Ортодоксија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Симболична представа хришћанског правоверја у виду Никејско-цариградског симбола вере, чије се прихватање и поштовање сматра једним од основних критеријума правоверности у хришћанству
Пољско издање званичног совјетског "Кратког курса" из историје КПСС-а, који је важио као мерило политичког правоверја у доба стаљинизма

Правоверје или ортодоксија (грч. ορθοδοξία, од ријечи ортос – „исправан“ и докса – „мишљење“ или „учење“) је израз којим се означава прихватање неке доктрине која се сматра једино исправном. Појам се првобитно користио првенствено за означавање религијског правоверја, а касније је почео да се користити и изван религије, односно за означавање појединих политичких, филозофских и научних доктрина које су имале догматски карактер.

Религијско правоверје[уреди]

Појам правоверје, односно ортодоксија има специфична значења у различитим религијама.

Хришћанско правоверје[уреди]

У историји хришћанства, појам се традиционално користио за означавање званично прихваћених и одобрених, односно „правоверних„ или „ортодоксних“ ставова и учења Цркве, насупрот „неправоверним„ односно „хетеродоксним“ учењима разних „јеретичких„ и „расколничких“ цркава и секти. Израз хришћанска ортодоксија је на црквенословенском језику преведен као Правосла́виѥ, од чега потиче израз православље којим се описују учења оних цркава које признају и доследно поштују одлуке свих седам васељенских сабора. То је, између осталог, један од разлога зашто „ортодоксија“ и „православље“ представљају синониме у неким језицима.

Хришћанска ортодоксија или правоверје (односно православље) је дефинисана од стране Васељенских сабора и одражава верске ставове и учења која су се развијала на основама хришћанске вере, старогрчке филозофије и римског права. Вера се изражавала језиком филозофије, а њене одреднице усвајала је царска влада и проглашавала их обавезујућим за све. Велика број хришћана одбацио је разна каснија „побољшања“, али вероисповјест коју су изњедрили поменути сабори нашироко је прихваћена.[1]

На сабору у Никеји близу Константинопоља (325. године), закључено је да је, у вјечности, Христос Син Божји, „од истог тијела“ са Богом Оцем, а не само дио његове творевине, тј. свијета који је створио. Ову тврдњу одбацила је опозиција хришћана који су названи аријанци, а када су „варварски“ народи освојили велики дио Римског царства, они су годинама хришћанство прихватали само у његовом аријанском облику. Сабор у Константинопољу (381.) дефинисао је доктрину „Свете Тројице“: иако је „јединствен“, Бог је заправо „тројство“: Отац, Син и Дух Свети. Сабор у Ефесу (431.) одлучује да, будући да је Христос „једна особа“, његова мајка Марија треба да буде поштована као Мати божија, док је Халкидонски сабор (449.) утврдио да је Христос, пошто је постао човјек у свом „оваплоћењу“ заправо имао двије „природе“, људску и божанску, које су сапостојале једна поред друге.[1]

Ове је одлуке, међутим, део хришћана одбацио. После 431. године, несторијанци (који су веровали да су божанска и људска природа раздвојене у Христу) бјеже у Персију, одакле се шире према Индији и Кини. После 449. године монофизити (који су веровали да су у Христу божанска и људска природа истоветне), формирају важне цркве у Египту, Етиопији, Сирији и Јерменији. Но, православна црква није уздрмана одбијањима и 681. године Сабор доноси одлуку да оваплоћени Христ има и двије воље, као што има двије природе.[1]

Правоверје у јудаизму[уреди]

Појам правоверни, односно ортодоксни јудаизам означава традиционалистичке и конзервативне религијске струје и покрете унутар јудаизма, који се залажу за доследно поштовање и спровођење свих верских начела и обичаја.

Правоверје у исламу[уреди]

Појам правоверни или ортодоксни, односно сунитски ислам означава главну религијску струју унутар ислама, којој припада велика већина муслимана.

Политичко правоверје[уреди]

Израз "политичко правоверје" означава посебан облик политичког догматизма који се огледа у некритичком веровању у испрвност одређене политичке идеологије.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 Кембриџова илустрована историја религије (стр. 240-241), Stylos, Нови Сад, 2006. ISBN 86-7473-281-X