Шеф државе

С Википедије, слободне енциклопедије

„Светски суверени“. Фотомонтажа направљена у Европи 1889. са главним шефовима држава у свету.

Шеф државе или државни поглавар је највиши представник суверене државе у земљи и према иностранству.[а] Према међународом праву он је највиши орган спољног заступања државе, који по уставном поретку односне државе и према међународном праву представља и заступа своју државу у међународним односима, те у име своје државе даје изјаве и опуномоћује друге органе за заступање. У већини земаља, шеф државе је физичко лице, али положај може заузимати и више особа, као што је случај са Федералним Већем Швајцарске и Председништвом Босне и Херцеговине, што је такође случај са две друге чланице Уједињених нација, код којих положај сачињавају две особе: два принца Андоре, два Капетана Регента Сан Марина. Улога и дужности шефа државе може бити у распону од тога да буде само церемонијални вођа или да има аутократску извршну власт. О моћи коју има шефа државе одлучује свака држава, постоји више модела или узорака, такође постоје многе специфичности у различитим државама због чега постоје државе које су искључене из те класификације.

Позиција шефа државе је често различита од шефа владе. На пример, разлика је направљена у чланку 7. Бечке конвенције о закону међународних уговора, чланак 1 Конвенције о спречавању и кажњавању злочина против међународно заштићене особе, укључујући дипломатске агенте и протокол Уједињених нација.[1][2] У парламентарним системима као што је Уједињено Краљевство Велике Британије и Северне Ирске и Савезне Републике Немачке, на пример, монарх и председник се признају као шефови државе, док су премијер и канцелар препознати као шефови владе.[3][4] Међутим, у републикама са предсједничким системом, као што је то случај са Сједињеним Америчким Државама и Федеративном Републиком Бразил, њихови председници су препознати као шефови државе и као шефови владе.[5][6]

Улога шефа државе генерално укључује легитимисање државе и остваривања функција и дужности које су додељене шефу државе у уставу државе, законима, неписаним обичајима, или у неким њиховим традицијама. Њихове дужности укључују именовање чланова владе и амбасадора. Пре доношења модерног француског устава, Шарл де Гол је описао улогу коју је он предвидео за француско председништво изјавивши да би шеф државе требао да утеловљује „дух нације” за нацију и свет, те да утеловљује „одређене идеје о Француској” (фра: une certaine idée de la France). Данас, много земаља очекује да њихов шеф државе обавља своје дужности с достојанством на сличан начин.

Облици[уреди | уреди извор]

Шеф државе може бити:

Међународно право тражи да свака држава, као субјект међународног права, мора имати субјект спољног заступања, тј. да оно стварно постоји односно да је оно познато, било да је то појединачни или заједнички орган који обавља ту функцију, с тиме да се највиши орган спољњег заступања државе не мора поклапати с врховним органом уставног поретка у држави.

Функције шефа државе разликују се с обзиром на политички систем уређења одређене земље:

Функције које се најчешће повезане са шефом државе, а које ће он обављати зависи пре свега од политичког облика државе, односно од њеног уставног уређења:

  • представљање државе у земљи и иностранству
  • шеф извршне власти (у председничком облику)
  • давање мандата на састављање владе те именовање других високих званичника у земљи
  • санкционисање закона
  • именовање дипоматских представника своје земље (предаја пуномоћја) те примање пуномоћја страних дипломатских представника акредитованих у земљи
  • склапање међународних уговора
  • вођење спољне политике
  • врховни заповедник војске

Уставни модели[уреди | уреди извор]

Део академске заједнице расправљају о државама и владама у погледу њихових „модела”.[7][8][9][10] Независна национална држава обично има шефа државе, и одређује моћ шефа државе у влади или у формалним репрезентативним функцијама. У смислу протокола, шеф суверене, независне, државе се обично идентификује као особа која је, према уставу те државе, њен владајући монарх, у случају монархије, или председник, у случају републике.

Међу различитим државним уставима (фундаментални закони) који успостављају различите политичке системе, постоје четири главне врсте шефова држава које се могу разликовати:

  1. Парламентарни систем, са две моделне подгрупе;
    1. Стандардни модел, у којем шеф државе, у теорији, поседује кључна извршна овлаштења, али вршење таквих овлаштења ради се на савету шефа владе (нпр.: Уједињено Краљевство, Индија, Пакистан).
    2. Неизвршни модел, у којем шеф државе има веома малу или никакву извршну овласт, и углавном има церемонијалну и симболичну улогу (нпр.: Шведска, Јапан).
  2. Полупредседнички систем, у којем је шеф државе дели кључна извршна овлаштења са шефом владе или кабинета (нпр.: Русија, Француска, Шри Ланка);
  3. Председнички систем, у којем је и шеф државе такође и шеф владе и има сва извршна овлаштења (нпр.: Сједињене Америчке Државе, Бразил).

Парламентарни систем[уреди | уреди извор]

Стандардни модел[уреди | уреди извор]

Светски парламентарни системи, 2011. година, земље су обојене по врсти владе.

У парламентарним системима шеф државе може бити само номинални главни извршни директор, на челу извршне власти државе, и који има ограничене извршне власти. У стварности, међутим, након процеса уставне еволуције, овлаштења се обично врше само у правцу који је кабинет одредио, којим председава шеф владе, и он је одговоран за донешени закон. Ова одговорност и легитимност захтева да буде изабран неко ко има већинску подршку у законодавној власти| (или, барем, да нема већинску опозицију - суптилна, али битна разлика). То такође даје право законодавној власти за гласање против шефа владе и његовог кабинета, форсирајући да поднесу оставку, или да тражи распуштање парламента. Извршна власт има одговорност према законодавном телу, чиме заузврат шеф владе и кабинет прихватају уставне одговорност за пружање уставних савета шефу државе. Нарухито

Нарухито, цар Јапана од 2019. године.

У парламентарним уставним монархијама, легитимност неизабраног шефа државе обично произлази из тактике одобравања народа преко изабраних представника. У складу с тим, у време славне револуције, енглески парламент је користио свој ауторитет и одговорност да именује новог краља и краљицу (заједнички монарси Мери II и Вилијам III); такође, одрицање Едварда VIII требало је да има одобрење свих шест независних држава над којима је он био монарх. У монархијама са написаним уставом, положај монарха је „створење” устава и може се правилно укинути кроз демократске процедуре уставних амандмана, иако често постоје значајне процедуралне препреке наметнуте на такав поступак (као што је случај са Уставом Шпаније). У републикама с парламентарним системом (као што су Индија, Немачка, Аустрија, Италија и Израел) шеф државе има титулу председника и основне функције таквих председнка су углавном церемонијалне и симболичне, за разлику од председника у председничком или полупредседничком систему.

У стварности, постоје бројне варијанте позиција шефа државе унутар парламентарног система. Што је старији устав, постоји више уставне слободе за шефа државе да оствари већу моћ над власти, много старих парламентарних система у ствари уставом даје шефу државе овлаштења и функције које су сличне овлаштењима председничког или полупредседничког система, у неким случајева без садржавања референце за модерна демократска начела одговорности према парламенту или чак модерним владиним уредима. Обично, краљ је имао моћ да објави рат без претходног одобрења парламента.

На пример, под 1848. уставом Краљевине Италије, Статуто Албертино - парламентарно одобрење влади које је давао краљ, било је уобичајено, али законски непотребно. Дакле, Италија је имала де факто (у стварности) парламентарни систем, али де јуре (према закону) „председнички” систем.

Примери шефова држава у парламентарним системима који користе већа овлаштења него што је то уобичајено, било због двосмислених устава или због посебне националне ванредне ситуације, укључује одлуку краља Белгије Леополда III да се предају немачкој војсци 1940. године, против воље његове владе. Судећи да његова одговорност према нацији на основу његове заклетве на коју се заклео током крунисања која је захтевала је да он делује, он је веровао да је одлука његове владе да се бори, а не предаја била грешка и да ће та грешка оштетити Белгију. (Леополдова одлука је била врло контроверзна. Након Другог светског рата, Белгија је гласала на референдуму да му омогући повратак на трон, али због контровезе која је била у току он је на крају абдицирао.) Белгијска уставна криза 1990. године, када је шеф државе одбио да потпише закон којим се дозвољава побачај, решена је од стране кабинета који је узео себи моћ да прогласи закон кад је шеф државе био третиран да „није у стању да влада” за време од 24 сата.[11][12]

Види још[уреди | уреди извор]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ "Највиши уставни положај" се не мора односити на државни уред који често користи "велике" моћи или држи највише утицаја на владање.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Виенна Цонвентион он тхе Лаw оф Треатиес 1969, Интернатионал Лаw Цоммиссион, Унитед Натионс.
  2. ^ Цонвентион он тхе Превентион анд Пунисхмент оф Цримес агаинст Интернатионаллy Протецтед Персонс, инцлудинг Дипломатиц Агентс 1973, Интернатионал Лаw Цоммиссион, Унитед Натионс.
  3. ^ Германy Архивирано на сајту Wayback Machine (16. јун 2013) ин Тхе Wорлд Фацтбоок, Централ Интеллигенце Агенцy.
  4. ^ Унитед Кингдом Архивирано на сајту Wayback Machine (16. август 2013) ин Тхе Wорлд Фацтбоок, Централ Интеллигенце Агенцy
  5. ^ Бразил Архивирано на сајту Wayback Machine (19. август 2013) ин Тхе Wорлд Фацтбоок, Централ Интеллигенце Агенцy.
  6. ^ Унитед Статес Архивирано на сајту Wayback Machine (13. август 2013) ин Тхе Wорлд Фацтбоок, Централ Интеллигенце Агенцy.
  7. ^ Ницолаидис анд Wеатхерилл, ур. (2003). „Wхосе Еуропе? Натионал Моделс анд тхе Цонститутион оф тхе Еуропеан Унион” (ПДФ). Архивирано из оригинала (ПДФ) 17. 6. 2015. г. Приступљено 17. 3. 2016. 
  8. ^ Гоувеа, C. П. (2013). „Тхе Манагериал Цонститутион: Тхе Цонвергенце оф Цонститутионал анд Цорпорате Говернанце Моделс”. 
  9. ^ Белавусау, У. (2013). Фреедом оф спеецх: импортинг Еуропеан анд УС цонститутионал моделс ин транситионал демоцрациес. Роутледге. ИСБН 9781135071981. 
  10. ^ Клуг, Хеинз. „Постцолониал Цоллагес: Дистрибутионс оф Поwер анд Цонститутионал Моделс, Wитх Специал Референце то Соутх Африца”. [мртва веза]
  11. ^ „Белгиан Кинг, Унабле то Сигн Абортион Лаw, Такес Даy Офф”. Тхе Неw Yорк Тимес. 5. 4. 1990. 
  12. ^ Арт. 93. Тхе Цонститутион оф Белгиум, Цоординатед теxт оф 14 Фебруарy 1994[1] Архивирано 2013-06-01 на сајту Wayback Machine

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Шеф државе на Викимедијиној остави.


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Šef_države&oldid=27553030”