Ђорђе Јовановић
Из Википедије, слободне енциклопедије
Ђорђе Јовановић (Нови Сад 21. јануар 1861 - Београд 23. март 1953), је био српски вајар и академик.
По завршеној Реалци уписао је Велику школу у Београду, где на Техничкој школи, на одсеку за архитектуру, студира годину дана. Студије прекида због одласка у Беч где је 1884. уписао Академију ликовних уметности. Већ наредне године прелази у Минхен и наставља студије на Академији, у класи проф. М. Видмана (M. Widnmann). Из Минхена је 1887. прешао у Париз и тамо је на Ecole des Beaux Arts, у класи професора Шапија и Енжаблера диломирао вајарство 1890.
Враћа се у Србију и током 1891. ради као наставник цртања у Првој београдској гимназији. Већ 1892. поново одлази у Париз, где остаје до 1903. Поново се враћа у Београд где постаје професор, а потом и директор Уметничко-занатске школе, од 1905. до 1919, с тим што је ратне године провео у Француској. После рата, до пензионисања 1926, радио је као професор у Четвртој београдској гимназији и као инспектор Министарства грађевина.
Он је један од оснивача сликарског друштва Лада и њен члан до 1910. Био је у члан и уметничког друштва Медулић. После рата поново је био члан Ладе, све до 1932. Један је од оснивача Удружења ликовних уметника Београда.
Први пут је излагао на Париском салону и Светској изложби у Паризу 1889, тада је добио бронзану медаљу. Добио је златну медаљу на Светској изложби 1900. г. у Паризу (види слику). Самостално је излагао први пут у Новом Саду 1905, а потом често у Београду.
Припада првој генерацији српских вајара чије деловање има пионирски карактер. Урадио је велики број биста и скулптура, али и медаља, плакета. Од његових радова најпознатији су: споменик Јосифу Панчићу (1891) (у Универзитетском парку у Београду); споменик кнезу Милошу (1898) у Пожаревцу; споменик Косовским јунацима (1910) у Крушевцу; Црногорац на стражи (1903) у париској општини; споменик Бранку Радичевићу (1899) у Сремским Карловцима; споменик војводи Мишићу (1921); споменик Вуку Караџићу (1929) у Београду; споменик војводи Степи Степановићу (1930) итд.
Изабран је за редовног члана Српске краљевске академије 16. фебруара 1920.
[уреди] Награда „Ђорђе Јовановић“
Награда за најбоље критичко - есејистичко дело у претходној години. Награда се традиционално уручује у једној од библиотека града Београда
Досадашњи добитници:
- 1975. - Мирослав Егерић за књигу „Дела и дани I“
- 1977. - Момир Ћетковић награда (диплома) за песму (?)
- 1978. - Миодраг Павловић за књигу „Поетика модерног“
- 1988. или 1989. - Борислав Михајловић Михиз за књигу „Портрети“
- ? - Јован Христић (1933-2002)
- 1997. или 1998. - Снежана Самарџија за књигу „Поетика усмених прозних облика“
- 1999. - Михајло Пантић за књигу „Модернистичко приповедање“
- 2000. - Мило Ломпар за књигу „Црњански и Мефистофел“
- 2001. - Јасмина Лукић за књигу „Метапроза - читање жанра“
- 2002. - Борислав Радовић за књигу „О песницима и о поезији“
- 2003. - Драган Стојановић за књигу „Лепа бића Иве Андрића“
- 2004.
- 2005.
- 2006. - Радован Вучковић за књигу „Модерни роман двадесетог века“
- 2007. - Љубиша Јеремић за књигу „О српским писцима“
Награда је 2007. додељена по 40. пут.
