Vavilonska kula

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Vavilonska kula Pitera Brojgela Starijeg
Arheološki ostaci Vavilona

Vavilonska kula (heb. מגדל בבל) je u osnovi predanja iz starozavetne Knjiga postanja. Prema tom predanju, Nojevi potomci, koji su nekoliko generacija nakon Velikog potopa, negde oko 2000. p. n. e., još uvek govorili jednim jezikom i koji su se doselili sa istoka, došli su u zemlju Senar (Vavilon), gde su odlučili da sagrade grad sa kulom „kojoj će vrh biti do neba, da stečemo sebi ime, da se ne bismo rasijali po zemlji“. Bog im je poručio: „Narod jedan, i jedan jezik u svijeh, i to počeše raditi, i neće im smetati ništa da ne urade što su naumili. Hajde da siđemo, i da im pometimo jezik, da ne razumiju jedan drugoga što govore.“ Kula je srušena i nastao je veliki metež a Bog i ih je rasuo po celom svetu i pomešao im jezike, tako da nisu mogli da se vrate i prekinuli su gradnju grada, koji je nazvan Vavilon, jer „ondje pomete Gospod jezik cijele zemlje“.

Vavilonska kula u Bibliji[uredi]

Prema 11. poglavlju Knjige postanja, vavilonska kula je bio toranj kojeg su sagradili ljudi, Nojevi potomci, ujedinjeni u nameri da dosegnu nebesa. Bog se razljutio zbog ljudske oholosti i zanemarivanja vere, te je srušio toranj i izazvao haos time što su graditelji počeli govoriti različitim jezicima. Nakon toga su se ljudi razišli i naselili različite krajeve sveta a kulu ostavili razorenu. Ovom pričom Biblija objašnjava raznolikost jezika i rasa.

Vikicitati „Sva je zemlja imala jedan jezik i reči iste. Ali kako su se ljudi selili s istoka, naiđu na jednu dolinu u zemlji Senaru, i tu se nastane. Jedan drugome reče: Hajdemo praviti opeke te ih u vatri pečemo!. Opeke im bile mesto kamena, a Paklina im služila za malter. Onda rekoše: Hajde da sazidamo grad i kulu s vrhom do neba! Pribavimo sebi ime, da se ne raspršimo po svoj zemlji! Gospod se spusti da vidi grad i kulu, što su ga gradili sinovi čovečji. Gospod reče: Zbilja su jedan narod, s jednim jezikom za sve! Ovo je tek početak njihovih nastojanja. Sad im ništa neće biti neostvarivo što god naume izvesti. Hajde da siđemo i jezik im pobrkamo, da jedan drugome jezik ne razume. Tako ih Gospod rasu odande po svoj zemlji, te ne sazidaše grada. Stoga mu je ime Babel, jer je ondje Gospod pobrkao govor svima u onom kraju i odande ih Gospod po svoj zemlji.“
({{{2}}})

Istoriografija[uredi]

Vavilonski kralj Navukodonosor je 570. godine p. n. e. napisao kratki tekst o svom poduhvatu obnove legendarne vavilonske kule. Pritom je opisao i katastrofalno stanje u kojem se nalazila građevina u njegovo doba.

Vikicitati „Jedan je od kraljeva sagradio kulu, ali joj nije dovršio vrh. Ljudi su je bez reči napustili i zanemarili ... Potresi i munje oštetili su zdanje; glina se osušila, cigle razdvojile a zemlja nakupila u unutrašnjosti građevine. Ugledni Merodah podstakao me da obnovim kulu. Temeljno kamenje sam ostavio a ni izgled nisam izmjenio već je on ostao poput onog u stara vremena. Dakle, pronađoh i obnovih kulu. Uzdigao sam je do nebesa. Navukodonosor“
({{{2}}})

Grčki istoričar Herodot (484. - 425. p. n. e.), u svojim spisima navodi da je sredinom 5. veka p. n. e. posetio Navukodonosorov Vavilon i opisao ga tako veličanstvenim da mu savremenici nisu verovali. Među ostalim, Herodot je opisao i znamenitu vavilonsku kulu.

Vikicitati

„U Asiriji postoje mnogi drugi veliki gradovi, a najznamenitiji je i najmoćniji među njima bio Vavilon, gde se nalazila nakon propasti Nina, kraljevska palata, a taj je grad izgledao ovako. Leži u velikoj ravnici, a podignut je u obliku četvorougla čija je svaka stranica dugačka stotinu i 20 stadija: sve u svemu, obim grada obuhvata četiri stotine osamdeset stadija. Najpre ga okružuje jarak, dubok, širok i napunjen vodom, a iza njega se nalazi zid širok pedeset kraljevskih lakata, a visok dvije stotine lakata ... Na vrhu zida izgradili su za oba njegova ruba niz kula na sprat, u paru tako da gledaju jedna prema drugoj: između kula ostavili su prolaz za četveropreg. Uokolo zida postavljeno je stotinu vrata, a sva su mjedena ...

U središtu svakog od delova grada bila je sazidana građevina, u prvom kraljevska palata s velikom i snažnom ogradom koja ju je okruživala, a u drugome svetilište Zevsa sa mesinganim vratima, nepromenjeno sve do dana današnjeg, u obliku četvorine sa stranicama od 2 stadija. Usred svetilišta izgrađena je čvrsta kula od jednog stadijuma u ​​dužinu i širinu, a na toj kuli podignuta druga kula, a na njoj treća i tako dalje - sve u svemu 8 kula, a uspinje se na njih spolja kružnim stepeništem oko svih kula. Na sredini uspona nalazi se odmorište sa sjedištima za odmor na kojima se mogu sjesti i otpočinuti oni koji se uspinju. Na posljednjoj se kuli uzdiže veliki hram: u hramu je postavljena velika ležaljka sa lepim pokrovom, a uz nju je zlatan stol. No ovde nije podignut nikakav kip božanstva: niti jedan čovek provodi ovde noć, osim jedne domaće žene koju je između svih, kako kažu Haldejci koji su sveštenici ovoga boga, odabrao bog. Herodot“
({{{2}}})

Istraživanja nemačkog arheologa Koldeveja, na području nekadašnjeg Vavilona (danas okolina grada Al Hilah, južno od Bagdada), 1913. godine, otkrila su ostatke moguće vavilonske kule. Utvrđeno je da je najverovatnije reč o ziguratu Etemenanki kojeg spominju mnogi domaći izvori (iz vremena Asarhadon, Nabopolassara i Navukodonosora).

Zigurat širine 90 metara te ukupne visine takođe 90 metara (Herodot u svojim spisima spominje visinu kule od gotovo 200 metara!), Imao je 7 terasastih spratova“ a na vrhu se nalazio hram za svetu svadbu boga Marduka, boga zaštitnika grada, i vrhovne sveštenice .

Pretpostavlja se da su radnu snagu sačinjavali pripadnici mnogih narodnosti kao što su Huriti, Kasiti i Elamiti, te se na taj način može objasniti teza o međusobnom nesporazumijevanju graditelja što je prouzrokovalo napuštanje projekta. Iako ne postoje pouzdani izvori, smatra se da je gradnja kule započela u 2. milenijumu pre Hrista. Većina istoričara slaže se da je upravo taj zigurat nadahnuo mit o vavilonskoj kuli.

Motiv tornja poput vavilonske kule prisutan je u drugim civilizacijama.

Sumerski mit, poznat kao Enmerkar, govori o sukobu između dve Boga, Enkija i Enlila, koji je završio pometnjom jezika među ljudima i velikoj šteti u mnogim gradovima.

U tradicijama određenih kultura centralne Amerike, takođe se mogu pronaći priče slične onoj o vavilonskoj kuli. Tako je na primer Kselhua, jedan od sedam divova spašenih od poplave, odlučio sagraditi veličanstvenu piramidu kako bi se obračunao sa bogovima i uništio nebesa. Bogovi su razorili građevinu a graditeljima izmješali jezike. Druga pak priča, iz predaje naroda Tolteka, govori o grupi ljudi koji su se gradnjom tornja nameravali zaštiti od sledeće poplave, no nesporazumjevanje ih je razdvojilo a građevina nije sagrađena.

Na području Nepala i severne Indije, krajem 19. veka zabeležena je još jedna priča poput one biblijske, a doktor Livingston zabeležio je slično predanje i u Africi, oko jezera. Takođe, vrlo sličan mit o izmešanim jezicima prisutan je i u estonskoj tradiciji.

Spoljašnje veze[uredi]