Заим Имамовић

С Википедије, слободне енциклопедије
Заим Имамовић
Датум рођења(1920-08-26)26. август 1920.
Место рођењаВарцар Вакуф, Краљевина СХС
Датум смрти2. фебруар 1994.(1994-02-02) (73 год.)
Место смртиСарајево, ратна БиХ

Заим Имамовић (Варцар Вакуф, 26. август 1920 — Сарајево, 2. фебруар 1994) био је један од највећих извођача севдалинке.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 26. августа 1920. године у Варцар Вакуфу (данашњем Мркоњић Граду). Годину дана по рођењу, са родитељима се преселио у Травник гдје су се настанили на периферији града званој „Бојна“. Ту је живио петнаестак година, док се 1936. године није преселио у Сарајево, гдје је провео већи дио свог живота. У Сарајеву је учио текстилни занат и повремено је свирао на дворедној хармоници, коју му је купио отац.

Његов брат Хаџе и сестра Ђула су у то вријеме били чланови МКУД „Гајрет“. Једне вечери су повели и Заима на пробу и хоровођа Цвјетко Рихтман је пристао да чује Заима како пјева и одмах га примио у културно-умјетничко друштво[1]. Текстилни занат је напустио у јесен 1939. године. Поред пјевања у хору, наступао је и на забавама друштва пјевајући и свирајући хармонику. Каријеру је почео 10. априла 1945, када је кренуо са радом Радио Сарајево. Тада су многе емисије ишле уживо, јер се оскудјевало у техници и опреми. Имамовић се представио са три пјесме: „Гледај ме драга“, „Мујо кује коња по мјесецу“ и „Коња водим, пјешке ходим“[1].

Неке од његових најпопуларнијих севдалинки су: „Хај, Мошчанице водо племенита“, „Од како сам севдах свез'о“, „Окрени се низ ђул-башчу“, „Хај, садих алму на сред Атмејдана“, „Ја загризох шаренику јабуку“, „Ђул Фатима по ђул-башчи шеће“, „Хај, бејтуране, аман, Бог т’ убио гране“, „Снијег паде друми западоше“, „Кад пухнуше сабах-зорски вјетрови“ и друге.

Гостовао је у Паризу, Бечу и на Блиском истоку, а учествовао је и на међународном фестивалу народне музике у мароканском граду Маракешу као представник југословенске радио-дифузије.

Скупштина града Сарајева је 6. априла 1979. наградила Заима Имамовића Шестоаприлском наградом „за његове старе изворне босанске народне пјесме и оригиналне интерпретације“.[2] Мухамед Ждраловић је 1997. написао књигу „Слово о Заиму“[3]

Иза њега су остали кћерка Јасминка и син Неџад. Умро је у Сарајеву 2. фебруара 1994. године.

Његов унук Дамир Имамовић наставља породичну традицију и један је од најзначајнијих савремених севдалија.

Фестивали[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „Животни пут ветерана и барда Заима Имамовића”. Архивирано из оригинала 10. 03. 2007. г. Приступљено 15. 12. 2006. 
  2. ^ „Сјећање: Заим Имамовић”. Приступљено 22. 9. 2010. 
  3. ^ „Севдалинке”. Архивирано из оригинала 12. 11. 2007. г. Приступљено 26. 11. 2007. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Заим_Имамовић&oldid=27455562”