Ортодоксија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Симболична представа хришћанског правоверја у виду Никејско-цариградског симбола вере, чије се прихватање и поштовање сматра једним од основних критеријума правоверности у хришћанству
Пољско издање званичног совјетског "Кратког курса" из историје КПСС-а, који је важио као мерило политичког правоверја у доба стаљинизма

Правоверје или ортодоксија (грч. ορθοδοξία, од ријечи ортос – „исправан“ и докса – „мишљење“ или „учење“) је израз којим се означава прихватање неке доктрине која се сматра једино исправном. Појам се првобитно користио првенствено за означавање религијског правоверја, а касније је почео да се користити и изван религије, односно за означавање појединих политичких, филозофских и научних доктрина које су имале догматски карактер.

Религијско правоверје[уреди]

Појам правоверје, односно ортодоксија има специфична значења у различитим религијама.

Хришћанско правоверје[уреди]

У историји хришћанства, појам се традиционално користио за означавање званично прихваћених и одобрених, односно „правоверних„ или „ортодоксних“ ставова и учења Цркве, насупрот „неправоверним„ односно „хетеродоксним“ учењима разних „јеретичких„ секти и „расколничких“ цркава. Израз хришћанска ортодоксија је на црквенословенском језику преведен као Правосла́виѥ, од чега потиче израз православље којим се описују учења оних цркава које признају и доследно поштују одлуке свих седам васељенских сабора. То је, између осталог, један од разлога зашто „ортодоксија“ и „православље“ представљају синониме у неким језицима.

Хришћанска ортодоксија или правоверје (односно православље) дефинисана је од стране Васељенских сабора и одражава верске ставове и учења која су се развијала на апостолским темељима хришћанске вере, на шта су се надовезали и утицаји старогрчке филозофије и римског права. Вера се изражавала језиком филозофије, а њене одреднице усвајала је царска влада и проглашавала их обавезујућим за све. Део хришћана одбацио је разна каснија „побољшања“, али вероисповјест коју су изњедрили поменути сабори нашироко је прихваћена.[1]

На Првом васељенском сабору у Никеји, одржаном 325. године, закључено је да је, у вјечности, Христос Син Божји, „од исте суштине“ са Богом Оцем, а не само дио његове творевине, тј. свијета који је створио. Ову тврдњу одбацили су аријанци, који су сматрали да Син није исте суштине са Оцем, а када су „варварски“ народи освојили велики дио Римског царства, они су годинама хришћанство прихватали само у његовом аријанском облику. Други васељенски сабор у Константинопољу (381) дефинисао је доктрину „Свете Тројице“: иако је „јединствен“, Бог је заправо „тројство“: Отац, Син и Дух Свети. Трећи васељенски сабор у Ефесу (431) одлучује да, будући да је Христос „једна особа“, његова мајка Марија треба да буде поштована као Богородица, док је Четврти васељенски сабор у Халкидону (451) утврдио да је Христос, пошто је постао човјек у свом „оваплоћењу“ заправо имао двије „природе“, људску и божанску, које су сапостојале једна поред друге.[1]

Ове је одлуке, међутим, део хришћана одбацио. После 431. године, несторијанци (који су веровали да су божанска и људска природа раздвојене у Христу) бјеже у Персију, одакле се шире према Индији и Кини. После 451. године монофизити (који су веровали да су у Христу божанска и људска природа обједињене), формирају одвојене цркве у Египту, Етиопији, Сирији и Јерменији. Но, Православна црква тиме није уздрмана и 681. године Шести васељенски сабор доноси одлуку да оваплоћени Христ има и двије воље и двије енергије, као што има двије природе.[1]

Правоверје у јудаизму[уреди]

Појам правоверни, односно ортодоксни јудаизам означава традиционалистичке и конзервативне религијске струје и покрете унутар јудаизма, који се залажу за доследно поштовање и спровођење свих верских начела и обичаја.

Правоверје у исламу[уреди]

Појам правоверни или ортодоксни, односно сунитски ислам означава главну религијску струју унутар ислама, којој припада велика већина муслимана.

Политичко правоверје[уреди]

Израз "политичко правоверје" означава посебан облик политичког догматизма који се огледа у некритичком веровању у испрвност одређене политичке идеологије.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 Кембриџова илустрована историја религије (стр. 240-241), Stylos, Нови Сад, 2006. ISBN 86-7473-281-X