Васко Попа

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Васко Попа
Stevan Kragujevic, Vasko Popa, 1990.JPG
Васко Попа у шетњи Београдом, 1990
Датум рођења(1922-06-29)29. јун 1922.
Место рођењаГребенац
 Краљевина Југославија Краљевина СХС
Датум смрти5. јануар 1991.(1991-01-05) (68 год.)
Место смртиБеоград
 Социјалистичка Федеративна Република Југославија СФР Југославија
ШколаУниверзитет у Београду, Универзитет у Букурешту
Споменик Васку Попи у Вршцу

Василе „Васко“ Попа (Гребенац, 29. јун 1922 — Београд, 5. јануар 1991) је био један од најпознатијих песника на српском језику, академик и убројен је међу 100 најзнаменитијих Срба.

Биографија[уреди]

Рођен је 29. јуна 1922. у Гребенцу код Беле Цркве као Василе Попа. По етничком пореклу је био Румун. Основну школу и гимназију завршио је у Вршцу. После тога уписао је Филозофски факултет у Београду. Студије наставља у Букурешту и Бечу. За време Другог светског рата био је затворен у немачком концентрационом логору у Зрењанину (тада се Зрењанин звао Бечкерек). Након завршетка рата дипломирао је на романској групи Филозофског факултета у Београду, 1949. године.

Прве песме објављује у листовима „Књижевне новине“ и „Борба“. Његова прва збирка песама „Кора“ (1953) уз „87 песама“ Миодрага Павловића сматра се почетком српске послератне модерне поезије. Та књига је покренула расправе књижевне јавности и оставила велики утицај на млађе нараштаје песника. После Коре, Попа је објавио следеће збирке песама: „Непочин-поље“ (1956), „Споредно небо“ (1968), „Усправна земља“ (1972), „Вучја со“ (1975), „Кућа насред друма“ (1975), „Живо месо“ (1975), „Рез“ (1981) као и циклус песама „Мала кутија“ (1984), део будуће збирке „Гвоздени сад“ коју никад није довршио.

Од 1954. до 1979. године радио је као уредник у издавачкој кући Нолит у Београду. Слагањем усменог наслеђа, игара и загонетки, Попа је створио посебан песнички језик модерне српске поезије. Приредио је зборнике: Од злата јабука (Београд, 1958.), Урнебесник (Београд, 1960.), Поноћно сунце (Београд, 1962). У песничком зборнику „Од злата јабука“ (1958.) у новом светлу је приказан поетски свет народних умотворина; у зборнику „Урнебесник“ (1960.), поетски свет песничког хумора и у зборнику „Поноћно Сунце“ (1962.), поетски свет песничких сновиђења.

Круг знамења књига песама
Васко Попа у друштву са Тањом Крагујевић и Миром Алечковић 1984. године

Васко Попа је један од најпревођенијих југословенских песника, а и сам је преводио са француског језика. У Вршцу, 29. маја 1972. године основао је Књижевну општину Вршац (КОВ) и покренуо необичну библиотеку на дописницама, названу „Слободно лишће“. Исте године изабран је за дописног члана Српске академије наука и уметности. Један је од оснивача Војвођанске академије наука и уметности (14. 12. 1979) у Новом Саду.

Умро је у Београду 5. јануара 1991. године и сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Био је ожењен Јованком Сингер Попа (1923—2000) званом „Хаша“, професорком Архитектонског факултета у Београду, родом из Вршца.[1][2]

Круг књига[уреди]

Појава Васка Попе у послератној српској поезији означава снажан преокрет у односу на поетско стваралаштво његових савременика. Песнички израз Васка Попе је наклоњен афоризму, пословици, елиптичан је и језгровит. Језик Васка Попе је сажет и лапидаран. Он пише кратке стихове без риме и интерпункције, који су блиски метрици српске народне поезије.

За живота је објавио осам књига поезије које су чиниле круг и носе своје знамење:

После смрти Васка Попе у његовој заоставштини пронађена је недовршена књига песама „Гвоздени сад“, затим незавршена целина „Лепа варош В“, као и круг од пет песама под заједничким насловом „Луди Лала“. Из заоставштине потиче још и 19 песама, као и књига записа о уметности и уметницима „Калем“. Године 2002. у издању КОВ Вршац изашла је књига „Румунске и друге песме“ где су по први објављене неке песме из Попине заоставштине које је он још у младости писао.

Награде и признања[уреди]

Табла на Задужбини Драгољуба Маринковића

Васко Попа је први добитник „Бранкове награде“ за поезију, установљене у Сремским Карловцима у спомен на Бранка Радичевића. Године 1957. добија „Змајеву награду“, 1968. Аустријску државну награду за европску књижевност, 1976. награду за поезију „Бранко Миљковић“, 1978. додељује му се награда АВНОЈ-а, а 1983. књижевна награда „Скендер Куленовић“.

Њему у част установљена је Награда Васко Попа.[3]

Референце[уреди]

  1. ^ Вољени професор („Вечерње новости“, 19. октобар 2008)
  2. ^ Разграната јелка љубави („Вечерње новости“, 20. октобар 2008)
  3. ^ Краћа биографија и песме Васка Попе, Приступљено 20. 4. 2016.

Спољашње везе[уреди]


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Васко_Попа&oldid=22728013”