Споменици НОБ у Тополи

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије

У Тополи се налазе два споменика посвећена Народноослободилачкој борби — Споменик Мајкама и ћеркама Шумадије и Споменик Камени букет. Оба споменика налазе се испред објекта познатог под називом „Виноградарева кућа”, у непосредној близини улаза у Спомен комплекс Задужбина Kраља Петра I на Опленцу. [1]

Споменик Мајкама и ћеркама Шумадије[уреди | уреди извор]

Споменик Мајкама и ћеркама Шумадије

Скулптурална композиција „Мајкама и ћеркама Шумадије” је изграђен 1966. године и свечано откривен 4. јула исте године у оквиру прославе Дана борца и 25-огодишњице устанка. Исклесан у белом венчачком мермеру и висине је 2,6 метара, а аутор је вајар Анте Гржетић из Котора. Споменик је посвећен свим мајкама и ћеркама Шумадије, палим у периоду од 1941. до 1945. године, али је инспирацију за израду споменика аутор пронашао у трагичном страдању народног хероја Даринке Радовић и њених ћерки Радмиле и Станке, у селу Рајковац, код Тополе 23. маја 1943. године.[2]

Споменик представља три фигуре у самртном грчу[3] и доста визуелно подсећа на споменик „Бола и пркоса”,[4] који је исти аутор израдио 1959. године у знак сећања на народног хероја Наду Наумовић, која је била једина жена стрељана у Крагујевцу, октобра 1941. године. Овај споменик налази се у спомен-парку „Крагујевачки октобар” у Шумарицама.[2]

На постаменту предње стране споменика налази се натпис:[2]

Мајкама и ћеркама Шумадије 1941—1945
Даринка
Радмила и Станка

На постаменту задње стране налази се запис песника Васка Попе:[2]

Запис о Даринки од Рајковца
Имала сам две кћери
и једну Србију
себе нисам бројала
себе ни сада не бројим
две голубице са мога длана
искупише од ножа миљеницу
приђите ми да је видим
стасалу за вечност живота

Споменик Камени букет[уреди | уреди извор]

Споменик „Камени букет” са главама четворо народних хероја.

Споменик „Камени букет”, рад вајара Милије Глишића је изграђен 1971. године и представља четири камене главе израђене у белом венчачком мермеру већих димензија. То су главе четири народна хероја из тополског краја — Даринке Радовић, Софије Ристић, Милана Благојевића Шпанца и Милића Радовановића.[2] Овај споменик се јануара 1992. године нашао на мети вандала када су скулптурама оштећени носеви у уши, али због своје масивности нису могле бити уништене.[1]

  • Даринка Радовић (1896—1943), активисткиња Народноослободилачког покрета, која се крајем 1941. повезала са партизанима и са својим ћеркама Радмилом (1922—1943) и Станком (1929—1943) активно учествовала у Нароодноослободилачком покрету — преносила је поруке, чувала и лечила рањенике и др. Четници су открили њихов илегални рад и ухапсили их 21. маја 1943. године. Пошто су одбиле да открију земуницу, у којој се скривао рањени партизан, натерали су Даринку да гледа клање својих ћерки, а потом су и њу заклали. За народног хероја је проглашена 9. октобра 1953. године.[5]
  • Софија Ристић (1902—1944), активисткиња Народноослободилачког покрета, чија је кућа била седиште Штаба обновљеног Првог шумадијског одреда, као и седиште партијских руководилаца, партизанских курира и бораца, скровиште за рањенике и др. У самој кући је имала две земунице, а недалеко од куће у шљивику још једну. Због сарадње са партизанима четници су децембра 1943. године убили њеног супруга Радојицу (1902—1943), а она је била три пута хапшена. Упркос свему остала је привржена НОП-у, све до своје трагичне смрти 18. марта 1944. године када су је четници мучили у и заклали на очиглед њено петоро деце. За народног хероја проглашена је 9. октобра 1953. године.[5]
  • Милан Благојевић Шпанац (1905—1941), металски радник и члан КПЈ од 1928. године. Године 1935. је био упућен на школовање у Совјетски Савез, а одатле је 1937. године отишао у Шпанију, где је учествовао у Шпанском грађанском рату. Након окупације, 1941. године био је организатор устанка у Шумдији и први командант Првог шумадијског партизанског одреда. На превару су га заробили четници и заклали 29. октобра 1941. године у Пожеги. За народног хероја проглашен је 9. маја 1945. године.[6]
  • Милић Радовановић Младен (1920—1944), студент медицине и члан КПЈ од 1940. године. Био је један од организатора устанка у тополском крају. Био је борац у Првом шумадијском одреду, а након Прве непријатељске офанзиве је остао на терену Шумадије, где је илегално деловао као политички радник и радио на организовању НОП-а, партијске технике у тополском крају и био секретар Окружног комитета СКОЈ-а. Погинуо је 10. фебруара 1944. године у сукобу са припадницима Српске државне страже. За народног хероја проглашен је 5. јула 1951. године.[7]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „Виноградарева кућа, oplenac.rs”. Архивирано из оригинала 24. 06. 2018. г. Приступљено 23. 06. 2018. 
  2. ^ а б в г д Поповић 1981, стр. 238.
  3. ^ „Споменик Мајци и ћеркама, skulpture-srbija.com”. Архивирано из оригинала 23. 06. 2018. г. Приступљено 23. 06. 2018. 
  4. ^ „Споменик Бола и пркоса, skulpture-srbija.com”. Архивирано из оригинала 23. 06. 2018. г. Приступљено 23. 06. 2018. 
  5. ^ а б Народни хероји 2 1982.
  6. ^ Народни хероји 1 1982.
  7. ^ Народни хероји 2 1982, стр. 151.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Поповић, Разуменка Зума (1981). Споменици Народноослободилачке борбе и револуције СР Србије 1941—1945. Београд: НИРО Експорт Прес. 
  • Народни хероји Југославије том I. Београд: Народна књига. 1982. 
  • Народни хероји Југославије том II. Београд: Народна књига. 1982. 
  • Ђурић, Дејан (2016). „Култура сећања између памћења и заборава : осврт на стање споменика НОБ на подручју општине Топола”. Тополски записи : зборник Књижевног клуба Културног центра Топола. V: 135—139.  COBISS.SR 523490965
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Споменици_НОБ_у_Тополи&oldid=27013448”