Baklava

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Baklava

Baklava je vrsta vrlo slatkog deserta, kolača. Zapravo to je slatka pita koja može imati i do 70 tankih kora. Baklava je orijentalna poslastica popularna u našim krajevima i okolnim zemljama. Baklava je jelo: srpske, crnogorske, bosanske, makedonske, bugarske, grčke i turske kuhinje. Ranije se pravila isključivo u domaćinstvima ili u poslastičarama a danas se može naći i u prodaji i u samouslugama i megamarketima (pravljena poluindustrijski).

Naziv baklava potiče od turske reči baklava .

Osnovni sastojci[uredi]

Priprema[uredi]

Baklava se priprema na razne načine (slični recepti) u zavisnosti od sastojaka koji se dodaju i vrste sirupa kojim se prelivaju. Neke od vrste baklava su : turska baklava, grčka baklava, baklava sa višnjama ...

Jedan od načina pripremanja :

Pećnica (rerna) se zagreje na oko 200 stepeni.

U podmazan pleh za pečenje se poređa jedan sloj kora (kupljenih ili pravljenih) a zatim doda jedan sloj fila (nadeva) prethodno pripremljen mešanjem sastojaka - orasi, bademi ili lešnici. Posle toga se stavlja sledeći sloj kora pa nadeva i tako nekoliko puta da bi na vrhu ostao jedan sloj kora. Složena baklava se iseče nožem, na „kusove“ ili „dilume“ [1], tj u obliku romba, zamasti se rastopljenim maslom ili puterom, stavi u zagrejanu pećnicu i peče dok kore ne dobiju braon boju i postanu „krckave“.

Za to vreme se pripremi sirup od šerbeta (ukuvani voda i šećer) koji treba da proključa i kuva se desetak minuta.

Po vađenju iz pećnice baklava se prelije polovinom sirupa a kasnije ostatkom sirupa.

Baklava se služi parče po parče (na tacni) hladna a pre služenja može se dodatno preliti sirupom.

Istorija[uredi]

Istorija baklave nije dovoljno dokumentirana i k njoj se javlja ceo red etničkih grupacija ali je najverodostojnije da je to turskog porekla iz Srednje Azije i aktuelna forma je bila razvijana u carskoj kuhinji u palati Topkapi u Istanbulu.

Vrionis je identifikovao (1971.) starovekovno grčke „gastris“, „kopte“ ili „koptoplakos“ navedeno u Deiponosophiste (delo) kao baklavu i nazvao ju je „vizantijskim favoritom“. Ništa manje Peri (1994.) pokazuje da iako „gastris“ sadrži punjenje orasima i medom da nema nikakovo testo i umesto toga sadrži med i sezamovu smesu slično kao moderni „pasteli“ ili „halva“

Peri pak nagomilava dokaze o tome da ovo pecivo je bilo stvoreno od strana tursko- tatarskog stanovništva u Srednjoj Aziji i smatra da članak koji nedostaje između slatkarskim i slojevnim pecivom koji nije sadržeo orahe i savremenim zakuskama osnovanim na filo testu kakav je baklava je azerbejdžansko jelo „baki paklavashi“ koja sadrži slojeve testa i oraha. Tradicionalne Usbekistanske „puskal“ ili „iupka“ i Tatarske „ioka“, slatke i slane zakuske „boreks“ pripremljene iz 10- 12 slojeva testa su sigurno rani dokazi od slojevitih testa iz turskotatarskih regiona.

Tanko testo i file kako se upotrebnjava danas bolo je razvijeno najverovatnije u kuhinjama palate Topkapi. U stvari sultan je svakih 15. dana u mesecu nudio baklavu za ramazan povodom proslavesa nazivom „Baklava alai“

Ostala tvrđenja govore da je ovo Maloazijskog porekla i još iz Mesopotamije i bilo je uvedeno iz mesopotamske kuhinje među ishranu od oraha i da Muhamad Hasan al-Bagdadi popisuje u svojoj kuharici iz 13 veka i da je to bio popularni vizantijski desert.

Jedan od najstarijih recepata na vrstu proto- baklave je bio nađen u kineskoj kuharskoj knjigi- kuvarici 1330. godine za dinastije Juan pod nazivom „gulah“(Buel 1990.).

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ Abdulah Škaljić „Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku"

Literatura[uredi]

  • Milan Vujaklija, LEKSIKON STRANIH REČI I IZRAZA, Prosveta, Beograd, 1991. godina

Spoljašnje veze[uredi]

Sa drugih Vikimedijinih projekata :