
  10. ^ Everett Ferguson, Encyclopedia of Early Christianity, Routledge, USA, 2013, p. 418
  11. ^ J. Gordon Melton, Encyclopedia of Protestantism, Infobase Publishing, USA, 2005, p. 170
  12. ^ Walter A. Elwell, Evangelical Dictionary of Theology, Baker Academic, USA, 2001, p. 286-289
  13. ^ Walter A. Elwell, Evangelical Dictionary of Theology, Baker Academic, USA, 2001, p. 289
  14. ^ Barrington Raymond White, Pilgrim Pathways: Essays in Baptist History, Mercer University Press, USA, 1999, p. 275
  15. ^ Ronald F. Youngblood, Nelson's Illustrated Bible Dictionary: New and Enhanced Edition, Thomas Nelson Inc, USA, 2014, p. 378
  16. ^ Chad Brand, Eric Mitchell, Holman Illustrated Bible Dictionary, B&H Publishing Group, USA, 2015, p. 521-522
  17. ^ Martin, Harold S.: "Forward" Архивирано на сајту Wayback Machine (22. август 2014), "Basic Beliefs Within the Church of the Brethren".
  18. ^ "Creeds—Any Place in True Worship?", Awake!, October 8, 1985, ©Watch Tower, page 23, "The opening words of a creed invariably are, “I believe” or, “We believe.” This expression is translated from the Latin word “credo,” from which comes the word “creed.” …What do we learn from Jesus’ words? That it is valueless in God’s eyes for one merely to repeat what one claims to believe. …Thus, rather than memorizing or repeating creeds, we must do what Jesus said"
  19. ^ Maxwell, Bill. "Leading the Unitarian Universalist Association, a faith without a creed." St. Petersburg Times. Apr 11, 2008
  20. ^ Scott, Harp. „George A. Klingman”. Restoration History. Buford Church of Christ. Приступљено 2015-09-19. 
  21. ^ „The Belgic Confession”. Reformed.org. Архивирано из оригинала 9. 11. 2020. г. Приступљено 2013-01-23. 
  22. ^ „Guido de Bres”. Prca.org. 2000-04-20. Архивирано из оригинала 6. 10. 2020. г. Приступљено 2013-01-23. 
  23. ^ Ford, Alan (2007). James Ussher: Theology, History, and Politics in Early-Modern Ireland and England. Oxford University. ISBN 9780199274444. Приступљено 19. 11. 2020. 
  24. ^ „The Savoy Declaration 1658 – Contents”. Reformed.org. Архивирано из оригинала 26. 5. 2020. г. Приступљено 2013-01-23. 
  25. ^ а б Chute, Anthony L.; Finn, Nathan A.; Haykin, Michael A. G. (2015). The Baptist Story: From English Sect to Global Movement (на језику: енглески). B&H Publishing Group. ISBN 978-1-4336-8316-9. 
  26. ^ „Confession of Faith of the Calvinistic Methodists or Presbyterians of Wales”. Архивирано из оригинала 2018-07-06. г. Приступљено 2013-07-18. 
  27. ^ Rudolf Gebhard: Apostolikumsstreit на њемачком, француском и италијанском на онлајн Историјском рјечнику Швајцарске, 2011-01-27.
  28. ^ John Shelby Spong, The Sins of Scripture: Exposing the Bible's Texts of Hate to Reveal the God of Love, Harper Collins, USA, 2005, p. 227
  29. ^ а б Glasse, Cyril (2001). New Encyclopedia of Islam (Revised ed.). Rowman & Littlefield Publishers. p. 105.
  30. ^ Abu Hanifah An-Nu^man. „Al- Fiqh Al-Akbar” (PDF). aicp.org. Приступљено 14. 3. 2014. 
  31. ^ „Al-Fiqh Al-Akbar II With Commentary by Al-Ninowy”. Архивирано из оригинала 2014-03-15. г. Приступљено 2017-09-08. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Christian Confessions: a Historical Introduction, [by] Ted A. Campbell. First ed. xxi, 336 p. Louisville, Ky.: Westminster/John Knox Press, 1996. ISBN 0-664-25650-3
  • Creeds and Confessions of Faith in the Christian Tradition. Edited by Jaroslav Pelikan and Valerie Hotchkiss. Yale University Press 2003.
  • Creeds in the Making: a Short Introduction to the History of Christian Doctrine, [by] Alan Richardson. Reissued. London: S.C.M. Press, 1979, cop. 1935. 128 p. ISBN 0-334-00264-8
  • Ecumenical Creeds and Reformed Confessions. Grand Rapids, Mich.: C.R.C. [i.e. Christian Reformed Church] Publications, 1987. 148 p. ISBN 0-930265-34-3
  • The Three Forms of Unity (Heidelberg Catechism, Belgic Confession, [and the] Canons of Dordrecht), and the Ecumenical Creeds (the Apostles' Creed, the Athanasian Creed, [and the] Creed of Chalcedon). Reprinted [ed.]. Mission Committee of the Protestant Reformed Churches in America, 1991. 58 p. Without ISBN
  • Blech, Benjamin Understanding Judaism: The Basics of Deed and Creed Jason Aronson; 1992, ISBN 0-87668-291-3.
  • Bleich, J. David (ed.), With Perfect Faith: The Foundations of Jewish Belief, Ktav Publishing House, Inc.; 1983. ISBN 0-87068-452-3
  • Boteach, Shmuel, Wisdom, Understanding, and Knowledge: Basic Concepts of Hasidic Thought Jason Aronson; 1995. Paperback. ISBN 0-87668-557-2
  • Dorff, Elliot N. and Louis E. Newman (eds.) Contemporary Jewish Theology: A Reader, Oxford University Press; 1998. ISBN 0-19-511467-1.
  • Dorff, Elliot N. Conservative Judaism: Our Ancestors to Our Descendants (Revised edition) United Synagogue of Conservative Judaism, 1996
  • Platform on Reconstructionism, FRC Newsletter, Sept. 1986
  • Fox, Marvin Interpreting Maimonides, Univ. of Chicago Press. 1990
  • Robert Gordis (Ed.) Emet Ve-Emunah: Statement of Principles of Conservative Judaism JTS, Rabbinical Assembly, and the United Synagogue of Conservative Judaism, 1988
  • Julius Guttmann, Philosophies of Judaism, Translated by David Silverman, JPS, 1964
  • Jacobs, Louis, Principles of the Jewish Faith: An Analytical Study, 1964.
  • Maimonides' Principles: The Fundamentals of Jewish Faith, in "The Aryeh Kaplan Anthology, Volume I", Mesorah Publications 1994
  • Kaplan, Mordecai M., Judaism as a Civilization, Reconstructionist Press, New York. 1935. Jewish Publication Society; 1994
  • Kellner, Menachem, Dogma in Medieval Jewish Thought, Oxford University Press, 1986.
  • Maslin, Simeon J., Melvin Merians and Alexander M. Schindler, What We Believe…What We Do…: A Pocket Guide for Reform Jews, UAHC Press, 1998
  • Shapiro, Marc B., "Maimonides Thirteen Principles: The Last Word in Jewish Theology?" in The Torah U-Maddah Journal, Vol. 4, 1993, Yeshiva University.
  • Shapiro, Marc B., The Limits of Orthodox Theology: Maimonides' Thirteen Principles Reappraised, The Littman Library of Jewish Civilization; 2004, ISBN 1-874774-90-0.
  • Kelly, John N. D. (2006) [1972]. Early Christian Creeds (3rd изд.). London-New York: Continuum. ISBN 9780826492166. 
  • Ritter, Adolf Martin (1965). Das Konzil von Konstantinopel und sein Symbol: Studien zur Geschichte und Theologie des II. Ökumenischen Konzils. Göttingen: Vandenhoeck & Ruprecht. ISBN 9783666551185. 
  • DeJong, Peter (1968). „The Opinions of the Remonstrants (1618)”. Crisis in the Reformed Churches: Essays in Commemoration of the Great Synod of Dordt, 1618-1619 (PDF) (на језику: енглески). Grand Rapids: Reformed Fellowship. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Симбол_вјере&oldid=28507239”