Bogdan Dunđerski

Bogdan Dunđerski
Bogdan Dunđerski
Datum rođenja	1861.
Mesto rođenja	Srbobran,  Kraljevina Ugarska
Datum smrti	1. novembar 1943.
Mesto smrti	Bečej, Kraljevina Jugoslavija

Bogdan Dunđerski (Srbobran, 1861 — Bečej, 1. novembar 1943) bio je srpski veleposednik, narodni poslanik, dobrotvor.

Porodica Dunđerski

Glavni članak: Porodica Dunđerski

Krajem 17. veka, iz hercegovačkog sela Višnjica kraj Gacka, bežeći od Turaka preci Dunđerskih stigli su u Austrougarsku. Kao prvog Dunđerskog u Sentomašu, kasnije Srbobranu, porodično predanje pamti Avrama i njegova tri sina Arona, Gedeona „Gecu” (pravo ime mu je bilo Jovan) i Nestora. Prema svećenju crkve Svetog Đorđa 1807. godine u ondašnjem Sentomašu kršten je Gedeon „Geca” Dunđerski. Ime je dobio po tadašnjem episkopu bačkom Gedeonu Petroviću. Porodicu je izdvojio od ostalih u Srbobranu. Otvoren je bio za sve što je novo i dobro u poslovanju i to je primenjivao na svojim imanjima. Jako dugo je insistirao da porodica bude na okupu. Imao je tri sina: Aleksandra „Šandora”, Novaka i Lazara. Dunđerski su izuzetni i u svojem vremenu, a i danas. Pre svega po čistoti svog bogatstva a i velikoj uspešnosti raspolaganju tim bogatstvom. Važili su za najugledniju i najimućniju porodicu u Bačkoj, a možda i u celoj Vojvodini.

Starobečejska grana Dunđerskih

Najstariji sin Gedeona „Gece” Dunđerskog, Aleksandar „Šandor”, začetnik je starobečejske grane Dunđerskih. Aleksandar je imao četiri sina: Bogdana, Jašu, Dančiku i Lazara.

Biografija

Bogdan Dunđerski je rođen u drugom braku svog oca Aleksandra „Šandora” i Elze. Posle završena četiri razreda srednje škole, završio je Poljoprivrednu školu u Beču. Stekao je solidno obrazovanje i naučio nemački jezik, što je uz porodični trgovački gen bilo dovoljno da udvostruči nasleđeno imanje. Imao je velike posede u Srbobranu i Starom Bečeju. Jedan od retkih Dunđerskih koji nikada nije želeo da se bavi trgovinom i industrijom, već je u potpunosti bio posvećen svojim posedima. Sa bratom Jašom uzeo je u zakup 1900. godine patrijaršijski rit u Gornjem Kovilju. Posedovao je poznatu ergelu konja. Sa bratom Jašom pominje se kao jedna od ličnosti protiv kojih su bili upereni žetelački štrajkovi 1900. kada je veći broj žetelaca pohapšen. Podigao je dvorac kod Starog Bečeja, sa kapelom, u kojoj je njegov prijatelj Uroš Predić naslikao ikone, a Đorđe Jovanović izradio u bareljefu Bogdanov lik i lik Uroša Predića. Poslanik u Ugarskom saboru bio je od 1911. do 1918. godine. Biran je u Starom Bečeju na vladinoj listi. Za vreme mađarske okupacije postavljen je za poslanika (1942—1943). Umro je u svom dvorcu kod Starog Bečeja i sahranjen u mauzoleju kraj dvorca.

Bio je besprekorni gospodin, obrazovan, otmen i samouveren, ali i veliki boem. S jednakom strašću je voleo konje, vino, lepe žene i svoju pravoslavnu otadžbinu, Srbiju. Poštovao je umetnost, podržavao je donacijama, i rado kupovao u Beču i drugim evropskim prestonicama vredne primerke kojima je ulepšao svoj dvorac. Stvorio je jednu od najvećih i najslavnijih ergela konja, najveću ergelu u tadašnjoj Austrougarskoj, sa oko 1.400 prvoklasnih konja. Ime najslavnijeg od njih (inače potomka možda najpoznatijeg trkačkog grla svih vremena Kazanove iz obližnje ergele Zobnatica) danas ima njegov čudesni dvorac – Fantast. Nikada se nije oženio, niti je imao zvaničnog poroda. Njegov život su obeležile dve žene. Prva je Mara Dinjaški Đalinac iz Mola. Bila je verenica kovača na Bogdanovom imanju. Otkupio ju je za 21 jutro zemlje. Mara Išpanuša, što je mađarski naziv za upravnika imanja, obavljala je posao domaćice na imanju Dunđerskog. Umrla je 1940. i sahranjena na seoskom groblju u Molu. Druga Bogdanova ljubav, Marica Piskor iz Zirija kod Koprivnice, bila je Mađarica gospodske krvi. Živela je i radila kao domaćica u Bogdanovoj starobečejskoj kući na Karađorđevom trgu broj 2. U toj kući je ostala do kraja života. Testamentom joj je ostavio legat koji bi njegov univerzalni naslednik trebalo godišnje da isplaćuje Mari.

Pismo i razglednica Bogdana Dunđerskog svom prijatelju Urošu Prediću, deo Zbirke Uroša Predića u Adligatu

Dvorac Fantast

Glavni članak: Dvorac Fantast

Dvorac Fantast u ataru Bečeja

Imanje Ginterov salaš pored starog Iđoškog puta Bogdan je nasledio. Na polovini poseda nalazi se jedna od naših najstarijih ergela. Imao je 40 pomoćnih zgrada na svom imanju. Dvorac sa četiri kule od kojih je severna najveća, izgrađen je pred Prvi svetski rat. Zidan je u više faza, a završen je 1925. godine. Toranj i četiri ugaone kule napravljeni su u stilu neogotike, a svečana sala i oba ulaza urađeni u neoklasicističkom stilu. Lepota zdanja je baš u toj mešavini neogotskog stila, klasicizma i maštovitih detalja koje je vlasnik uočio i doneo sa dalekih putovanja, iz poseta peštanskim i bečkim dvorovima. Na svoju raskošnu palatu Bogdan je dodao još i detalje italijanske graditeljske elegancije.
Da bi njegova oaza baš po svemu odisala originalnošću, dovezao je izdaleka egzotične životinje, među kojima je bilo i muflona. I sokola koji je sa njegovog ramena, sa tornja zamka nadgledao posed kome se kraj ni odatle, sa te najviše tačke u ravnici nije mogao dogledati. Danas „jedino su zidovi i vrata ostali autentični. Od raskošnog nameštaja, umetničkih slika, nakita nije ostalo ništa. Posle oslobođenja 1945. godine, tepisi, kristalni lusteri i srebrnjaci, odneti su u nepoznatom pravcu, a u dvorac su puštene ovce. Tako je pod i deo zida bio potpuno uništen. Crkvi je bila namenjena sudbina električne centrale ali je Uroš Predić uputio jedno pismo Moši Pijade nakon čega je crkveno zdanje bilo „samo” zaključano. Na ulazu u dvorac nalazila se velika tabla sa natpisom da KPJ Bečeja dvorac poklanja narodu. Dvorac Fantast je uz sve prateće objekte pretvoren u hotel sa 12 dvokrevetnih soba, dva apartmana, dve konferencijske i svečanom salom a u podrumu dvorca je restoran. Kapela je ponovo osveštana, organizuju se krštenja i venčanja koja su omiljena na ovom romantičnom mestu.”

Kapela Svetog Đorđa

Glavni članak: Kapela Bogdana Dunđerskog kod Bečeja

Bogdanovo graditeljsko nadahnuće nije se istrošilo na zamku. Čim je ta raskošna građevina završena, odlučio je da u neposrednoj blizini sagradi i mesto za svoj večni počinak. Dr Georgije Letić, administrator Karlovačke mitropolije, izdao mu je dozvolu za izgradnju kapele u neovizantijskom stilu po nacrtu graditelja Josipa Krausa. Temelji kapele osvećeni su 1920, kada je Bogdanu bilo 59 godina. Predić i Dunđerski upoznali su se u Starom Bečeju dok je Predić radio ikonostas u starobečejskoj pravoslavnoj crkvi. Sličnih pogleda na svet i sličnog senzibiliteta slikar i veleposednik su ubrzo postali prijatelji. Kada je Bogdan hteo da sazida kapelu na svom imanju, Predić je uradio ne samo svoj deo posla, koji se odnosi na izradu ikonostasa, već je nalazio i arhitekte, majstore, ugovarao poslove sa fabrikom za izradu mozaika, bankom, pregovarao sa patrijarhom. Njihovo prijateljstvo trajaće više od pola veka. Svedočanstvo tog prijateljstva su pisma iz kojih vidimo jedno krajnje iskreno prijateljstvo i divljenje među ljudima. Bez surevnjivosti su se oni poštovali, divili jedan drugom. „Na mojem salašu sagradio sam jednu crkvu ukrašenu umetničkim radom mojeg dobrog prijatelja, akademskog srpskog slikara, Uroša Predića. Moja je želja, te prema ovoj naređujem, da se na mojem salašu u mojoj kosturnici uzidanoj u samoj crkvi sahranim. Kako je moj prijatelj Uroš Predić još za svog života izrazio želju, da bude u toj crkvi i On sahranjen to molim Maticu Srpsku da izvrši moju želju, a i želju Uroša Predića...”

Političko angažovanje

Bogdan je između 1910-1918. godine bio poslanik na Ugarskom saboru u Budimpešti. U pismima upućenim Urošu Prediću poverava se da je od ljudi sumnjivog karaktera ocrnjen kod vlasti kao mađaron i antidržavni element, i kao takav stavljen je i mesecima držan pod policijskim nadzorom. Veruje da je to zato što je kao poslanik u Ugarskom saboru štitio srpske elemente. Nesreća je što njega politika nikada nije zanimala. Bio je rodoljub ali ne političar. Nije pripadao nijednoj političkoj opciji. Zanimalo ga je da učini ono što može za Srbe u tim vremenima. Kažu da Bogdan Dunđerski nikada nije držao govor, nikada se nije javljao za reč u Saboru. Ono što je radio u Prvom svetskom ratu i u Drugom svetskom ratu je ono što je on smatrao da je ispravno. Smatrao je da taj položaj u Saboru ne služi da on govori o nekim svojim vizijama kako treba da se vodi politika i država. On se borio za svaki ljudski život. Poslanik Ugarskog Parlamenta Milan Popović mu piše: „Juče u podne posetio sam starešinu državnog tužilaštva Vladislava Egerda i raspitao se za segedinski zatvor. Sem tog, on mi je rekao da ima naših ljudi u zatvoru Vacu i u onom u Pešti.” Bogdan je išao bukvalno od zatvora do zatvora i svoj položaj je koristio da bi dobio dozvolu za ulazak u zatvor. On je porodicama javljao gde je našao njihove članove, borio se da ne budu ubijani, zatvarani bez ikakvog reda. O tome javnost nije obaveštavana, niti mu je iko na tome čestitao, to je bio veliki rizik.

Godine 1941, Bačka je ponovo vraćena Mađarskoj, a Bogdan je postao poslanik u mađarskom Saboru. Mnogi su ga kritikovali zbog toga. Srpske crkve su u to vreme, u vreme Drugog svetskog rata, bile zapečaćene, a on je dobijao dozvole da otvori te crkve. Primao je ljude i zapisivao njihove želje, kome je nešto uzeto, kome je nešto uskraćeno, ko je fizički maltretiran i onda je to pokušavao da razreši. Tiho, bez ikakve pompe, bez ikakve publike.

Legat

Portret Bogdana Dunđerskog, Galerija Matice srpske

Svojom voljom je napisao dva testamenta. Prvi 1918. godine, a drugi 1940. godine nakon Marine smrti i nakon niza nesporazuma sa državnim i crkvenim vlastima kada mu je agrarnom reformom oduzet veliki deo zemlje. Svoje preostalo imanje je zaveštao Matici srpskoj kao zalog za sticanje znanja budućim generacijama, dve kuće u Bečeju, 342 katastarska jutra zemlje sa kaštelom i kapelom i 26 771 penga, sa željom da se na njegovom dobru osnuje poljoprivredna akademija. „Pošto nemam od srca svog zakonitog poroda, to kao Srbin pravoslavne vere želim da svoj pravoslavni narod kako duhovno, tako i materijalno potpomognem u krajevima Vojvodine te zato zaveštavam i ostavljam sav svoj pokretan i nepokretan imetak za večita vremena Matici srpskoj u Novom Sadu sa izričitom željom i naredbom da se iz tog imetka osnuje zaklada koja će nositi ime moje, Zaklada Bogdana Dunđerskog, bivšeg veleposednika starobečejskog i srbobranskog.” Na Fakultetu za poljoprivrednu nastavu bi siromašni srpski studenti izučavali poljoprivredu, ekonomiju i sve to mogli u praksi da isprobaju. On je ostavio novac za profesore, za lekara, za sveštenika, za ogrev, hranu, stanovanje, i džeparac tim studentima, koji bi za 3, 4 godine trebalo to da završe i postanu stručni za ono što je za Vojvodinu najbitnije: ekonomija i poljoprivreda. Na taj način hteo je da doprinese nacionalnom, prosvetnom i privrednom jačanju Srba. Pošto je zemlja došla pod udar agrarne reforme, a nešto kasnije su nacionalizovane i kuće, zadužbina je zaživela sa gotovinom i pokretnostima u vrednosti 794 870 dinara. Fondacija je statutom namenjena za stipendiranje studenata poljoprivrednog fakulteta.

Spoljašnje veze

• Dvorci Vojvodine: Bogdanov salaš RTS Kulturno-umetnički program - Zvanični kanal
• Doba Dunđerskih PRVA - Zvanični kanal