Aleksandra Kolontaj

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Aleksandra Mihajlovna Kolontaj
Lični podaci
Datum rođenja(1872-03-31)31. mart 1872.
Mesto rođenjaSankt Peterburg, Ruska Imperija
Datum smrti9. mart 1952.(1952-03-09) (79 god.)
Mesto smrtiMoskva, Sovjetski Savez
DržavljanstvoSovjetsko
Porodica
SupružnikVladimir Kolontaj
Politička karijera
Politička
stranka		Komunistička partija Sovjetskog Saveza
Ambasadorka Sovjetskog Saveza u Norveškoj
1923. — 1924.
Ambasadorka Sovjetskog Saveza u Meksiku
1926. — 1927.
Ambasadorka Sovjetskog Saveza u Norveškoj
1927 — 1930.
Ambasadorka Sovjetskog Saveza u Švedskoj
1930 — 1945.

Aleksandra Mihajlovna Kolontaj (rus. Алекса́ндра Миха́йловна Коллонта́й; Sankt Peterburg, 31. mart 1872 — Moskva, 9. mart 1952) bila je ruska revolucionarka, feministkinja, diplomatkinja i dugogodišnja ambasadorka Sovjetskog Saveza u Norveškoj i Švedskoj. Ostala je upamćena kao prva žena u savremenoj istoriji koja je bila članica neke vlade,[1] kao i prvi diplomata ženskog pola.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Mladost[uredi | uredi izvor]

Rođena je 1872. godine u Sankt Peterburgu, tadašnjem glavnom gradu Ruske imperije. Njen otac bio je ruski general Mihail Aleksejevič Domontovič, pripadnik stare kozačke ukrajinske porodice koja vuče korene još iz 13. veka. Bio je poznati zagovornik liberalnih ideja, poput uređenja Rusije u ustavnu monarhiju po uzoru na Ujedinjeno Kraljevstvo.[2] Njena majka Aleksandra bila je ćerka finskog trgovca drvima. Pošto ju je kao dete odgajala engleska dadilja, majka joj je prenela manire koji su uveliko odredili njena kasnija politička ubeđenja i stavove.

Aleksandra je delila očevo zanimanje za istoriju[3] i savladala znanje nekoliko jezika; s majkom je razgovarala na francuskom, s dadiljom na engleskom, sa slugama na imanju na finskom, a pohađala je studij nemačkog. Aleksandra je iskazala želju da nastavi školovanje na univerzitetu, ali joj je majka odbila njen zahtev, ističući da žene nemaju potrebe za daljim obrazovanjem, te da su univerziteti rasadnik radikalnih političkih ideja primamljivih omladini.[4] Aleksandra je naposletku završila kurs za školsku učiteljicu.

Oko 1890. ili 1891. godine upoznala je svog budućeg supruga, Vladimira Ludvigoviča Kolontaja, studenta inženjerstva istovremeno uključenog u aktivnosti na vojnom institutu.[5] Njeni roditelji usprotivili su se ovoj vezi zbog mladićevog skromnog imovinskog stanja, pa su Aleksandru poslali na putovanje Zapadnom Evropom kako bi ga zaboravila. Međutim, oni su ostali u vezi i venčali se 1893. godine.[6] Aleksandra je uskoro ostala trudna i 1894. rodila sina Mihaila. Tada je počela da čita radikalnu populističku i marksističku literaturu.[7]

Revolucionarne aktivnosti[uredi | uredi izvor]

Aleksandra je došla u dodir s revolucionarno orijentisanim ljudima i idejama pomažući svojoj sestri Ženiji u održavanju nedeljnih predavanja opismenjavanja radnika, a na kojima su pomalo promovisane i socijalističke ideje. Na ovim predavanjima Aleksandra se upoznala s Elenom Stasovom, aktivistkinjom rastućeg marksističkog pokreta u Sankt Peterburgu. Godine 1898. uputila se na studije ekonomije u Cirihu i bila na proputovanju do Velike Britanije, gde se upoznala s pojedinim članovima britanske Laburističke partije. U Rusiju se vratila 1899. godine i tada se upoznala s Vladimirom Iljičem Lenjinom. Iste je godine postala članica Ruske socijaldemokratske radničke partije. Bio je svedok tzv. Krvave nedelje 1905. godine u Sankt Peterburgu.

Godine 1908. otišla je u egzil u Nemačku,[8] nakon što je napisala knjigu „Finska i socijalizam“ u kojoj je pozvala finski narod da ustane protiv hegemonije Ruske imperije. Tokom putovanja po Evropi upoznala se s Karlom Libknehtom i Rozom Luksemburg. Po početku Prvog svetskog rata napustila je Nemačku, jer su nemački socijaldemokrati podržali rat. Strogo se protivila ratu kao načinu rešavanja problema i otvoreno govorila protiv njega. Nakon obilaska Danske i Švedske, gde su je proterali zbog antiratnih stavova, konačno je našla istomišljenike u jednoj socijalističkoj zajednici u Norveškoj. Vratila se u Rusiju nakon abdikacije cara i Februarske revolucije 1917. godine.[9]

Politička karijera[uredi | uredi izvor]

Tokom raskida unutar Ruske socijaldemokratske radničke partije 1903. godine, na menjševike Julija Martova i boljševike Vladimira Lenjina, Aleksandra se nije priklonila nijednoj frakciji; tek je 1915. pristupila boljševicima.[10] Nakon Oktobarske revolucije, vršila je funkciju narodne komesarke za socijalna pitanja. Bila je najistaknutija žena u novoj sovjetskoj vladi i osnivač tzv. Ženskog odeljenja 1919. godine. Cilj ove organizacije bilo je poboljšanje životnih uslova žena u sovjetskoj Rusiji, borba protiv nepismenosti, informisanje o radnim uslovima nakon Revolucije i slično. Žensko odeljenje naposletku je zatvoreno 1930. godine. Godine 1917, udala se za Pavela Dibenka.[11]

Kolontajeva je u vladi postala izuzetno kritički raspoložena prema Komunističkoj partiji i, zajedno sa svojim prijateljem Aleksandrom Šljapnikovim, formirala levu frakciju unutar Partije, tzv. Radničku opoziciju.[12] Lenjin je vremenom uspeo da raspusti radničku opoziciju, a Aleksandra je manje-više politički marginalizovana. Naime, manjkalo joj je političkog uticaja u redovima Partije, što ju je sprečavalo da ima vodeću ulogu kao predvodnica borbe za ženska prava. Godine 1923. dodeljena joj je funkcija ambasadorke u Norveškoj, čime je postala prva žena-ambasador u savremenoj istoriji. Kasnije je bila ambasadorka u Meksiku (1926—1927) i u Švedskoj (1930-1945). Takođe je bila i poslanica Sovjetskog Saveza u Društvu naroda.

Smrt i nasleđe[uredi | uredi izvor]

Umrla je u Moskvi 9. marta 1952. godine, manje od mesec dana pre njenog 80. rođendana.

Velik interes za njen život i delo bio je razvijen u Britaniji SAD tokom 1970-ih, odnosno nakon razvoja feminističkog pokreta i radikalnih ideja 1960-ih godina. O njoj je tada napisan velik broj knjiga i brošura, ali i dve stručne biografije od strane istoričarki Keti Porter i Barbare Juan Klements.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ L'égalité à l'université : une question toujours d'actualité - Mission égalité des hommes et des femmes - Université Lille 3
  2. ^ Clements, str. 4.
  3. ^ Clements, str. 5.
  4. ^ Clements, str. 12.
  5. ^ Clements, str. 14.
  6. ^ Clements, str. 15.
  7. ^ Clements, str. 16.
  8. ^ Clive James, Cultural Amnesia, pp. 359.
  9. ^ Holt, str. 105.
  10. ^ Holt, str. 80.
  11. ^ de Haan et al., str. 255.
  12. ^ Hoskisson, Mark Arhivirano na sajtu Wayback Machine (24. septembar 2015), 2010

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Александра_Колонтај&oldid=27102993”