Vinova loza

Vitis vinifera
Naučna klasifikacija
Carstvo:	Plantae
Kladus:	Tracheophytes
Kladus:	Angiospermae
Kladus:	Eudicotidae
Kladus:	Rosids
Red:	Vitales
Porodica:	Vitaceae
Rod:	Vitis
Vrsta:	V. vinifera
Binomno ime
Vitis vinifera L.

Vinova loza (Vitis vinifera L.) je vrsta skrivenosemenica iz roda Vitis porodice Vitaceae (lozice). Rod Vitis obuhvata oko 60 vrsta drvenastih puzavica, od kojih se samo nekoliko uzgaja. „Kulturnu“ vinovu lozu je na teritoriji Srbije prvi put posadio car Probus na Fruškoj gori i Mons Aureus (okolina Smedereva).

Poreklo vinove loze i istorijat njenog gajenja

Evro-azijska loza ili sorte Evrope i zapadne Azije su najzastupljenije u vinogradima širom planete. Međutim, naučnici se još nisu složili o njenom poreklu i širenju njene kulture. Po jednima je ona poreklom iz oblasti između Crnog i Kaspijskog mora i Zakavkazja, po drugima iz ovih oblasti i planinskog Irana. Neki kažu da je nastala u Evropi od divlje loze, ali najverovatnije je da su neke forme u Evropi nastale od divlje loze (Vitissilvestris), te da su uvođenjem formi kulturne loze (Vitisvinifera) iz srednje Azije, i njihovim ukrštanjem, nastale mnoge danas poznate sorte.

Filoksera

Na osnovu pisanih podataka se može reći da je kultura gajenja vinove loze stara 7000—9000. godina. U tadašnjim zemljama centralne i Male Azije (Fenikija, Persija, Medija, Asirija, Palestina itd.), i severne Afrike (Egipat), kultura gajenja vinove loze je bila na vrlo visokom nivou.

Za širenje kulture gajenja vinove loze veoma su zaslužni Feničani, koji su zanimajući se moreplovstvom i trgovinom, kako kaže zvanična istorijska nauka, osnivali svoje kolonije na Crnom i Sredozemnom moru, i tako širili kulturu gajenja vinove loze.

Zvanična nauka kaže da su Feničani naučili svoju braću Tračane da se bave vinovom lozom, iako je ona postojala u tim krajevima znatno ranije. Tračani su kulturi gajenja vinove loze naučili pridošle Grke iz Afrike, a ovi su šireći svoje kolonije po Sredozemlju dalje širili tu kulturu. Pridošla „italska“ plemena iz Egipta i Etiopije, od kojih je nastao deo potonjih Rimljana, su vinogradarstvo naučili od Rašana i Etruraca. Rimljani su izuzetno zavoleli vinovu lozu i širili su i unapređivali kulturu njenog gajenja.

U periodu druge polovine 19. veka, nad vinogradarstvom Evrope, nadvio se crni veo, zvani filoksera ili sušibuba. Filoksera ili sušibuba je insekt, koji je prenesen iz Severne Amerike u Evropu, koji je oštećujući korenov sistem biljaka vinove loze, doveo do propadanja skoro svih vinograda na starom kontinentu. Zbog filokserne krize, koja je potresala vinogradarstvo Evrope, postojala je potreba, u razvijenim vinogradarskim zemljama, da se ono brzo obnovi. Trebalo je pronaći rod, i vrste unutar njega, koje bi imale korenov sistem otporan prema filokseri, a kvalitet ploda kao evro-azijska loza. Rešenje se sastojalo u tome da se na američku lozu, koja će dati podzemni deo, nakalemi plemenita loza, koja će dati nadzemni deo. Korenov sistem američke loze takođe napada filoksera, ali ne prouzrokuje velike povrede, te čokot nesmetano živi dugo godina.

Biologija vinove loze

Vinova loza ili kako se još zove plemenita – Vitis vinifera L. spada u porodicu Vitaceae – lijane. Ova porodica obuhvata 11 rodova sa oko 600 vrsta. Mali broj njih je uveden u kulturu, za iskorišćavanje ploda, kao podloge za kalemljenje, i kao ukrasne biljke. Dvadesetak onih koje su uvedene u kulturu za iskorišćavanje ploda i kao podloge za kalemljenje pripadaju rodu Vitis. Porodica Vitaceaese deli se na dve podporodice: Leeoideae Clarke i Vitoideae Planchot. Podporodica Leeoideae ima samo jedan rod Leea L. Podporodicu Vitoideae, Planchot je podelio na 10 rodova, od kojih je jedan i Vitis.

Rod Vitis

Po fracuskom naučniku Plančotu ovaj rod ima 32 vrste. Plančot je rod Vitis podelio na dva podroda Euvitis i Muscadinia, prema morfološkim i anatomskim obeležjima i biološkim svojstvima. Posle razdvajanja kopna predstavnici ovog roda su nastavili da se razvijaju u različitim uslovima, posebno klimatskim, koji su uslovili pojavu novih bioloških svojstava, po kojima se bitno razlikuju. To je uslovilo podelu vrsta ovog roda na tri geografske grupe:

1. američka
2. evro-azijska
3. istočno-azijska

Evro-azijska grupa roda Vitis – obuhvata vrste podroda Euvitis. Podvojena su gledišta da li u okviru ove grupe postoji jedna ili dve vrste. Jedni autori smatraju da postoji V. Vinifera – gajena, kulturna, plemenita evro-azijska loza, i V. Silvestris – divlja evro-azijska loza. Drugi smatraju da postoji jedna vrsta V. Vinifera sa dve podvrste V. Vinifera ssp. sativa ili kulturna loza, i V. Vinifera ssp. silvestris ili divlja loza.

Morfologija organa vinove loze

Vinova loza

Svaka pojedina biljka vinove loze se zove čokot (gidža, panj ili trs). Čokot ima određene organe od kojih svaki ima posebnu ulogu u životu biljke. Na svakom čokotu se razlikuju vegetativni i generativni organi. Vegetativni su: koren, stablo, krakovi, lastari, rašljike, listovi okca i pupoljci, dok su generativni: cvast, cvet, grozd, bobica i seme.

Koren

Kod loze razlikujemo korenov sistem koji postaje iz semena – korenov sistem sejanca, i onaj koji nastaje iz pojedinih vegetativnih delova loze – adventivni korenov sistem.

Korenov sistem sejanca ima loza koja je razmnožena semenom. U kulturi se to primenjuje retko, i to samo u cilju stvaranja novih sorti i hibrida plemenite loze i loznih podloga.

Adventivni korenov sistem nastaje iz vegetativnih delova loze, najčešće iz zelenih ili zrelih lastara ili čak iz krakova. Delovi zelenih ili zrelih listara, postavljeni u povoljne uslove, u zemljištu ili vodi, lako se i brzo ukorenjuju.

Stablo

Stablo vinove loze predstavlja nadzemni deo čokota koji se završava zeljastim – nesazrelim lastarima (u jednom delu vegetacije) ili zrelim lastarima (po opadanju lišća u jesen).

U stablu se tokom vegetacije nagomilavaju velike količine rezervnih hranljivih materija koje su neophodne za razvoj čokota u narednoj godini. Najzad, stablo povećava visinu i površinu čokota radi smeštaja većeg broja rodnih elemenata i postizanja boljih prinosa grožđa.

Stablo može da bude razgranato ili bez razgranavanja. Kod vrlo niskog stabla kad nema višegodišnjih ogranaka, glava čokota predstavlja stablo. Višegodišnji ogranci stabla nazivaju se krakovi i rodni čvorovi. Broj krakova je zavisan od oblika čokota, a na čokotu ih može biti 2-6. Pravac krakova je uspravan, kos ili vodoravan. Kod nekih oblika čokota krakovi se završavaju lastarima, uglavnom kod krakova vertikalnog ili kosog pravca. Dugi oblici čokota imaju po dužini krakova rodne čvorove sa lastarima. Rodni čvorovi su zadebljanja na kracima, na kojima se rezidbom ostavljaju rodni elementi, kondiri ili lukovi.

Lastari

Lastari su nosioci sitova, pupoljaka, okaca, zaperaka, rašljika, cvasti i grozdova. Po dužini na izvesnim mestima imaju zadebljanja koja se nazivaju kolenca. Deo lastara između dva susedna kolenca naziva se članak. Na članku nema nikakvih organa. Na kolencu lastara se sa jedne strane nalazi list, a sa suprotne strane lista, na kolencu se nalazi cvast, odnosno grozd(ili rašljika), ili je prazno, bez ovih organa.

Rašljike

Rašljike su organi koji služe lozi da se prihvate za potporne predmete na koje nailazi, i da na taj način učvrsti i održi u uspravnom položaju lastare i omogući njihov bolji porast u visinu. Nalaze se na kolencima lastara na suprotnoj strani od lista.

Grozd

Posle oplođenja i obrazovanja bobice, cvast vinove loze postaje grozd. Grozd se sastoji iz dva jasno odvojena dela: bobice i šepurine. Bobice su sa ostalim delom šepurine spojene peteljčicama.

Deo glavne osovine, od mesta pričvršćenja za lastar do prvog bočnog grananja, zove se peteljka grozda. Peteljka grozda može biti kratka, srednje dužine i dugačka, što zavisi od sorte.

Oblik, težina i veličina grozda zavise od sorte i uslova sredine. Po obliku su grozdovi raznih sorti raznovrsni. Ipak, mogu se svrstati u nekoliko osnovnih tipova: valjkast (cilindričan), kupast, valjkasto-kupast, krilast i razgranat. Između ovih osnovnih oblika tipova grozdova postoje i mnogi prelazni oblici. Prema tome da li su bobice u grozdu priljubljene ili razmaknute, imamo više ili manje zbijene grozdove. Vinske sorte imaju većinom zbijene grozdove, dok stone sorte, i one kombinovanih svojstava imaju rastresite.

Godišnji biološki ciklus razvića vinove loze

Životne pojave čokota tokom jedne godine čine godišnji biološki ciklus razvića, koji traje od početka kretanja sokova jedne godine do početka kretanja sokova naredne godine.

U umerenoj klimatskoj zoni godišnji ciklus razvića sastoji se iz dva perioda: perioda aktivnog života ili perioda vegetacije, i perioda pritajenog života ili perioda mirovanja. Period vegetacije traje od početka kretanja sokova u proleće i završava se opadanjem lišća u jesen, posle čega nastupa period mirovanja. Dužina trajanja perioda mirovanja zavisi od klimatskih uslova i sorte. Period mirovanja, u umerenoj klimatskoj zoni, traje oko pet meseci, a severnije nešto duže. U žarkom pojasu vinova loza je u neprekidnoj vegetaciji.

Period vegetacije

Prema spoljnim promenama na čokotu vinove loze i unutrašnjim fiziološkim procesima, period vegetacije deli se na šest faza:

1. Kretanje sokova
2. Pupljenje i lastarenje
3. Cvetanje i oplođenje
4. Razvoj zrelih bobica
5. Sazrevanje grožđa
6. Sazrevanje lastara i opadanje lišća

Period mirovanja

U hladnijem delu godine, u umerenom pojasu nema spoljnjeg ispoljavanja životne aktivnosti. Mirovanje je pak samo relativno, jer i u toku ovog perioda ne prestaju životni procesi u čokotu kao što su disanje i transpiracija, iako su slabijeg intenziteta.

Razmnožavanje

Loza se može razmnožavati generativno i vegetativno. Generativno razmnožavanje predstavlja razmnožavanje putem semena, a vegetativno putem delova čokota koji imaju okca i pupoljke. U praksi se loza isključivo razmnožava vegetativno, putem reznica ili kalemljenjem. Ovaj način razmnožavanja vinove loze je zastupljen, zato što se njime verno prenose osobine sa roditelja na potomstvo, zato što se veoma brzo i lako dobije veliki broj novih biljaka približno istih osobina, i zato što nove biljke počinju rano da plodonose.

Generativno razmnožavanje

Razmnožavanje vinove loze semenom se primenjuje samo u postupku stvaranja novih sorti. U praktične svrhe se ne primenjuje, zato što se dobijene biljke razlikuju od roditelja, i međusobno, po morfološkim obeležjima i biološkim svojstvima. Radi se o tome da se kod cveta vinove loze događa i samooplodnja i stranooplodnja.

Vegetativno razmnožavanje

Ovaj način razmnožavanja se zasniva na sposobnosti loze da obnavlja (regeneriše) pojedine organe, koje je izgubila, ili da razvije novi čokot (novu biljku) iz pojedinih delova čokota. Mnogi organi imaju sposobnost obnavljanja, ali novi čokot mogu da daju samo oni koji imaju pupoljke i okca. Jedino lastari i delovi čokota stariji od 5 godina imaju okca (zimska i spavajuća) i pupoljke, iz kojih može da se razvije novi lastar, i mogu da stvore adventivne žile, čime nastane nova biljka. Za vegetativno razmnožavanje se najviše koristi jednogodišnja zrela loza tj. njeni delovi koji se zovu reznice. Vegetativno razmnožavanje može biti položenicama, reznicama i kalemljenjem.

Sorte plemenite loze

U okviru plemenite-evroazijske loze, postoji veliki broj sorti, od kojih se neke nalaze više vekova u proizvodnji, u raznim delovima sveta, ili su obeležje neke zemlje ili vinogradarskog rejona. Prema načinu korišćenja, sve sorte se mogu podeliti u tri grupe i to:

1. Vinske sorte
2. Stone sorte čije se grožđe troši u svežem stanju
3. Stone sorte čije se grožđe prerađuje

Vinske sorte

Dele se u sorte za proizvodnju belih i crnih vina. Unutar njih se dele na sorte za proizvodnju vina visoke kakvoće, dobre kakvoće, stonih vina, desertnih vina, vinskog destilata i td.

Stone sorte

Od njih se dobija grožđe koje se koristi u svežem stanju, odmah posle berbe ili nakon izvesnog čuvanja, ili se prerađuje. Kod ovih sorti podela nije izvršena prema kakvoći ploda, već prema vremenu sazrevanja.

Bolesti vinove loze

Glavni članak: Zaštita vinove loze od bolesti

Vinova loza je do polovine 19. veka u Evropi bila gajena skoro bez ikakve zaštite. Nesrećnim prenošenjem bolesti i štetočina iz Severne Amerike, počinje mučno i teško razdoblje evropskog vinogradarstva. Stalna i uspešna zaštita vinove loze, od raznih bolesti i štetočina, postaje najvažnija preokupacija jednog vinogradara.

Plemenjača je jedna od najopasnijih bolesti vinove loze. Pojavljuje se skoro svake godine i pričinjava velike štete na vinovoj lozi. U maju se pojavljuju prepoznatljive uljane pege na lišću, koje se sa naličja lišća uočavaju kao beličasta prevlaka. Posle širenja i spajanja fleka, velika površina lista izumire i postaje mrka, kao plamenom zahvaćena, po čemu je bolest dobila ime. Mogu biti zahvaćeni svi zeljasti delovi biljke, a razvoju bolesti pogoduje kišovito vreme. Gljiva koja prouzrokuje ovu bolest je Plasmoparaviticola.

Pepelnica u novije vreme pričinjava veće štete vinogradarima od plemenjače. U proleće se na lišću, cvetovima, lastarima i bobicama, javlja karakteristična pepeljasta prevlaka. Lišće se suši i uvija, lastari su kratki i nerazvijeni, mlade bobice se smežuraju i suše, dok starije pucaju i trunu. Gljiva koja prouzrokuje bolest (Oidiumtuckeri) stvara pepeljastu prevlaku od spora, koje se raznose vetrom i kišom. Za razvoj pepelnice nije toliko potrebna kiša, kao kod plemenjače, već je dovoljno da vazduh bude zasićen vodenom parom.

Siva trulež grožđa pojedinih godina, posebno kada je kišna jesen, pričinjava velike štete vinogradarima. Prvi znaci bolesti mogu da se uoče još u proleće, kada mogu biti zahvaćeni mladi lastari, pupoljci, ili nešto kasnije nerazvijene cvasti. Prepoznaje se po okruglastim, krupnim, tamnijim pegama, u okviru kojih tkivo bobica omekšava i truli, usled čega se bobica smežurava. Po sivoj prevlaci na grozdovima bolest je dobila ime siva trulež. Gljiva koja prouzrokuje bolest je Botritiscinerea.

Fomopsis je bolest koja uzima sve više maha u vinogradima, koju uzrokuje gljiva Phomopsis viticola, dok je sekundarni parazit Guignardia baccae. Najviše štete prouzrokuje u godinama kada je u vreme otvaranja okaca kišovito. Tada dolazi do propadanja zimskih okaca, zbog čega se na čokotu ne razvija dovoljan broj lastara. Iz tih razloga može doći do sušenja pojedinih delova, ili čokota u celini.

Eutipiozno izumiranje vinove loze predstavlja izumiranje vinove loze koje prouzrokuje Eutypalata. Ovo je jedno od najštetnijih oboljenja koje zahvata drvenasta tkiva. Ovaj parazit je poznat u svim delovima sveta, gde se gaji vinova loza. Jačina pojave ovog parazita zavisi od količine padavina.

Klasifikacija roda - spisak vrsta

podrod Muscadinia Planch.

Vitis rotundifolia Mchx.

Vitis munsoniana Simps.

podrod Euvitis Planch.

grupa Labruscae

Vitis labrusca L.

grupa Aestivales

Vitis aestivalis Mchx.

Vitis lincecumii Muns.

Vitis bicolor Lec.

grupa Cinerascentes

Vitis cinerea Engelm.

Vitis cinerea subsp. baileyana

Vitis cinerea subsp. canescens

Vitis cinerea subsp. cinerea

Vitis cinerea subsp. floridana

Vitis cinerea subsp. helleri

Vitis cinerea subsp. tomentosa

Vitis cordifolia Mchx.

Vitis berlandieri Planch.

grupa Rupestres

Vitis rupestris Scheele

Vitis monticola Buckl.

Vitis arizonica Engelm.

grupa Ripariae

Vitis riparia Mchx. (syn. Vitis vulpina L.)

Vitis rubra Mchx. (syn. Vitis palmata)

grupa Labruscoideae

Vitis californica

Vitis caribaea de Cand.

Vitis coriacea Shttl. (syn. Vitis shuttleworthii)

Vitis candicans Engelm.

Vitis blancoii Muns.

Vitis coignetiae Pull.

Vitis romanenti Rom.

Vitis thunbergi Sieb.

Vitis lanata Roxb.

Vitis pedicellata Laws.

Vitis pisezkii Maxim.

grupa Incertae

Vitis davidii Rom.

Vitis pagnuccii Rom.

Vitis amurensis Rupr.

Vitis balsaeana Planch.

Vitis flexuosa Thnbg.

Vitis retordi Rom.

Vitis pentagona Diels und Gilg.

Vitis armata Diels und Gilg.

Vitis bourgaeana Planch.

grupa Viniferae - vrste ove grupe nazivaju se grožđe

Vitis vinifera L. = vinova loza

Vitis vinifera subsp. vinifera

Vitis vinifera subsp. sativa D.C.

Vitis vinifera subsp. sylvestris Gm

Vitis vinifera subsp. caucasica Vav.

Vitis acerifolia

Vitis x bourquina

Vitis x champinii (Vitis rupestris x Vitis candicans)

Vitis x doaniana

Vitis girdiana

Vitis labruscana (syn. Vitis labrusca)

Vitis mustangensis

Vitis x novae-angliae

Vitis tiliifolia

Vidi još

• Tamjanika, pitoma vrsta vinove loze
• Grožđe
• Vinogradarstvo

Литература

• Иван Д. Куљанчић: Виноградарство. Нови Сад, Прометеј. 2007. ISBN 978-86-515-0119-0. 
• Emanuelli, Francesco; Lorenzi, Silvia; Grzeskowiak, Lukasz; Catalano, Valentina; Stefanini, Marco; Troggio, Michela; Myles, Sean; Martinez, José M.-Zapater; Zyprian, Eva; Flavia M. Moreira & M. Stella Grando (2013). „Genetic diversity and population structure assessed by SSR and SNP markers in a large germplasm collection of grape”. BMC Plant Biology. BioMed Central Ltd. 13: 39. PMC 3610244 . PMID 23497049. doi:10.1186/1471-2229-13-39. 
• Manzi Luigi, La viticoltura e l'enologia al tempo dei romani, Er. Botta, Roma 1883
• Marescalchi Arturo, Dalmasso Giovanni, Storia della vite e del vino in Italia, 3 voll., Unione Italiana Vini, Milano 1931-33-37
• Zohary, Daniel; Hopf, Maria (2000). Domestication of plants in the Old World. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-850356-9.