Стрелац (сазвежђе)

Стрелац

Сазвежђе
Списак звезда у сазвежђу Стрелац
Латинско име	Sagittarius
Скраћеница	Sgr
Генитив	Sagittarii
Симболизује	кентаура наоружаног луком и стрелом
Ректасцензија	19
Деклинација	-25
Површина	867 sq. deg. (15)
Најсјајнија звезда	епсилон Стрелца (Каус аустралис) (1,85m)
Метеорски ројеви	нема
Суседна сазвежђа	Орао Штит Змија Змијоноша Шкорпија Јужна круна Телескоп Индус Микроскоп Јарац
Видљиво у распону +55° и −90°. У најбољем положају за посматрање у 21:00 час у августу.

Стрелац у Уранометрији Јоханеса Хевелија. У складу са тадашњом праксом, приказано је како би изгледало гледано „споља“, тј. замењене су лева и десна страна.

Стрелац (лат. Sagittarius) је једно од 88 савремених и 48 оригиналних Птоломејевих сазвежђа. Ово је велико сазвежђе са доста светлих звезда. Приказује се као кентаур са плаштом који из лука испаљује стрелу ка Антаресу, срцу Шкорпије. Кентаур је понекад идентификован као Хирон, али је Хирон чешће повезан са сазвежђем Кентаур. По Ератостену, Стрелац представља Крота, сина Пана и Еуфеме и пратиоца Муза, који је изумео лук и стрелу. Крот, међутим, није кентаур, тј. имао је само две ноге (мада не људске већ козје).

Визуализације

The "Teapot" asterism is in Sagittarius. The Milky Way is the "steam" coming from the spout. The galactic center Sagittarius A* is located off the top of the spout.

As seen from the northern hemisphere, the constellation's brighter stars form an easily recognizable asterism known as "the Teapot". The stars δ Sgr (Kaus Media), ε Sgr (Kaus Australis), ζ Sgr (Ascella), and φ Sgr form the body of the pot; λ Sgr (Kaus Borealis) is the point of the lid; γ² Sgr (Alnasl) is the tip of the spout; and σ Sgr (Nunki) and τ Sgr the handle. These same stars originally formed the bow and arrow of Sagittarius.

To complete the teapot metaphor, under good conditions, a particularly dense area of the Milky Way can be seen rising in a north-westerly arc above the spout, like a puff of steam rising from a boiling kettle.

The constellation as a whole is often depicted as having the rough appearance of a stick-figure archer drawing its bow, with the fainter stars providing the outline of the horse's body. Sagittarius famously points its arrow at the heart of Scorpius, represented by the reddish star Antares, as the two constellations race around the sky. Following the direct line formed by Delta Sagittarii (δ Sgr) and Gamma2 Sagittarii (γ² Sgr) leads nearly directly to Antares. Fittingly, Gamma2 Sagittarii is Alnasl, the Arabic word for "arrowhead", and Delta Sagittarii is called Kaus Media, the "center of the bow," from which the arrow protrudes. Kaus Media bisects Lambda Sagittarii (λ Sgr) and Epsilon Sagittarii (ε Sgr), whose names Kaus Borealis and Kaus Australis refer to the northern and southern portions of the bow, respectively.

Значајне карактеристике

Звезде

Сазвежђе Стрелац на ноћном небу.

Епсилон, делта и ламбда Стрелца формирају лук. Њихова латинска имена (Kaus Australis, Kaus Media и Kaus Borealis, респективно) означавају њихов положај на луку („јужни лук“, „средњи лук“ и „северни лук“). Епсилон Стрелца је најсјајнија звезда у сазвежђу и 36. најсјајнија на ноћном небу, магнитуде 1,85. Овај светли џин је од Сунца удаљен око 145 светлосних година, скоро 4 пута масивнији а 375 пута луминознији.

Делта Стрелца је четвороструки систем у коме је примарна компонента џин К класе, а око њега круже три патуљка. Ламбда Стрелца је наранџасти џин, од Сунца удаљен 77 светлосних година.

Друга по сјајности је сигма Стрелца, светли патуљак B класе који је од Сунца удаљен око 225 светлосних година. Од Сунца је око 7 пута масивнија, 630 пута луминознија, ротира око своје осе 100 пута брже од сунца и највероватније неће живети дуже од 50 милиона година.

Зета Стрелца (Ascella, „пазух“) је трећа по магнитуди. У питању је бинарна звезда чије су компоненте бели џин и субџин.

Ета Стрелца је раније била класификована као бета Телескопа, а носи традиционална имена Sephdar („силовити ратник“) и Ira Furoris („жесток гнев“). У питању је вишеструки систем удаљен од Сунца око 149 светлосних година чија је примарна компонента неправилно променљиви црвени џин.

Star clouds

Sagittarius contains two well-known star clouds, both considered fine binocular objects.

• The Large Sagittarius Star Cloud is the brightest visible region of the Milky Way. It is a portion of the central bulge of the galaxy seen around the thick dust of the Great Rift, and is the innermost galactic structure that can be observed in visible wavelengths. It has several embedded clusters and superimposed dark nebulae.
• The Small Sagittarius Star Cloud, also known as Messier 24, has an apparent magnitude of 2.5. The cloud fills a space of significant volume to a depth of 10,000 to 16,000 light-years. Embedded in M24 is NGC 6603, a small star cluster that is very dense. NGC 6567, a dim planetary nebula, and Barnard 92, a Bok globule, are also nearby.

Nebulae

Sagittarius contains several well-known nebulae, including the Lagoon Nebula (Messier 8), near λ Sagittarii; the Omega Nebula (Messier 17), near the border with Scutum; and the Trifid Nebula (Messier 20), a large nebula containing some very young, hot stars.

• The Lagoon Nebula (M8) is an emission nebula that is located 5,000 light-years from Earth and measures 140 light-years by 60 light-years (1.5°). Though it appears grey in telescopes to the unaided eye, long-exposure photographs reveal its pink hue, common to emission nebulae. It is fairly bright, with an integrated magnitude of 3.0. The Lagoon Nebula was discovered independently by John Flamsteed in 1680, Guillaume Le Gentil in 1747, and Charles Messier in 1764. The central area of the Lagoon Nebula is also known as the Hourglass Nebula, so named for its distinctive shape. The Hourglass Nebula has its shape because of matter propelled by Herschel 36. The Lagoon Nebula also features three dark nebulae listed in the Barnard Catalogue. The Lagoon Nebula was instrumental in the discovery of Bok globules, as Bart Bok studied prints of the nebula intensively in 1947. Approximately 17,000 Bok globules were discovered in the nebula nine years later as a part of the Palomar Sky Survey; studies later showed that Bok's hypothesis that the globules held protostars was correct.
• The Omega Nebula is a fairly bright nebula, sometimes called the Horseshoe Nebula or Swan Nebula. It has an integrated magnitude of 6.0 and is 4890 light-years from Earth. It was discovered in 1746 by Philippe Loys de Chésaux; observers since him have differed greatly in how they view the nebula, hence its myriad of names. Most often viewed as a checkmark, it was seen as a swan by George F. Chambers in 1889, a loon by Roy Bishop, and as a curl of smoke by Camille Flammarion.

Објекти дубоког неба

У Стрелцу се налази средиште Млечног пута, због чега ово сазвежђе обилује објектима дубоког неба. Само средиште је сакривено од погледа густим слојем међузвездане прашине, али је уочљиво у радио делу спектра као извор Sagittarius A. Сам извор се састоји из источне и западне компоненте и компоненте означене као Sagittarius A*. Источна компонента је остатак супернове, а западна је спирална структура у чијем се средишту налази Sagittarius A*, највероватније супермасивна црна рупа која представља само средише Млечног пута.

У стрелцу се налази 13 Месјеових објеката: М8, М17, М18, М20, М21, М22, М23, М28, М54, М55, М69, 70 и 75.

Најсјајнији звездано јато у региону је М55, глобуларно јато удаљено од Сунца око 17.300 светлосних година. Открио га је у 18. веку Никола Луј де Лакај, а налази се у близини делте Стрелца.

М8 (маглина Лагуна) је велики међузвездани облак прашине у близини ламбде Стрелца, димензија 110×50 светлосних година. Представља емисиону маглину и једна је од свега две маглине у којима се формирају звезде а које се могу видети голим оком. Удаљена је од Сунца око 4.100 светлосних година.

М17 (маглина Омега или Лабуд) је још једна емисиона маглина у којој су формиране звезде, тако да се њој налази и расејано јато од 35 младих, светлих, врелих звезда.

М20 (Троделна маглина) је такође место интензивног стварања звезда. Састоји се од емисионе, рефлексионе и тамне маглине и отвореног звезданог јата. Насин свемирски телескоп Шпицер је 2005. године снимио 30 ембионских и 120 младих звезда у М20.

У Стрелцу се налазе и две галаксије — патуљаста елиптична галаксија Стрелац (у којој се налази М54), један од најближих сателита Млечног пута и патуљаста неправилна галаксија Стрелац, најудаљенија галаксија за коју се верује да је члан Локалне групе.

Галерија

• 
  Sagittarius A
• 
  М8
• 
  М17
• 
  М18
• 
  М20
• 
  М21
• 
  М22
• 
  М23
• 
  М28
• 
  М54
• 
  М55
• 
  М69
• 
  М70
• 
  М75
• 
  планетарна маглина NGC 6537
• 
  NGC 6822 (Барнардова галаксија)

Литература

• White, Gavin (2008). Babylonian Star-lore. Solaria Pubs. стр. 155. 
• „Transient Object Followup Reports”. cbat.eps.harvard.edu. Приступљено 24. 03. 2015. 
• Levy, David H. (2005). Deep Sky Objects. Prometheus Books. ISBN 978-1-59102-361-6. 
• Ridpath, Ian; Tirion, Wil (2017). Stars and Planets Guide (5th изд.). London: William Collins. ISBN 978-0-008-23927-5. 

Спољашње везе

• Сазвежђе Стрелац на TopAstronomer.com (језик: енглески)
• The Deep Photographic Guide to the Constellations: Sagittarius
• Star Tales – Sagittarius
• Find Sagittarius in the Night Sky
• Warburg Institute Iconographic Database (over 300 medieval and early modern images of Sagittarius)