Вавилонска кула

Из Википедије, слободне енциклопедије
Вавилонска кула Питера Бројгела Старијег
Археолошки остаци Вавилона

Вавилонска кула (хеб. מגדל בבל) је у основи предања из старозаветне Књига постања. Према том предању, Нојеви потомци, који су неколико генерација након Великог потопа, негде око 2000. п. н. е., још увек говорили једним језиком и који су се доселили са истока, дошли су у земљу Сенар (Вавилон), где су одлучили да саграде град са кулом „којој ће врх бити до неба, да стечемо себи име, да се не бисмо расијали по земљи“. Бог им је поручио: „Народ један, и један језик у свијех, и то почеше радити, и неће им сметати ништа да не ураде што су наумили. Хајде да сиђемо, и да им пометимо језик, да не разумију један другога што говоре.“ Кула је срушена и настао је велики метеж а Бог и их је расуо по целом свету и помешао им језике, тако да нису могли да се врате и прекинули су градњу града, који је назван Вавилон, јер „ондје помете Господ језик цијеле земље“.

Вавилонска кула у Библији[уреди]

Према 11. поглављу Књиге постања, вавилонска кула је био торањ којег су саградили људи, Нојеви потомци, уједињени у намери да досегну небеса. Бог се разљутио због људске охолости и занемаривања вере, те је срушио торањ и изазвао хаос тиме што су градитељи почели говорити различитим језицима. Након тога су се људи разишли и населили различите крајеве света а кулу оставили разорену. Овом причом Библија објашњава разноликост језика и раса.

Викицитати „Сва је земља имала један језик и речи исте. Али како су се људи селили с истока, наиђу на једну долину у земљи Сенару, и ту се настане. Један другоме рече: Хајдемо правити опеке те их у ватри печемо!. Опеке им биле место камена, а Паклина им служила за малтер. Онда рекоше: Хајде да сазидамо град и кулу с врхом до неба! Прибавимо себи име, да се не распршимо по свој земљи! Господ се спусти да види град и кулу, што су га градили синови човечји. Господ рече: Збиља су један народ, с једним језиком за све! Ово је тек почетак њихових настојања. Сад им ништа неће бити неоствариво што год науме извести. Хајде да сиђемо и језик им побркамо, да један другоме језик не разуме. Тако их Господ расу оданде по свој земљи, те не сазидаше града. Стога му је име Бабел, јер је ондје Господ побркао говор свима у оном крају и оданде их Господ по свој земљи.”
({{{2}}})

Историографија[уреди]

Вавилонски краљ Навукодоносор је 570. године п. н. е. написао кратки текст о свом подухвату обнове легендарне вавилонске куле. Притом је описао и катастрофално стање у којем се налазила грађевина у његово доба.

Викицитати „Један је од краљева саградио кулу, али јој није довршио врх. Људи су је без речи напустили и занемарили ... Потреси и муње оштетили су здање; глина се осушила, цигле раздвојиле а земља накупила у унутрашњости грађевине. Угледни Меродах подстакао ме да обновим кулу. Темељно камење сам оставио а ни изглед нисам измјенио већ је он остао попут оног у стара времена. Дакле, пронађох и обнових кулу. Уздигао сам је до небеса. Навукодоносор”
({{{2}}})

Грчки историчар Херодот (484. - 425. п. н. е.), у својим списима наводи да је средином 5. века п. н. е. посетио Навукодоносоров Вавилон и описао га тако величанственим да му савременици нису веровали. Међу осталим, Херодот је описао и знамениту вавилонску кулу.

Викицитати

„У Асирији постоје многи други велики градови, а најзнаменитији је и најмоћнији међу њима био Вавилон, где се налазила након пропасти Нина, краљевска палата, а тај је град изгледао овако. Лежи у великој равници, а подигнут је у облику четвороугла чија је свака страница дугачка стотину и 20 стадија: све у свему, обим града обухвата четири стотине осамдесет стадија. Најпре га окружује јарак, дубок, широк и напуњен водом, а иза њега се налази зид широк педесет краљевских лаката, а висок двије стотине лаката ... На врху зида изградили су за оба његова руба низ кула на спрат, у пару тако да гледају једна према другој: између кула оставили су пролаз за четверопрег. Уоколо зида постављено је стотину врата, а сва су мједена ...

У средишту сваког од делова града била је сазидана грађевина, у првом краљевска палата с великом и снажном оградом која ју је окруживала, а у другоме светилиште Зевса са месинганим вратима, непромењено све до дана данашњег, у облику четворине са страницама од 2 стадија. Усред светилишта изграђена је чврста кула од једног стадијума у ​​дужину и ширину, а на тој кули подигнута друга кула, а на њој трећа и тако даље - све у свему 8 кула, а успиње се на њих споља кружним степеништем око свих кула. На средини успона налази се одмориште са сједиштима за одмор на којима се могу сјести и отпочинути они који се успињу. На посљедњој се кули уздиже велики храм: у храму је постављена велика лежаљка са лепим покровом, а уз њу је златан стол. Но овде није подигнут никакав кип божанства: нити један човек проводи овде ноћ, осим једне домаће жене коју је између свих, како кажу Халдејци који су свештеници овога бога, одабрао бог. Херодот”
({{{2}}})

Истраживања немачког археолога Колдевеја, на подручју некадашњег Вавилона (данас околина града Ал Хилах, јужно од Багдада), 1913. године, открила су остатке могуће вавилонске куле. Утврђено је да је највероватније реч о зигурату Етеменанки којег спомињу многи домаћи извори (из времена Асархадон, Набополассара и Навукодоносора).

Зигурат ширине 90 метара те укупне висине такође 90 метара (Херодот у својим списима спомиње висину куле од готово 200 метара!), Имао је 7 терасастих спратова“ а на врху се налазио храм за свету свадбу бога Мардука, бога заштитника града, и врховне свештенице .

Претпоставља се да су радну снагу сачињавали припадници многих народности као што су Хурити, Касити и Еламити, те се на тај начин може објаснити теза о међусобном неспоразумијевању градитеља што је проузроковало напуштање пројекта. Иако не постоје поуздани извори, сматра се да је градња куле започела у 2. миленијуму пре Христа. Већина историчара слаже се да је управо тај зигурат надахнуо мит о вавилонској кули.

Мотив торња попут вавилонске куле присутан је у другим цивилизацијама.

Сумерски мит, познат као Енмеркар, говори о сукобу између две Бога, Енкија и Енлила, који је завршио пометњом језика међу људима и великој штети у многим градовима.

У традицијама одређених култура централне Америке, такође се могу пронаћи приче сличне оној о вавилонској кули. Тако је на пример Кселхуа, један од седам дивова спашених од поплаве, одлучио саградити величанствену пирамиду како би се обрачунао са боговима и уништио небеса. Богови су разорили грађевину а градитељима измјешали језике. Друга пак прича, из предаје народа Толтека, говори о групи људи који су се градњом торња намеравали заштити од следеће поплаве, но неспоразумјевање их је раздвојило а грађевина није саграђена.

На подручју Непала и северне Индије, крајем 19. века забележена је још једна прича попут оне библијске, а доктор Ливингстон забележио је слично предање и у Африци, око језера. Такође, врло сличан мит о измешаним језицима присутан је и у естонској традицији.

Спољашње везе[уреди]