Ортодоксија

Не поистовећивати са Православље.

Симболична представа хришћанског правоверја у виду Никејско-цариградског симбола вере, чије се прихватање и поштовање сматра једним од основних критеријума правоверности у хришћанству

Пољско издање званичног совјетског "Кратког курса" из историје КПСС-а, који је важио као мерило политичког правоверја у доба стаљинизма

Правоверје или ортодоксија (грч. ορθοδοξία [orthodoksía] — ортодоксија, од ријечи ορθος [orthos] — ортос — „исправан“ и δοξα [doksa] — докса — „мишљење“ или „учење“), је израз којим се означава прихватање неке доктрине која се сматра једино исправном. Појам се првобитно користио првенствено за означавање религијског правоверја, а касније је почео да се користити и изван религије, односно за означавање појединих политичких, филозофских и научних доктрина које су имале догматски карактер.

У хришћанском смислу термин означава „усаглашавање са хришћанском вером која је заступљена у вероисповестима ране цркве“. Првих седам васељенских сабора одржано је између 325. и 787. године с циљем формализације прихваћених доктрина. У неким земљама енглеског говорног подручја, Јевреји који се придржавају свих традиција и заповести, као што је прописано у Талмуду, често се називају ортодоксним Јеврејима, иако је појам ортодоксан историјски првобитно описивао хршћанска веровања.

Религијско правоверје

Појам правоверје, односно ортодоксија има специфична значења у различитим религијама.

Будизам

Главни чланак: Теравада

Познато је да је историјски Буда осудио само приврженост светим списима или догматским принципима, као што је поменуто у Калама сути. Штавише, теравадска школа будизма следи строго придржавање Пали канона (трипитака) и тумачења као што је Висудхимага. Стога се теравадска школа сматра најортодокснијом од свих будистичких школа, јер је познато да је веома конзервативна, а посебно у погледу дисциплине и праксе Винаје.

Хришћанско правоверје

Главни чланци: Васељенски сабори и Православље

У историји хришћанства, појам се традиционално користио за означавање званично прихваћених и одобрених, односно „правоверних“ или „ортодоксних“ ставова и учења Цркве, насупрот „неправоверним„ односно „хетеродоксним“ учењима разних „јеретичких“ секти и „расколничких“ цркава. Израз хришћанска ортодоксија је на црквенословенском језику преведен као „Правосла́виѥ“, од чега потиче израз православље којим се описују учења оних цркава које признају и доследно поштују одлуке свих седам васељенских сабора. То је, између осталог, један од разлога зашто „ортодоксија“ и „православље“ представљају синониме у неким језицима.

Хришћанска ортодоксија или правоверје (односно православље) дефинисана је од стране Васељенских сабора и одражава верске ставове и учења која су се развијала на апостолским темељима хришћанске вере, на шта су се надовезали и утицаји старогрчке филозофије и римског права. Вера се изражавала језиком филозофије, а њене одреднице усвајала је царска влада и проглашавала их обавезујућим за све. Део хришћана одбацио је разна каснија „побољшања“, али вероисповјест коју су изњедрили поменути сабори нашироко је прихваћена.

На Првом васељенском сабору у Никеји, одржаном 325. године, закључено је да је, у вјечности, Христос Син Божји, „од исте суштине“ са Богом Оцем, а не само дио његове творевине, тј. свијета који је створио. Ову тврдњу одбацили су аријанци, који су сматрали да Син није исте суштине са Оцем, а када су „варварски“ народи освојили велики дио Римског царства, они су годинама хришћанство прихватали само у његовом аријанском облику. Други васељенски сабор у Константинопољу (381) дефинисао је доктрину „Свете Тројице“: иако је „јединствен“, Бог је заправо „тројство“: Отац, Син и Дух Свети. Трећи васељенски сабор у Ефесу (431) одлучује да, будући да је Христос „једна особа“, његова мајка Марија треба да буде поштована као Богородица, док је Четврти васељенски сабор у Халкидону (451) утврдио да је Христос, пошто је постао човјек у свом „оваплоћењу“ заправо имао двије „природе“, људску и божанску, које су сапостојале једна поред друге.

Ове је одлуке, међутим, део хришћана одбацио. После 431. године, несторијанци (који су веровали да су божанска и људска природа раздвојене у Христу) бјеже у Персију, одакле се шире према Индији и Кини. После 451. године монофизити (који су веровали да су у Христу божанска и људска природа обједињене), формирају одвојене цркве у Египту, Етиопији, Сирији и Јерменији. Но, Православна црква тиме није уздрмана и 681. године Шести васељенски сабор доноси одлуку да оваплоћени Христ има и двије воље и двије енергије, као што има двије природе.

Правоверје у јудаизму

Главни чланак: Ортодоксни јудаизам

Појам правоверни, односно ортодоксни јудаизам означава традиционалистичке и конзервативне религијске струје и покрете унутар јудаизма, који се залажу за доследно поштовање и спровођење свих верских начела и обичаја.

Правоверје у исламу

Главни чланак: Сунитски ислам

Појам правоверни или ортодоксни, односно сунитски ислам означава главну религијску струју унутар ислама, којој припада велика већина муслимана.

Политичко правоверје

Израз политичко правоверје означава посебан облик политичког догматизма који се огледа у некритичком веровању у испрвност одређене политичке идеологије.

Види још

• Хетеродоксија
• Јерес

Литература

• Wills, Robert M. (2013). Taking Caesar Out of Jesus: Uncovering the Lost Relevance of Jesus. Xlibris Corporation. стр. 246. ISBN 978-1-4931-0810-7. 
• Henderson, John B. (1998). The Construction of Orthodoxy and Heresy: Neo-Confucian, Islamic, Jewish, and Early Christian Patterns. Albany, NY: State University of New York Press. 
• Krikorian, Mesrob K. (2010). Christology of the Oriental Orthodox Churches: Christology in the Tradition of the Armenian Apostolic Church. Peter Lang. 
• Meyendorff, John (1989). Imperial unity and Christian divisions: The Church 450-680 A.D. The Church in history. 2. Crestwood, NY: St. Vladimir's Seminary Press. 
• Buswell, Robert, ур. (2004), Encyclopedia of Buddhism, MacMillan 
• Chapman, David (2011), Theravāda reinvents meditation 
• Crosby, Kate (2013), Theravada Buddhism: Continuity, Diversity, and Identity, Wiley-Blackwell 
• Dutt, Nalinaksha (1998), Buddhist Sects in India, Delhi: Motilal Banarsidass Publishers Private Limited 
• Gombrich, Richard F. (1996), Theravāda Buddhism. A Social History from Ancient Benares to Modern Colombo, London and New York: Routledge 
• Gombrich, Richard F. (1997), How Buddhism Began. The Conditioned Genesis of the Early Teachings, New Delhi: Munshiram Manoharlal Publishers Pvt. Ltd. 
• Gomez, Luis O. (1991), Purifying Gold: The Metaphor of Effort and Intuition in Buddhist Thought and Practice. In: Peter N. Gregory (editor)(1991), Sudden and Gradual. Approaches to Enlightenment in Chinese Thought, Delhi: Motilal Banarsidass Publishers Private Limited 
• Gunaratana, Henepola (1994), The Path of Serenity and Insight, Delhi: Motilal Banarsidass Publishers Private Limited 
• Kalupahana, David J. (1994), A history of Buddhist philosophy, Delhi: Motilal Banarsidass Publishers Private Limited 
• McMahan, David L. (2008). The Making of Buddhist Modernism. Oxford University Press. ISBN 9780195183276. 
• Nyanaponika (1998), Het hart van boeddhistische meditatie (The heart of Buddhist Meditation), Asoka 
• Polak, Grzegorz (2011), Reexamining Jhana: Towards a Critical Reconstruction of Early Buddhist Soteriology, UMCS 
• Salgado, Nirmala S. (новембар 2013). Buddhist Nuns and Gendered Practice: In Search of the Female Renunciant. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-976001-5. 
• Tuchrello, William P. (n.d), The Society and Its Environment. (Religion: Historical Background section), Federal Research Division, Library of Congress 
• Tiyavanich, K. (1997), Forest Recollections: Wandering Monks in Twentieth-Century Thailand, University of Hawaii Press 
• Warder, A.K. (2000), Indian Buddhism, Delhi: Motilal Banarsidass Publishers 
• Adeney, Walter F. (1908). The Greek and Eastern Churches (PDF). New York: Charles Scribner's Sons. 
• Buxhoeveden, Daniel; Woloschak, Gayle, ур. (2011). Science and the Eastern Orthodox Church (1. изд.). Farnham: Ashgate. 
• Dvornik, Francis (1948). The Photian Schism: History and Legend. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 
• Erickson, John H. (1991). The Challenge of Our Past: Studies in Orthodox Canon Law and Church History. Crestwood, NY: St. Vladimir's Seminary Press. 
• Erickson, John H. (1992). „The Local Churches and Catholicity: An Orthodox Perspective”. The Jurist. 52: 490—508. 
• Fairbairn, Donald (2002). Eastern Orthodoxy through Western Eyes. Louisville, KY: Westminster John Knox Press. 
• FitzGerald, Thomas (2007). „Eastern Christianity in the United States”. The Blackwell Companion to Eastern Christianity. Malden, MA: Blackwell Publishing. стр. 269—279. 
• Hussey, Joan M. (1986). The Orthodox Church in the Byzantine Empire. Oxford: Clarendon Press. 
• Krindatch, Alexei D. ed., Atlas of American Orthodox Christian Churches (Holy Cross Orthodox Press, 2011) online.
• Lossky, Vladimir (1957). The Mystical Theology of the Eastern Church (1. изд.). London: J. Clarke. 
• Mascall, Eric Lionel (1958). The Recovery of Unity: A Theological Approach. London: Longmans. 
• McGuckin, John Anthony (2008). The Orthodox Church: An Introduction to its History, Doctrine, and Spiritual Culture (1. изд.). Malden, MA: Blackwell Publishing. 
• McGuckin, John Anthony, ур. (2011). The Encyclopedia of Eastern Orthodox Christianity. 1. Malden, MA: Wiley-Blackwell. 
• McGuckin, John Anthony, ур. (2011). The Encyclopedia of Eastern Orthodox Christianity. 2. Malden, MA: Wiley-Blackwell. 
• Obolensky, Dimitri (1974) [1971]. The Byzantine Commonwealth: Eastern Europe, 500–1453. London: Cardinal. 
• Ostrogorsky, George (1956). History of the Byzantine State. Oxford: Basil Blackwell. 
• Paraskevas, J. E.; Reinstein, F. (1969). The Eastern Orthodox Church: A Brief History. Washington: El Greco Press. 
• Runciman, Steven (1968). The Great Church in Captivity: A Study of the Patriarchate of Constantinople from the Eve of the Turkish Conquest to the Greek War of Independence (1. изд.). Cambridge: Cambridge University Press. 
• Scouteris, Constantine, A Brief Outline of the Orthodox Church, Ἐκκλησιαστικός Φάρος, 65 (2004), pp. 60–75.