Карловачка митрополија

Грб

Територија Карловачке митрополије 1909, означена розе бојом

Карловачка митрополија је била самостална српска црквена област у Хабзбуршкој монархији.

Карловачка митрополија добила је име по свом дугогодишњем седишту, Сремским Карловцима, а претеча су јој биле краткотрајне митрополије у Сентандреји (1690—1708) и манастиру Крушедолу (1708—1713). Од 1848. до 1913. митрополит карловачки је почасно носио титулу патријарха српског. Године 1920. Карловачка митрополија је спојена са другим српским обласним црквама у јединствену Српску патријаршију.

Историјат [уреди]

Захваљујући царским повластицама све до 19. века, карловачки митрополити били су најзначајнији представници српског народа у Хабзбуршкој монархији и имали пресудан значај у пословима верске и световне природе. Митрополити су располагали великим новчаним средствима и отварали су бројне школе (основне и гимназије), подизали нове цркве и манастире и оснивали друге установе за народне потребе. Српски црквено-народни сабори одржавани су повремено. Први велики напредак сабора догодио се 1749. године, када су у рад Сабора, осим свештенства и официра, укључени још и представници грађанства.

Нарочит значај имао је Темишварски сабор (1790). Био је то изборни сабор, када је за новог митрополита изабран Стефан Стратимировић, најспособнији духовник на престољу Карловачке митрополије. Сабор је расправљао о захтеву аустријском цару да Банат прогласи за српско аутономно подручје. Царске власти у Бечу су одбациле српске захтеве. Водећи слојеви друштва код Срба у Угарској био је раслојен на свештенство, племство и грађанство. У нижем статусу од ових слојева су били Срби граничари, а на дну друштвене лествице је било зависно сељаштво. Аустријски цареви су појединим Србима, који су се истакли у ратовим, дали титулу племића. На тај начин је српско племство у Хабзбуршком царству било обновљено. Српско племство припадало је, за разлику од велике и богате угарске аристократије, нижем племству. Били су то нпр. Чарнојевићи (Црнојевићи), потомци патријарха Арсенија Трећег, затим Рашковићи, некадашњи кнезови из Старог Влаха, врло истакнута породица Текелија.

На Мајској скупштини у Сремским Карловцима (1848), Срби на простору Хабзбуршке монархије прогласили су стварање Српске Војводине, српског аутономног региона унутар Монархије. Митрополит карловачки, Јосиф Рајачић, проглашен је за патријарха српског. Посљедњи карловачки митрополит (патријарх), од 1907. до 1913, био је Лукијан Богдановић. Након његове смрти, патријарашки трон је остао празан задњих седам година његовог постојања. Године 1920, Карловачка митрополија је спојена у јединствену Српску патријаршију.

Културне и просветне прилике [уреди]

Привилегије Срба у Хабсбуршкој монархији — насловна страна књиге из 1732. године

Срби у Угарској, у Славонији и Хрватској, из свих виших слојева, подигли су знатан број манастира и цркава. Само у Сентандреји у близини Будима, саграђено је 7 великих српских храмова. Највише манастира саграђено је у Фрушкој Гори која је названа Српска Света гора. Велелепни манастири саграђени су у Будиму, Темишвару, Новом Саду, Панчеву, Осијеку, Вуковару, Пакрацу итд.

Српске цркве грађене су у стилу тадашњег барока. Најпознатији сликар, портретиста и иконограф српског барока у 18. веку је радио у Сремским Карловцима. Српско грађанство значајно је помагало у свим важнијим просветним и црквеним подухватима. Осниване су задужбине, просветни и црквени фондови, а касније и културна друштва. Привилегије Срба значајно су сужене током централизације Марије Терезије. По наредбама царице карловачком митрополиту остављена је само функција верског поглавара Срба, док су му одузете надлежности световног и образовног карактера. Новим прописима, српске школе су изузете из надлежности српске цркве и преименоване у државне установе. После ограничавања права Срба, нови облик аутономије се до почетка 20. века називао црквено-школском аутономијом.

Верске и образовне установе биле су изузетно важне за развој српске културе у Подунављу. Српска гимназија у Сремским Карловцима основана је 1791, а три године касније и српска православна богословија. Трећа међу носећим културно-образовним установама у Подунављу, била је Српска православна велика гимназија у Новом Саду (1810). У њима се школовала нова српска елита која је заузимала важне положаје у свештенству и грађанству. Раст културних потреба нове грађанске класе допринео је повећаној бризи за отварање школа.

Српска елита добила је у 18. веку и своје најизразитије представнике у науци и култури. Велики утицај на ширење народне свести и знања о српској прошлост имала је „Историја“ Јована Рајића. Уз историју Срба, Рајићево дело објављено је у четири тома садржи и упоредне прегледе историје суседних народа. Нешто раније, Христифор Жефаровић, писац, бакрорезац и цртач, на основу старијих узора, саставио је Стематографију, с грбовима српских земаља. Рајићева историја и Жефаровићев зборник грбова донели су српском грађанству, свештенству, племству и граничарима, важне духовне и историјске ослонце у стварању националног идентитета. Кључна фигура просветитељства био је Доситеј Обрадовић, некадашњи монах фрушкогорског манастира Хопово. Пропутовао је целу Европу, залагао се да уместо црквено-словенског језика народни српски језик постане књижевни. Написао је чувену „Песну на Инсурекцију Сербијанов“. у Србију је, на позив Карађорђа, прешао 1807. године, да би постао први министар просвете у Србији. Писац је прве аутобиографије у српској књижевности и аутор многих поучних текстова, есеја, састава.