Пређи на садржај

Хром(III)-хидроксид

С Википедије, слободне енциклопедије
Хром(III)-хидроксид
Идентификација
3Д модел (Jmol)
ECHA InfoCard 100.013.781
  • InChI=1S/Cr.3H2O/h;3*1H2 ДаY
    Кључ: LXMQZGGLHVSEBA-UHFFFAOYSA-N ДаY
  • O.O.O.[Cr]
Својства
CrH6O3
Моларна маса 106,042
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25°C [77°F], 100 kPa).
Референце инфокутије

Хром(III)-хидроксид је хидроксид хрома хемијске формуле Cr(OH)3, где је оксидациони број хрома +3. Назива се још и хроми-хидроксид.

Добијање

[уреди | уреди извор]

Добија се дејством алкалних хидроксида или амонијака на зелене соли тровалентног хрома. Уколико се делује на љубичасте соли добија се хидратизовани облик ове супстанце (Cr(OH)3 • xH2O), са три молекула воде.[3]

Својства

[уреди | уреди извор]

Хромо-хидроксид је плавозелена чврста, пихтијаста супстанца. Свеже исталожен, лако реагује са киселинама, али уколико дуже остане у алкалном раствору, реагује теже јер се мења. Свеже исталожен се такође лако раствара у алкалном хидроксиду, при чему се стварају или хромити или колоидни хроми-хидроксид. У алкалном раствору реагује са хлором или бромом дајући хромате.[4] При загревању, на око 50 °C, губи воду и настаје хроми-оксид или се трансформише у комплексно једињење, што зависи од тога како је добијен[3].

Особина Вредност
Број акцептора водоника 3
Број донора водоника 3
Број ротационих веза 0
Партициони коефицијент[5] (ALogP) -0,6
Растворљивост[6] (logS, log(mol/L)) 2,3
Поларна површина[7] (PSA, Å2) 94,5

Осим што се користи за добијање других једињења хрома, користи се и у текстилној индустрији, али и за добијање зелене боје за сликање, јер је резистентан на воду, базе, светлост и временске прилике[3].

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.  уреди
  2. ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  3. ^ а б в Eagleson 1994, стр. 224
  4. ^ Паркес, Г. Д. & Фил, Д. 1973. Мелорова модерна неорганска хемија. Научна књига. Београд.
  5. ^ Ghose, A.K.; Viswanadhan V.N. & Wendoloski, J.J. (1998). „Prediction of Hydrophobic (Lipophilic) Properties of Small Organic Molecules Using Fragment Methods: An Analysis of AlogP and CLogP Methods”. J. Phys. Chem. A. 102: 3762—3772. doi:10.1021/jp980230o. 
  6. ^ Tetko IV, Tanchuk VY, Kasheva TN, Villa AE (2001). „Estimation of Aqueous Solubility of Chemical Compounds Using E-State Indices”. Chem Inf. Comput. Sci. 41: 1488—1493. PMID 11749573. doi:10.1021/ci000392t. 
  7. ^ Ertl P.; Rohde B.; Selzer P. (2000). „Fast calculation of molecular polar surface area as a sum of fragment based contributions and its application to the prediction of drug transport properties”. J. Med. Chem. 43: 3714—3717. PMID 11020286. doi:10.1021/jm000942e. 

Литература

[уреди | уреди извор]


Спољашње везе

[уреди | уреди извор]