Ортодоксија

Из Википедије, слободне енциклопедије

Ортодоксија (грч. ορθοδοξία, од ријечи ортос – „исправан“ и докса – „мишљење“), односно правовјерје је израз којим се означава прихваћање неког наука који се сматра једино исправним.

Израз се традиционално користио у историји хришћанства како би се означио званични, односно правовјерни или „ортодоксни“ став Цркве насупрот њима супротстављеним „хетеродоксним“, односно јеретичким и „расколничким“ црквама и правцима. Израз ортодоксија се на црквенословенском преводи као Правосла́виѥ, а од чега потиче израз православље којим се описује наук цркава које, за разлику од Католичке цркве признају само одлуке првих седам васељенских сабора. То је, између осталог, један од разлога зашто „ортодоксија“ и „православље“ представљају синониме у неким језицима.

Израз ортодоксија се касније почео користити и ван религије, односно за означавање појединих филозофских, политичких и научних доктрина, најчешће у пежоративном смислу како би се описао њихов догматски карактер.

Историја[уреди]

Хришћанска ортодоксија (православље) је дефинисана од стране Васељенских сабора епископа, која се развијала на основама хришћанске вјере, грчке филозофије и римског права. Вјера се изражавала језиком филозофије, а њене одреднице усвајала је царска влада и проглашавала их обавезујућим за све. Велика број хришћана одбацио је разна каснија „побољшања“, али вероисповјест коју су изњедрили поменути сабори нашироко је прихваћена.[1]

На сабору у Никеји близу Константинопоља (325. године), закључено је да је, у вјечности, Христос Син Божји, „од истог тијела“ са Богом Оцем, а не само дио његове творевине, тј. свијета који је створио. Ову тврдњу одбацила је опозиција хришћана који су названи аријанци, а када су „варварски“ народи освојили велики дио Римског царства, они су годинама хришћанство прихватали само у његовом аријанском облику. Сабор у Константинопољу (381.) дефинисао је доктрину „Свете Тројице“: иако је „јединствен“, Бог је заправо „тројство“: Отац, Син и Дух Свети. Сабор у Ефесу (431.) одлучује да, будући да је Христос „једна особа“, његова мајка Марија треба да буде поштована као Мати божија, док је Халкидонски сабор (449.) утврдио да је Христос, пошто је постао човјек у свом „оваплоћењу“ заправо имао двије „природе“, људску и божанску, које су сапостојале једна поред друге.[1]

Ове је одлуке, међутим, део хришћана одбацио. После 431. године, несторијанци (који су веровали да су божанска и људска природа раздвојене у Христу) бјеже у Персију, одакле се шире према Индији и Кини. После 449. године монофизити (који су веровали да су у Христу божанска и људска природа истоветне), формирају важне цркве у Египту, Етиопији, Сирији и Јерменији. Но, православна црква није уздрмана одбијањима и 681. године Сабор доноси одлуку да оваплоћени Христ има и двије воље, као што има двије природе.[1]

Везе[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 Кембриџова илустрована историја религије (стр. 240-241), Stylos, Нови Сад, 2006. ISBN 86-7473-281-X