Ортодоксија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Симболична представа хришћанског правоверја у виду Никејско-цариградског симбола вере, чије се прихватање и поштовање сматра једним од основних критеријума правоверности у хришћанству
Пољско издање званичног совјетског "Кратког курса" из историје КПСС-а, који је важио као мерило политичког правоверја у доба стаљинизма

Правоверје или ортодоксија (грч. ορθοδοξία, од ријечи ортос – „исправан“ и докса – „мишљење“ или „учење“)[1] је израз којим се означава прихватање неке доктрине која се сматра једино исправном.[2] Појам се првобитно користио првенствено за означавање религијског правоверја, а касније је почео да се користити и изван религије, односно за означавање појединих политичких, филозофских и научних доктрина које су имале догматски карактер.

У хришћанском смислу термин означава „усаглашавање са хришћанском вером која је заступљена у вероисповестима ране цркве”.[3] Првих седам васељенских сабора одржано је између 325. и 787. године с циљем формализације прихваћених доктрина. У неким земљама енглеског говорног подручја, Јевреји који се придржавају свих традиција и заповести, као што је прописано у Талмуду, често се називају ортодоксним Јеврејима, иако је појам „ортодоксан” историјски првобитно описивао хршћанска веровања.

Религијско правоверје[уреди]

Појам правоверје, односно ортодоксија има специфична значења у различитим религијама.

Будизам[уреди]

Познато је да је историјски Буда осудио само приврженост светим списима или догматским принципима, као што је поменуто у Калама сути.[4] Штавише, теравадска школа будизма следи строго придржавање Пали канона (трипитака) и тумачења као што је Висудхимага. Стога се теравадска школа сматра најортодокснијом од свих будистичких школа, јер је познато да је веома конзервативна, а посебно у погледу дисциплине и праксе Винаје.

Хришћанско правоверје[уреди]

У историји хришћанства, појам се традиционално користио за означавање званично прихваћених и одобрених, односно „правоверних„ или „ортодоксних“ ставова и учења Цркве, насупрот „неправоверним„ односно „хетеродоксним“ учењима разних „јеретичких„ секти и „расколничких“ цркава. Израз хришћанска ортодоксија је на црквенословенском језику преведен као Правосла́виѥ, од чега потиче израз православље којим се описују учења оних цркава које признају и доследно поштују одлуке свих седам васељенских сабора. То је, између осталог, један од разлога зашто „ортодоксија“ и „православље“ представљају синониме у неким језицима.

Хришћанска ортодоксија или правоверје (односно православље) дефинисана је од стране Васељенских сабора и одражава верске ставове и учења која су се развијала на апостолским темељима хришћанске вере, на шта су се надовезали и утицаји старогрчке филозофије и римског права. Вера се изражавала језиком филозофије, а њене одреднице усвајала је царска влада и проглашавала их обавезујућим за све. Део хришћана одбацио је разна каснија „побољшања“, али вероисповјест коју су изњедрили поменути сабори нашироко је прихваћена.[5]

На Првом васељенском сабору у Никеји, одржаном 325. године, закључено је да је, у вјечности, Христос Син Божји, „од исте суштине“ са Богом Оцем, а не само дио његове творевине, тј. свијета који је створио. Ову тврдњу одбацили су аријанци, који су сматрали да Син није исте суштине са Оцем, а када су „варварски“ народи освојили велики дио Римског царства, они су годинама хришћанство прихватали само у његовом аријанском облику. Други васељенски сабор у Константинопољу (381) дефинисао је доктрину „Свете Тројице“: иако је „јединствен“, Бог је заправо „тројство“: Отац, Син и Дух Свети. Трећи васељенски сабор у Ефесу (431) одлучује да, будући да је Христос „једна особа“, његова мајка Марија треба да буде поштована као Богородица, док је Четврти васељенски сабор у Халкидону (451) утврдио да је Христос, пошто је постао човјек у свом „оваплоћењу“ заправо имао двије „природе“, људску и божанску, које су сапостојале једна поред друге.[5]

Ове је одлуке, међутим, део хришћана одбацио. После 431. године, несторијанци (који су веровали да су божанска и људска природа раздвојене у Христу) бјеже у Персију, одакле се шире према Индији и Кини. После 451. године монофизити (који су веровали да су у Христу божанска и људска природа обједињене), формирају одвојене цркве у Египту, Етиопији, Сирији и Јерменији. Но, Православна црква тиме није уздрмана и 681. године Шести васељенски сабор доноси одлуку да оваплоћени Христ има и двије воље и двије енергије, као што има двије природе.[5]

Правоверје у јудаизму[уреди]

Појам правоверни, односно ортодоксни јудаизам означава традиционалистичке и конзервативне религијске струје и покрете унутар јудаизма, који се залажу за доследно поштовање и спровођење свих верских начела и обичаја.

Правоверје у исламу[уреди]

Појам правоверни или ортодоксни, односно сунитски ислам означава главну религијску струју унутар ислама, којој припада велика већина муслимана.

Политичко правоверје[уреди]

Израз "политичко правоверје" означава посебан облик политичког догматизма који се огледа у некритичком веровању у испрвност одређене политичке идеологије.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Harper, Douglas. „orthodoxy”. Online Etymology Dictionary. Приступљено 2016-01-27. 
  2. ^ orthodox. Dictionary.com. The American Heritage Dictionary of the English Language, Fourth Edition. Houghton Mifflin Company, 2004. Dictionary definition (accessed: March 03, 2008).
  3. ^ Robert M. Wills (2013). Taking Caesar Out of Jesus: Uncovering the Lost Relevance of Jesus. Xlibris Corporation. стр. 246. ISBN 1-4931-0810-7. 
  4. ^ „Kalama Sutta: To the Kalamas”. Access to Insight (на језику: енглески). Barre Center for Buddhist Studies. Приступљено 2018-03-14. 
  5. 5,0 5,1 5,2 Кембриџова илустрована историја религије (стр. 240-241), Stylos, Нови Сад, 2006. ISBN 86-7473-281-X

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]