Норвешки језик

Из Википедија

Норвешки језик (норвешки: norsk /ношк/) је сјеверногермански језик индо-европског поријекла који се претежно говори у Норвешкој. Језик говори око 4,5 милиона људи у Норвешкој и око милион људи ван Норвешке. Норвешки језик постоји у двије службене писане варијанте: књижевни језик (норвешки: bokmål) и ново норвешки (норвешки: nynorsk). Особе које говоре шведски и норвешки обично разумију једни друге без већих проблема. Ово важи у мало мањој мјери и за особе које говоре дански и норвешки. Писана књижевна варијанта норвешког је скоро идентична писаном данском.

[уреди] Историја

Норвешки језик вуче своје поријекло из сјеверно-германског језика (такође познат и под именима скандинавски и нордијски) који се говорио на простору Скандинавског полуострва у првих хиљаду година нове ере. скандинавски језик се данас може видјети у форми руна на простору читаве Скандинавије. Овај језик је се временом подјелио на двије подгрупе западно нордијски (норвешки: norrønt) и источно нордијски. Из западно нордијског су се с временом развили норвешки, исландски и фарски док су се из источно нордијског развили шведски и дански.

Доласком хришћанства у Скандинавију у 10. вијеку руне се престају користити и у употребу долази латиница. Име које се користи за језик који се у ово вријеме говори и пише на подручју Норвешке је старо норвешки (норвешки: Gammelnorsk). Овај језик је потпуно идентичан са језиком који се у исто вријеме говори и пише на подручју Фарских острва и Исланда.

Долазком куге у 13 стољећу већина писмених говорника овог језика умире и са њима нестаје старо норвешки као писана варијанта језика. Текстови писани послије куге су у правилу писани мјешавином шведског, данског и старо норвешког. Овај писмена варијанта језика се означава као средње норвешки (норвешки: mellomnorsk). Унијом између Норвешке и Данске и реформацијом (конвертирањем из католичанства у протестантизам) дански постаје званично коришћен као писмена варијанта норвешког језика. На Фарским острвима и на Исланду се наставља употреба средње норвешког који се касније развија у засебне језике: исландски и фарски. Норвешки, исландски и фарски језик се рачунају као засебни језици од 15. вијека. Увођењем данског као писмене варијанте норвешког језика у норвешки језик улазе многе позајмице из њемачког и данског језика.

Преузимањем Норвешке од стране Шведске у 1814. години почиње дискусија о писаној варијанти норвешког језика која би се разликовала од данског. Ова дискусија је изазвала подјелу јавности на два дјела. Један дио је желио да се нови писани норвешки базира на дијалектима који нису били под утицајем данског језика. Најгласнији заговорник ове идеје је био норвешки просветитељ Ивар Аасен. Ова варијанта писаног норвешког је у 1929. години званично добила име ново норвешки. Други дио јавности подржавао је идеју да се у дански писани језик који се користио у Норвешкој постепено уводе норвешке ријечи и избацују данске. Овај дио јавности је био предвођен просветитељом Кнуд Кнудсеном. Ова варијанта норвешког језика се првобитно називала државни норвешки (норвешки: riksmål) да би у 1929. години добила своје званично име књижевно норвешки.

У 20. вијеку Норвешка држава покушава да уједини ново норвешки и књижевно норвешки у једну варијанту писаног норвешког под именом заједничко норвешки (норвешки: samnorsk). Велике реформе језика бивају проведене у 1917., 1938. и 1959. години. Заједничко норвешки наилази на отпор у великом дјелу јавности и држава одустаје од овог пројекта средином 60-их година. Данас су обје варијанте писаног језика званичне.

Од 1952. године језик је регулисан од стране Norsk språknemnd. У 1972. години регулирање језика је преузео Norsk språkråd.

[уреди] Класификација језика

На карти се може видјети распострањеност различитих германских језика у Европи у 10. вијеку. Црвена боја представља области у којима се говорио западно нордијски. Наранџаста боја представља области у којима се говорио источно нордијски док зелена и љубичаста боја представљају остале германске језике.

Норвешки језик је дио групе језика познатих под именом индоевропски језици. Индо-европски језик се с временом развио у различите групе језика миграцијом становништва које је првобитно говорило овај језик. Германи су почетком нове ере говорили прото-германски језик који се са временом подјелио у три групе; западно-, источно- и сјеверно германски. Сјеверно германска група се касније разгранава у норвешки, дански, шведски, исландски и фарски језик.

Ови скандинавски језици се класификују у двије групе: западно нордијску (или западно скандинавску) групу и источно нордијску (или источно скандинавску) групу. Класификација се базира на фонолошким промјенама из сјеверно германског језика. Напримјер ријеч мост се у источно нордијским језицима зове бро док се иста ријеч зове бру у западно нордијским језицима. Исландски, фарски и норвешки језик припадају западно нордијској групи док шведски и дански припадају источно нордијској групи. Ова класификација није релевантна за норвешки језик као цјелину због тога што граница између ове двије фонетске групе дјели Норвешки на два дјела. Дијалекти норвешког који се говоре на југоистоку Норвешке припадају источно нордијској групи док остатак норвешких дијалеката припада западно нордијској групи.

[уреди] Фонетика и изговор

У норвешком језику постоје велике варијације у изговору између различитих дијалеката. У норвешком као и у другим скандинавским језицима постоји релативно велики број вокала. За разлику од многих других европских језика у норвешком језику тон са којима се ријечи изговорају може представљати разлику између два значења исте ријечи. Други језици у Европи у којима такође постоје тоналне разлике су српски (босански, хрватски), шведски, словеначки и естонски.

[уреди] Варијанте писаног норвешког

Норвешки језик постоји у двије службене писане варијанте: књижевни норвешки (норвешки: бокмåл) и ново норвешки (норвешки: нyнорск). За конзервативну варијанту књижевно норвешког се користи име државни норвешки (норвешки: риксмåл). Такође постоји конзервативна врста ново норвешког под именом високо норвешки (норвешки: хøгнорск).

Већина норвешког становништва (85% - 90%) користи књижевно норвешки. Број корисника ново норвешког је достигао врхунац за вријеме Другог свјетског рата када је према процјенама једна трећина становништва користила ту варијанту писаног норвешког језика. Од завршетка Другог свјетског рата овај број је опао на садашњих 10% - 15%.

[уреди] Књижевни норвешки и државно норвешки

Књижевно норвешки језик је базиран на данској књижевној традицији. Разлог овоме је данска доминација у Норвешкој и статус данског језика као званичног језика у Норвешкој од средњег вијека. Као посљедица овога разлике данас између писаног данског и књижевног норвешког су минималне. Ове разлике су уведене средином 18. вијека када је Кнуд Кнудсен (1812 - 1859) започео реформацију норвешког језика.

У ово вријеме језик је био познат под именом државно норвешки. 1928. језик је званично преименован у књижевно норвешки. Између 1917. и 1965. у Норвешкој је званични програм државе био уједињење двије писане варијанте норвешког у једну. Ова уједињена варијанта је позната као заједничко норвешки. Под утицајем ове политике у књижевно норвешки су уведена нека правописна правила из ново норвешког. Данас име државно норвешки се користи за правопис прије реформи из почетка прошлог стољећа док се име књижевно норвешки користи за варијанту језика у којој су реформе уведене.

[уреди] Ново норвешки и високо норвешки

Ново норвешки је друга службена писана варијанта норвешког језика. Настао је већином радом Ивар Аасена између 1842. и 1873. године. Циљ језика је био да буде противтежа "данском" норвешком који се говорио од стране градског становништва и богатијих слојева норвешког друштва.

За вријеме норвешке политике стварања заједничко норвешког у ново норвешки су уведена нека од правила из књижевно норвешког. Ново норвешки у којем ове реформе нису уведене назива се високо норвешки (хøгнорск).

[уреди] Заједничко норвешки

Заједничко норвешки је варијанта норвешког језика која је требала да настане спајањем књижевно норвешког и ново норвешког. План норвешке државе за стварање ове варијанте писаног језика је данас службено одбачен.

[уреди] Дијалекти

Норвешки језик је препознатљив по релативно великим разликама између различитих дијалеката и великом броју истих. Разлике између дијалеката се обично приписују великим географским раздаљинама између становништва и планинском миљеу који је раније ограничавао контакт између људи. Специјално за норвешки језик је да су дијалекти у данашњици добили јак положај како у званичним тако и у незваничним ситуацијама. Стандардни дијалект постоји али није довољно раширен и везан је за књижевно норвешки. Овај стандаризирани дијалект се говори само у провинцији Øстландет.

[уреди] Такође погледајте

• Дански језик
• Шведски језик