Хлор-моноксид
| |
| |
| Идентификација | |
|---|---|
3Д модел (Jmol)
|
|
| ChEBI | |
| ChemSpider | |
| ECHA InfoCard | 100.029.312 |
| MeSH | Dichlorine+monoxide |
| |
| |
| Својства | |
| Cl2O | |
| Моларна маса | 86,9054 g mol−1 |
| Тачка топљења | −120.6 °C |
| Тачка кључања | 22 °C |
| Растворљивост у другим растварачима | хидролизује |
| Структура | |
| Диполни момент | 0.78 ± 0.08 D |
| Термохемија | |
Стандардна моларна
ентропија (S |
265.9 J K−1 mol−1 |
Стандардна енталпија
стварања (ΔfH |
+80.3 kJ mol−1 |
| Сродна једињења | |
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25°C [77°F], 100 kPa). | |
| Референце инфокутије | |
Хлор-моноксид је оксид хлора хемијске формуле Cl2O, где је оксидациони број хлора +1.
Добијање
[уреди | уреди извор]Добија се превођењем сувог хлора преко претходно загрејаног меркуриоксида на температури од 400 °C[3]:
Својства
[уреди | уреди извор]На собној температури, хлор-моноксид је блед, наранџастожут гас, који се лако кондензује у црвеномрку течност. Она кључа на 3,8 °C, при притиску од 766 mm. Оба агрегатна стања су непостојана и лако се експлозивно распадају. Гас експлодира при додиру са сумпором, фосфором или неким од једињења угљеника, а течност и при веома благом удару.[3]
Може се сматрати анхидридом хипохлорасте киселине, јер реагује са водом у односу 1 запремина воде:200 запремина гаса на 0 °C[3]:
| Особина | Вредност |
|---|---|
| Партициони коефицијент[4] (ALogP) | 1,0 |
| Растворљивост[5] (logS, log(mol/L)) | -0,5 |
| Поларна површина[6] (PSA, Å2) | 9,2 |
Доказивање
[уреди | уреди извор]Састав овог једињења је доказан захваљујући својству да се са повишењем температуре распада на две запремине хлора и једну кисеоника. Густина паре је око 43,5 (H2 = 1).[3]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.
- ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.
- ^ а б в г Паркес, Г. Д. & Фил, Д. 1973. Мелорова модерна неорганска хемија. Научна књига. Београд.
- ^ Ghose, A.K.; Viswanadhan V.N. & Wendoloski, J.J. (1998). „Prediction of Hydrophobic (Lipophilic) Properties of Small Organic Molecules Using Fragment Methods: An Analysis of AlogP and CLogP Methods”. J. Phys. Chem. A. 102: 3762—3772. doi:10.1021/jp980230o.
- ^ Tetko IV, Tanchuk VY, Kasheva TN, Villa AE (2001). „Estimation of Aqueous Solubility of Chemical Compounds Using E-State Indices”. Chem Inf. Comput. Sci. 41: 1488—1493. PMID 11749573. doi:10.1021/ci000392t.
- ^ Ertl P.; Rohde B.; Selzer P. (2000). „Fast calculation of molecular polar surface area as a sum of fragment based contributions and its application to the prediction of drug transport properties”. J. Med. Chem. 43: 3714—3717. PMID 11020286. doi:10.1021/jm000942e.
Литература
[уреди | уреди извор]- Holleman A. F.; Wiberg E. (2001). Inorganic Chemistry (1st изд.). San Diego: Academic Press. ISBN 0-12-352651-5.
- Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6.
