Džuči

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Džuči
Statua Džučija u Mongoliji
Lični podaci
Datum rođenja1179.
Mesto rođenjau blizini Karakoruma, Hamag-Mongolski kanat
Datum smrti1227.
Mesto smrtiistočni deo Kumanske stepe, Mongolsko carstvo
GrobŽeskazgan
Religijatengrizam
Porodica
PotomstvoOrda-kan,
Batu-kan,
Berke-kan,
Šiban,
Terval
RoditeljiDžingis-kan
Borte
DinastijaBordžigin
kan Jočijevog ulusa
Period1219—1227
Prethodnikniko
NaslednikBatu-kan

Džuči[1] ili Joči[2] (mong. Зүчи, sr. mong. ᠵᠦᠴᠢ, tat. Җучи, kaz. Жошы, kin: 朮赤; pin: Zhú chì; 1179—1227) bio je najstariji sin Džingis-kana i njegove glavne supruge Borte. Pošto mu braća nisu priznala nasledno pravo, za naslednika Mongolskog carstva je bio izabran Ogataj-kan. Njegovi potomci formirali su Zlatnu hordu u evropskoj Rusiji.[2]

Poreklo i mladost[uredi | uredi izvor]

Problem porekla[uredi | uredi izvor]

Džuči je rođen 1179. godine kao najstariji sin Temudžina, budućeg Džingis-kana, i njegove glavne supruge Borte, u vreme kad Mongolsko carstvo još nije bilo formirano.[3] Rodio se vrlo brzo pošto je Temudžin izbavio Borte, koju su bili oteli Merkidi. Umesto opisivanja sreće para što su ponovo zajedno, Tajna istorija Mongola ne pominje Borte i njihov zajednički život tokom trudnoće.[4] Temudžin je svom prvom detetu dao ime koje znači posetilac ili gost. Mnogi su ovo prihvatili kao dokaz da Temudžin nije verovao da je dete njegovo. Međutim, izbor imena mogao je značiti da su Temudžin i Borte, u vreme rođenja deteta, bili gosti Jamuke, Temudžinovog ande[a] i saveznika. Problem Džučijevog očinstva provlačio se kroz mongolsku politiku još jedan vek, kroz debate i rasprave ko je otac Borteinog prvog deteta.[3]

Pokušaj ugovaranja braka sa ćerkom Ong-kana[uredi | uredi izvor]

Temudžin i Ong-kan, ilustracija iz Džami at-Tavariha Rašida al-Dina, verzije iz XV veka.

Godine 1203. Temudžin je pokušao da ugovori brak između Džučija i ćerke Ong-kana, vođe Kereida i svog sizerena.[5][6] Temudžin je na taj način hteo da se nametne za njegovog naslednika, međutim, bio je odbijen, a Ong-kan izgleda uvređen ovom ponudom.[5] Marko Polo, skoro vek kasnije, u zabludi da je Temudžin prosio mladu za sebe lično, zabeležio je način, ako ne baš tačne reči Ong-kana,[b] onako kako je to čuo od Mongola:

Odakle Džingis-kanu, koji i sam zna da je moj sluga, drskosti da traži ruku mog deteta? Gubite se i poručite mu od mene da bih pre dao ćerku u vatru nego što bih je njemu dao za ženu i da ću ga, ako još jednom ponovi ovakav zahtev, pogubiti sramotnom smrću![7][8]

Stari kan je brzo zažalio zbog ovog brzopletog odbijanja i uplašio se Temudžinove reakcije. Temudžin je postao najveštiji ratnički vođa u stepama, i Ong-kan nije hteo da rizikuje da dođe u direktan sukob s njim. Zato mu je javio da se predomislio i da prihvata bračnu ponudu, odredio je datum i pozvao ga da sa porodicom dođe na proslavu venčanja njihove dece, dok se zapravo spremio da ga ubije i zatre njegovu porodicu.[9] Međutim, Temudžin je to shvatio na dan hoda od kanovog sedišta, naredio svojoj pratnji da se razbeži na sve strane, dok je on sam sa svega nekoliko ljudi pobegao na istok, pre nego što vojska Ong-kana krene u poteru.[10] Ubrzo potom Temudžin je uspeo konsoliduje svoje trupe, potom napao Ong-kana i zauzeo njegove posede.[11][12]

Osvajanje Sibira[uredi | uredi izvor]

Temudžin se proglašava za Džingis-kana. Džuči se nalazi levo na slici. Slika iz Džami at-tavariha Rašida al-Dina, verzije iz XV veka.

Formiranjem tumena, osnovne mongolske vojne jedinice, Džučiju je pripao vojni odred od 9.000 ljudi.[13]

Ujedinivši mongolska plemena, u nedostatku neprijatelja koji bi ih držali na okupu, Džingis-kan je 1207. god. poslao Džučija i njegov tumen u Sibir, da osigura lojalnost šumskih plemena i pastira stada irvasa. Džuči se uspešno vratio sa pohoda. Doveo je hiljade novih regruta za mongolsko vojsku i plemenske vođe, sa kojima je Džingis-kan ugovorio političke brakove. Tako je bila udata i Džučijeva ćerka. Osim pomenutog, Džuči je doneo i dragoceni danak - retka krzna, kao što je crna samurovina, ptice za lov i druge šumske proizvode.[14]

Stupajući u rodbinske odnose sa sibirskim plemenima, nije prosto sklopljen savez sa dve vladajuće porodice. Džingis-kan je prihvatio celo pleme ili narod u svoje carstvo, kao i porodicu. Tipično za politiku stepskih plemena, ponuda srodstva sa jednim kanom značila je priznanje srodstva sa celim narodom. Na ovaj način rodbinski odnosi su prerasli u neku vrstu građanstva, koje je počivalo isključivo na savezništvu, pristanku i lojalnosti.[15] Sibirska plemena su se 1219. god. pobunila, ali su vrlo brzo bila vraćena u stanje pokornosti i njihova teritorija je ostala u sastavu Mongolskog carstva.[16]

Porodični kurultaj[uredi | uredi izvor]

Džingis-kan je, po stepskoj tradiciji,[v] planirao da svakom od svojih četvorice sinova: Džučiju, Čagataju, Ogataju i Toluju, ostavi po jedno manje carstvo koje bi predstavljalo, koliko je to moguće, različite delove velikog carstva.[17] Svaki sin bi bio kan mnogih naroda i stada, kao i vlasnik ogromnih prostranstava sa gradovima, zanatima i obradivim površinama u naseljenim delovima. Međutim, jedan od njih bi bio veliki kan, koji bi nad ostalom trojicom vršio centralnu vlast, predstavljao vrhovni sud i, zajedno sa ostalom braćom, bio bi odgovoran za spoljne poslove, naročito za vođenje rata. Ceo sistem zavisio je od volje i sposobnosti braće da rade i sarađuju pod vođstvom velikog kana.[18]

Sukob oko nasleđa sa Čagatajem[uredi | uredi izvor]

Džingis-kan i njegova supruga Borte sa decom, Mogulska minijatura Basavana iz 1596. god.

Još pre nego što je krenuo u pohod na Horezmijsko carstvo 1219. godine, ovaj plan naišao je na teškoće; uprkos tabuu koji je zabranjivao razgovore i pripremu za smrt, veliki kan je sazvao porodični kurultaj[g] upravo zbog tog razloga.[19][18] Sastanak se pretvorio u jedan od ključnih događaja istorije Mongola, jer su se na njemu pokazala sva suparništva iz prošlosti koja su predskazala budući raspad carstva.[18]

Pored sinova, Džingis-kan je pozvao i nekolicinu svojih najpoverljivijih ljudi da učestvuju u ovom razgovoru, pošto mu je njihova pomoć bila neophodna da jamči za nasleđe, posle njegove smrti.[17] Prema Tajnoj istoriji Mongola, najstariji sinovi, Džuči i Čagataj, bili su napeti od početka sastanka. Džingis-kan je otvorio porodični kurultaj objašnjenjem potrebe da se izabere naslednik. Navodi se da je rekao:

...ako sva čitiri moja sina žele da budu Kanovi i vladari odbijajući da služe jedni drugima, biće kao u basni o zmiji sa jednom glavom i zmiji sa mnogo glava.[d]

Pošto je objasnio važnost izbora nasledika, veliki kan je pozvao Džučija da prvi govori o nasleđu. Odredivši poredak govornika, kan je objavio da Džuči ima status najstarijeg sina i najverovatnijeg naslednika. Ako bi i ostali sinovi prihvatili ovakav redosled, to bi bilo ključno za potvrdu Džučijevog legitimiteta i prvenstva.[đ]

Čagataj, drugi sin, nije hteo da dozvoli da ovaj predlog prođe bez osporavanja i provere. Prkosno je pitao oca:

Kada kažeš Džučiju da govori, znači li to da njemu poveravaš nasleđe?[20]

Zatim je otvorio pitanje o Džučijevom poreklu, uprkos otvorenom očevom neslaganju, pitavši oca i braću:

Zar da dozvolimo da vlada ovo kopile jednog Merkida?[21]

Prema Tajnoj istoriji, Džuči je pobesneo kada je čuo da ga brat naziva kopiletom. Urliknuo je, jurnuo kroz šator i zgrabio Čagataja za okovratnik, uhvativši se u koštac s njim. Reči bola koje je verovatno izgovorio sam Džingis-kan, a koje je Tajna istorija pripisala jednom od anonimnih savetnika, da očuva dostojanstvo kana, podsetile su Čagataja koliko je sve bilo drugačije u danima pre njegovog rođenja kada su stepom vladali anarhija i užas. Ono što se majci sinova desilo posle otmice nije bila njena krivica. Ona nije odbegla od kuće... Nije se zaljubila u drugog. Ukrali su je ljudi koji su došli da ubijaju.

Džingis-kan je skoro ponizno molio sinove da se, uprkos okolnostima njihovog rođenja, sete da su potekli iz jedne jedine vrele materice, i da ako uvrede majku koja im je dala život iz svog srca, ako učine da se njena ljubav prema njima smrzne, čak i ako se izvinu kasnije, šteta će biti učinjena. Savetnik je još podsetio sinove koliko su im se roditelji mučili da stvore novu naciju i nabrojao je žrtve koje su podneli da bi svojim sinovima stvorili bolji svet.

Izbor Džingis-kanovog naslednika[uredi | uredi izvor]

Džučijeva braća
Čagataj, statua u Mongoliji.
Ogataj, statua u Mongoliji.

Posle ove duge potresne scene, Džingis-kanu je bilo jasno da sinovima neće moći nametnuti rešenje koje oni ne bi odbacili posle njegove smrti. Morao je pregovarati o kompromisu koji će svi prihvatiti. Povratio je svoj uzdrmani roditeljski autoritet, podsećajući ih da je on sam prihvatio Džučija kao najstarijeg sina i od ostalih je zahtevao da i oni to prihvate, kao gotovu stvar, i da njegovo očinstvo više ne dovode u pitanje.

Čagataj se priklonio ocu, mada je jasno stavio do znanja da, i pored pokoravanja toj presudi, puke reči ne mogu je učiniti istinitom.[22] Zvanično svi sinovi su priznavali Džučijevo prvenstvo sve dok im je otac živ; istinski, neće to nikada učiniti. Priznanje prvenstva Džučiju, kao najstarijem sinu, ipak nije jamčilo i nasleđivanje titule i vlasti velikog kana. Tako važan položaj zavisio je od ličnih sposobnosti i podrške drugih, a ne od prava po rođenju.

Probudivši očev gnev, Čagataj je znao da njemu samom nikada neće biti dozvoljeno da nasledi titulu velikog kana. Svejedno nije hteo dozvoliti ni da je Džuči dobije, pa je porodici ponudio kompromis koji su verovatno na licu mesta smislila, ili, već gotov, prihvatila i ostala braća. Mesto naslednika ponuđeno je trećem bratu - strpljivom, dobronamernom pijanici Ogataju.

Pošto mu je, osim ove mogućnosti, preostao samo otvoreni rat, Džuči se saglasio i podržao Ogataja kao naslednika. Džingis-kan je, zatim, sinovima razdelio zemlju i stoku, razdvojivši Džučija i Čagataja, da bi sprečio buduće sukobe. Navodno im je rekao:

Majka Zemlja je prostrana, a njene reke i vode su brojne. Osnujte logore daleko jedan od drugoga i vladajte svojim zemljama, pobrinuću se da ostanete razdvojeni.

Upozorio je sinove da paze na svoje ponašanje kako ih ljudi ne bi ismevali i vređali.

Muslimanski hroničari o kurultaju[uredi | uredi izvor]

Muslimanskim pisarima, koji su služili na mongolskom dvoru, bilo je jako teško da zabeleže ovu epizodu. Bilo im je nezamislivo da čovek moćan kao veliki kan može priznati sina koga je možda začeo neko drugi, ili u čije poreklo ostali sunovi sumnjaju. Za razliku od Tajne istorije, koju je pisao Mongol, persijski hroničar Džuvejni je potpuno izostavio ovaj sukob iz porodične istorije. Prema njemu, porodični kurultaj je bio skup spokojstva, pristojnosti i nenarušenog jedinstva.[23] Po njegovoj verziji ovih događaja, Džingis-kan je održao dirljiv govor o Ogatajevim sposobnostima koje zaslužuju divljenje, a svi sinovi su se složili s njim.[24] Sinovi su poslušno položili učtiva kolena na prag dužnosti i poslušnosti i rekli: „Ko ima moć da se suprotstavi reči Velikog Kana? Ko je sposoban da je odbaci?” Sva Ogatajeva braća su slušala njegove zapovesti i načinila su pismenu izjavu.

Sa nešto većom distancom od stvarnih dešavanja, Rašid al-Din nudi malo tačniji prikaz, ali i njegov rukopis sadrži praznine na ključnim mestima koja dovode pitanje čast Džingis-kana ili njegove žene. On je napisao:

...zbog... stazu jedinstva pregazile obe strane, ali dobri članovi porodice nikad nisu izustili tu porugu, već su njegovo... smatrali stvarnim.

Bilo da su ove praznine bile unete u originalan Rašid al-Dinov rukopis, ili su ih kasnije napravli pisari koji s prepisivali, one pokazuju simboličku i političku važnost pitanja oko Džučijevog porekla za buduće generacije.[25]

Pohod na Horezmiju: Opsada Urgenča[uredi | uredi izvor]

Horezmijsko carstvo pre početka mongolskog pohoda.

Džingis-kan je u rat protiv Horezmijskog carstva poveo sve svoje sinove, jer se nadao da će ih naučiti kako da budu što bolji ratnici, ali i kako da rade i žive složno.[18] Međutim, njihov sukob bacio je tamnu senku na ovaj pohod i bolno mu otvorio oči: shvatio je koliko će mučnog rada biti potrebno da se carstvo očuva posle njegove smrti. Dok je ispunjavao svoj cilj ujedinjenja stepskih plemena, veliki kan nije ni Džučiju ni drugim sinovima posvetio dužnu pažnju. Postali su sredovečni ljudi, a još se nisu dokazali. U nepoverenju prema rođacima i svom oslanjanju samo na bliske prijatelje i drugove iz mladosti, on nije izgradio nikakav odnos sa sinovima i nije ih pripremio da ga zamene.

Tokom poslednjih godina života, Džingis-kan je bezuspešno tražio način da popravi odnose između Džučija i Čagataja. Poslao ih je u zajednički pohod na grad Urgenč, bivši prestonicu sultana Horezma. Tanzija koja je rasla između dva brata skoro je planula u otvorenu borbu za vreme opsade. Obojica su znala da grad pripada Džučiju, kao deo nasledstva, pa zato nisu mogli da se slože oko načina njegovog osvajanja. Džuči je sumnjao da, pošto zna da grad pripada njemu, Čagataj pokušava namerno da ga uništi u potpunosti. Čagataj je, sa druge strane, sumnjao da Džuči iz pohlepe želi da zaštiti grad, čak i po cenu što većih stradanja mongolskih vojnika.

Mada su skoro svi gradovi, koje su Mongoli osvajali, pali za nekoliko dala ili nedelja, opsada Urgenča se otegla na nečuvenih šest meseci. Branioci su se žestoko borili. Čak i kada su Mongoli probili gradske zidine, branioci su nastavili da se bore za svaku kuću. Nenaviknuti na bitku na u klaustrofobičnom okruženju skoro uništenog grada, Mongoli su podmetnuli požar da spale grad. Branioci su nastavili da se bore u u spaljenim ruševinama. Konačno su Mongoli izgradili branu, skrenuli reku i potopili grad. Tako su pobili i poslednje branioce i grad uništili do temelja.[26] Urgenč se nikada nije oporavio, pa iako je pripao Džučiju, ni on ni njegovi naslednici nisu imali čime da vladaju.[27]

Ljut zbog svađe između sinova, Džingis-kan ih je pozvao sebi i na licu mesta ih je ponizio time što im je uskratio pristup na dvor, a zatim, kada ih je konačno primio, naizmenično ih je preklinjao grdio i molio. Najviše živih reči i citata ostalo je sačuvano upravo iz tog doba njegovog života. Svi oni pokazuju sve veću brigu, ali i sve manju moć Džingis-kana da upravlja sopstvenom porodicom.

Džingis-kanove pouke sinovima[uredi | uredi izvor]

Pošto je suviše dugo zapostavljao svoje sinove i njihovo obrazovanje, pokušao je da ih nauči svemu odjedom, pa se mučio, ali nije uspeo da svoje misli i životne pouke sroči dovoljno jasno. Bio je naviknut da naređuje, ne da objašnjava. Pokušao ih je naučiti da je za vladanje ključna samokontrola, naročito u ponosu, koji je i najteže savladati. Objašnjavao je da je teže savladati ponos nego najboljeg rvača, upozorio ih je da ako ne mogu da progutaju ponos, ne mogu ni da vode druge. Da nikada ne smeju umisliti da su najjači ili najpametniji. Čak i po najvišoj planini gaze životinje, rekao je. Kada se životinja popne na vrh, viša je od planine. U skladu sa mongolskom tradicijom od malo reči, upozorio je sinove da ne govore mnogo. Recite samo ono što mora da se kaže. Vođa se ne iskazuje rečima nego delima:

On može da bude srećan, ako je njegov narod srećan.

Naglasio je važnost vizije, cilja i plana, rekavši:

Bez vizije, bez cilja, čovek ne može da upravlja ni sopstvenim životom, kamoli životima drugih.

Neke misli su međusobno suproststavljene. Ma koliko da je naglašavao da je važno prigrabiti vođstvo, Džingis-kan je izgleda hteo da ih nauči i opreznom konzervitivizmu, jer vizija ne sme nikada da zastrani daleko od učenja starijih.[28] Kako im je objasnio:

... stari deel[e] bolje pristaje i udobniji je; on trpi životne nedaće i istrajava u grmlju, dok se nov neisprobani deel brzo pocepa.[29]

Džučijeva tamga.[ž]

U skladu sa sopstvenim treznim ponašanjem i jednostavnim životom, Džingis-kan ih je odvraćao od slikovitog života materijalne udobnosti i raskalašnosti. Objašnjavao je:

Lako je zaboraviti na viziju i cilj kada se steknu raskošna odela, brzi konji i lepe žene. Tada nećete biti ništa bolji od robova i izgubićete sve.

U jednoj od najvažnijih lekcija, rekao je sinovima da pokoravanje vojske nije isto što i pokoravanje nacije:

Vojsku možete pobediti nadmoćnijom taktikom i boljim ljudima, ali naciju možete pokoriti jedino ako osvojite srca ljudi.

Možda deluje idealistički, ali je praćeno veoma pragmatičnim savetom da, iako je Mongolsko carstvo jedno, pokorenim narodima ne treba nikako dozvoliti da se ujedine:

Narodima, pokorenim na suprotnim stranama jezera treba i vladati na suprotnim stranama jezera.

Ovo učenje, kao i mnoga druga, Džuči i svi ostali Džingis-kanovi naslednici potpuno će zanemariti.[30]

Smrt[uredi | uredi izvor]

U proleće 1223. godine, pošto je završio sa pokoravanjem Horezmije, Džingis-kan je organizvao veliki lov. Prividno priređen kao slavlje, lov je trebalo da predstavlja pokušaj da se opuštenost i zabava iskoriste kako bi se popravili odnosi među sinovima i da se pohod završi u duhu saradnje. Još ljut zbog uvreda koje su mu nanela braća i očigledno otuđen od oca, Džuči je izjavio da je bolestan i da neće da dođe, čak ni na nedvosmislenu očevu zapovest. Odnosi između oca i sina pogoršali su se skoro do oružanog sukoba, kada je Džingis-kan čuo da je Džuči, navodno, istovremeno priredio lov za svoje ljude.

Otac i sin se više nikada nisu sreli. Umesto povratka u Mongoliju, Džuči je ostao u osvojenoj zemlji.[31] Ubrzo je i umro, 1227. godine, pod nerazjašnjenim okolnostima.[31][2] Činjenica da je umro dok mu je otac još bio živ, pokrenula je pretpostavke da ga je veliki kan ubio kako bi osigurao Mongolsko carstvo i politički mir između sinova.[32][2] Međutim, nema nikakvih dokaza koje idu u prilog toj tvrdnji.[33]

Nasleđe[uredi | uredi izvor]

Četiri jedinice Mongolskog carstva: dinastija Juan (istok), Ilkanat (jugozapad), Čagatajski kanat (centar) i Zlatna horda (severozapad).

Džuči je imao brojne supruge i konkubine i iza sebe je ostavio brojno potomstvo. Njegovi potomci vladali su teritorijama današnje Rusije, Ukrajine i Kazahstana i postali su poznati kao Zlatna horda.[34] Najznačajniji sinovi su mu:

Batu se posle smrti svog strica Ogataja 1241. godine, u međuvlašću koje je nastalo, izborio za faktičku nezavisnost. Ta suštinska nezavisnost je kasnije i ozvaničena kada je na mesto velikog kana izabran Tolujev sin Mongke, njegov saveznik, 1251. godine.[36]

Godine 1277. Kublaj-kan je, pošto je proglasio dinastiju Juan, izgradio veliki hram sa osam prostorija, od kojih je jedna bila posvećena Džučiju. Prema novoj, zvaničnoj verziji porodične istorije, Džuči, čija je porodica bila najodaniji saveznik lozi Kublaj-kana, bio je u potpunosti priznat kao legitimni član porodice.[37]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Pobratim kod Mongola.
  2. ^ Marko Polo, takođe, Ong-kana poistovećuje sa prezviterom Jovanom.
  3. ^ Prema stepskoj tradiciji, svaki sin u stočarskoj porodici dobijao je po nekoliko životinja od svake vrste koju ta porodica poseduje, kao i nešto pašnjaka.
  4. ^ Plemenska skupština.
  5. ^ U ovoj tradicionalnoj basni su se, kada je došla zima, mnogobrojne i suprotstavljene zmijine glave posvađale oko toga koja je rupa bolja da se u njoj sakriju i zaštiti od hladnog vetra i snega. Svaka glava vukla je prema svojoj rupi i u svom pravcu. Druga zmija - ona sa mnogim repovima i jednom glavom - smesta je otišla u rupu i ostala na toplom preko zime, dok se ona zmija sa mnogim glavama smrzla i uginula.
  6. ^ Poredak pri sedenju, hodanju, govoru, jelu i piću ima moćnu simboliku u očima Mongola i dan-danas.
  7. ^ Tradicionalna mongolska haljina koju nose i muškarci i žene.
  8. ^ Tamga je neki vid amblema koji su koristili evroazijski nomadi.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 400.
  2. ^ a b v g Vederford 2007, str. 319.
  3. ^ a b Vederford 2007, str. 42.
  4. ^ Vederford 2007, str. 42-43.
  5. ^ a b Vederford 2007, str. 65.
  6. ^ Vederford 2007, str. 321.
  7. ^ Vederford 2007, str. 65-66.
  8. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 127.
  9. ^ Vederford 2007, str. 66.
  10. ^ Vederford 2007, str. 66-67.
  11. ^ Vederford 2007, str. 67-69.
  12. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 128-129.
  13. ^ Vederford 2007, str. 80.
  14. ^ Vederford 2007, str. 90.
  15. ^ Vederford 2007, str. 91.
  16. ^ Vederford 2007, str. 120-121.
  17. ^ a b Vederford 2007, str. 141-142.
  18. ^ a b v g Vederford 2007, str. 141.
  19. ^ Vederford 2007, str. 127.
  20. ^ Vederford 2007, str. 142.
  21. ^ Vederford 2007, str. 142-143.
  22. ^ Vederford 2007, str. 143.
  23. ^ Vederford 2007, str. 144.
  24. ^ Vederford 2007, str. 144-145.
  25. ^ Vederford 2007, str. 145.
  26. ^ Vederford 2007, str. 146.
  27. ^ Vederford 2007, str. 146-147.
  28. ^ Vederford 2007, str. 147.
  29. ^ Vederford 2007, str. 147-148.
  30. ^ Vederford 2007, str. 148.
  31. ^ a b Vederford 2007, str. 149.
  32. ^ Vederford 2007, str. 149-150.
  33. ^ Vederford 2007, str. 150.
  34. ^ Vederford 2007, str. 222.
  35. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 429.
  36. ^ Vederford 2007, str. 209.
  37. ^ Vederford 2007, str. 231.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Džek Vederford, Džingis Kan i stvaranje savremenog sveta, 2007. Beograd
  • Milion putovanja Marka Pola, 2012. Beograd
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Џучи&oldid=27068574”