Ирвас

Из Википедије, слободне енциклопедије
Ирвас
Северноамерички шумски карибу
Северноамерички шумски карибу
Статус угрожености:
Status iucn2.3 LC sr.svg
Нижи степен опасности - последња брига (IUCN 2.3)
Систематика
царство: Animalia
тип: Chordata
класа: Mammalia
ред: Artiodactyla
породица: Cervidae
потпородица: Capreolinae
род: Rangifer
C.H. Smith, 1827
Биномијална номенклатура
Rangifer tarandus
(Linnaeus, 1758)
Карта распрострањености
Карта распрострањености
Екологија таксона

Ирвас (лат. Rangifer tarandus) је врста јелена, јединог представника своје потпородице који насељава тундре северне Евроазије, Северне Америке и Гренланда. Ово је једина врста јелена у којој и мужјаци и женке имају рогове. Северноамеричког карибуа неки стручњаци сматрају истом врстом, док га други, на основу упадљивих разлика третирају као одвојену врсту. Сигурно је да постоји чак 20 подврста, којима тежина варира од 60 до 300 килограма.

Станиште[уреди]

Одомаћени ирваси се већином могу наћи у Скандинавији и северној Русији, док дивљи ирваси обитавају у Норвешкој, Северној Америци и на Исланду (где су их људи увели у 18. веку). Последње уточиште дивљих ирваса се налази у деловима јужне Норвешке. Јужна граница природног станишта је приближно око 62. степена северне географске ширине.

Почетком 20. века неколико ирваса из Норвешке је уведено на јужноатлантска острва Јужне Џорџије. Два препознатљива крда данас још преживљавају на тим острвима, раздвојена ледницима. Њихов број не броји више од неколико хиљада. Постали су симбол ових острва - застава и грб ове територије имају лик ирваса.

Опис и исхрана[уреди]

Ирваси су прекривени густим крзном, имају кратке ноге и реп. Длакава њушка и мале уши спречавају губитак топлоте. Широка и равна копита су прилагођена ходању по снегу. Тежина женки варира између 60 и 170 килограма. Мужјаци су мало крупнији од женки док код неких подврста мужјак може тежити до 300 килограма. Код оба пола расту рогови.[1] Рогови су разгранати и забачени уназад преко врата, а потом се повијају напред, рачвају се и нису једнаки са обе стране, а бројни парошци се гранају под чудним угловима. Код ирваса који живе на Скандинавији рогови код старијих мужјака отпадају у новембру или децембру, код млађих мужјака у рано пролеће, док се код женки задржавају током целе зиме и отпадају у лето. Припитомљени ирваси су тежи и имају краће ноге него своји дивљи рођаци.

Животни век износи од просечних 4.5 година до максималних 13 година.

Ирваси су преживари и имају четвороделни желудац. Зими се претежно хране лишајем (Cladonia rangiferina), популарно названим „ирвасова маховина“, до којег долазе разгртањем снега предњим ногама. Лети се хране лишћем врбе и брезе, као и травом (шаш, рогоз). Међутим, познато је да ће појести и птичја јаја, језерску златовчицу и леминге[2] које убију својим копитима.

Адаптације[уреди]

Мужјак са разгранатим роговима

Ирваси имају специјално адаптиране носеве на хладан арткички ваздух. Приликом удисаја, носна шкољка повећава површину унутар ноздрва. Животиња терморегулацијом загреје надолазећи хладан ваздух пре него што уђе у плућа, а вода од издахнутог ваздуха се кондензује, остајући заробљена у устима ирваса. Она влажи сув ваздух који животиња удише и вероватно га апсорбује у крв преко слузокоже једњака.

Копита ирваса се адаптирају у зависности од годишњег доба. Лети, када је тундра влажна и мека, јастучићи на копитима постају сунђерасти како би обезбедили додатно трење приликом кретања. Зими, јастучићи се скупљају и затежу, откривајући обод копита који је тврд, који тада служи за разбијање леда и замрзнутог снега, спречавајући животињу од клизања. Ово има још једну намену - у проналажењу хране испод снега.

Крзно ирваса има два заштитна слоја; густ, вунаст омотач и спољашњу, дужу длаку која је шупља и испуњена ваздухом.

Карибуи у Северној Америци могу да трче брзином од 80 километара на час, и пређу 5.000 километара годишње. Такође су добри пливачи. Неће оклевати да препливају ширу реку или веће језеро.

Ирвас је једина животиња на свету која види ултраљубичасту светлост, и људима невидљиву.

Парење и размножавање[уреди]

У дивљини, ирваси имају веома кратку сезону за парење. У року од само десет дана цело крдо се може отелити. Претпоставља се да је ово начин да максимални број телади преживи, јер изненадна маса младих ирваса може да преплави предаторе који прате крдо, резултујући да ће велики број младих опстати.

Ирвас са Свалбарда (R. tarandus platyrhynchus) - најмања подврста

Ирваси се размножавају у зависности од годишњег доба. Сезона парења нормално почиње рано у септембру и траје од три до четири недеље. Трудноћа траје око седам месеци (210 до 220 дана).

Преко лета, мужјаци се одвајају у мања крда у потрази за храном. Враћају се у главно крдо како би се припремили за парење. Како се сезона за парење приближава, мужјаци губе кожу са својих рогова, вратови им одебљавају, тестиси се знатно увећавају и расте им грива. Постају нестрпљиви и немирни, пратећи и јурећи за женкама. Такође испробавају своју снагу периодичним али грубим окршајима. Понекад, током натицања, један противник бива убијен. С обзиром на своју нестрпљивост, како мужјак прати женку, заправо може да је усмрти сваки пут када она легне на земљу, ударајући је копитама.

Током сезоне парења, мужјаци не једу пуно, и могу да изгубе и до 1/3 своје телесне тежине. Сезона парења траје од 25 до 30 дана, а највиша сексуална активност мужјака траје 10 до 22 дана током сезоне.

Женке су полно зреле од једне до једне и по године, а способне су за рађање 10 до 15 година. Док су „у терању“ скачу на друге ирвасе и такође постају немирне. Плодност траје од 12 до 24 сата, а ако женка није оплођена током првог циклуса, 11 до 20 дана после је опет спремна за парење.[3]

Подврсте[4][уреди]

  • Фински шумски ирвас (R. tarandus fennicus) у дивљини живи на само два подручја у северној Европи - у руско/финској области Карелија и делу централне Финске.
  • Гренландски карибу (R. tarandus groenlandicus) обитава на канадским Северозападним територијама, на Нунавуту и западном Гренланду.
  • Пиријев карибу (Rangifer tarandus pearyi) живи на северним острвима Нунавута и на Северозападној територији. Представља извор хране за Ескиме. Добио је име по америчком истраживачу Роберту Пирију.
  • Планински дивљи ирвас (R. tarandus tarandus) се може наћи по арктичкој тундри на северним областима Русије и на острву Нова Земља.
  • Арктички ирвас (R. tarandus eogroenlandicus) је изумрла подврста. Живела је до 1900. године на источном Гренланду.
  • Карибу са острва краљице Шарлот (Rangifer tarandus dawsoni) је изумрла подврста која је некада настањивала на острву Греам, једном од острва краљице Шарлот која припадају западној канадској провинцији Британској Колумбији.

Референце[уреди]

  1. ^ Reindeer / Caribou, Приступљено 8. 4. 2013.
  2. ^ Field & Stream - Dream Hunts: Caribou on the Move, Приступљено 8. 4. 2013.
  3. ^ Целокупан текст о парењу и размножавању је преведен са овог сајта http://www.deer-library.com/artman/publish/article_159.shtml
  4. ^ Карта распрострањености подврста се налази на овом сајту http://www.rangifer.net/rangifer/herds/images/herd_species_big.jpg

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :