Denga groznica

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Denga groznica
Photograph of a person's back with the skin exhibiting the characteristic rash of dengue fever
Tipičan osip za denga groznicu
Klasifikacija i spoljašnji resursi
Specijalnostinfektologija
MKB-10A90
MKB-9-CM061
DiseasesDB3564
MedlinePlus001374
eMedicinemed/528
Patient UKDenga groznica
MeSHC02.782.417.214

Denga groznica je infekcija koju izaziva virus denga. Komarac prenosi (ili širi) virus denga. Denga groznica je takođe poznata pod nazivom kostolomna groznica, jer izaziva toliko snažne bolove da oboleli imaju osećaj da im neko lomi kosti. Neki od simptoma denga groznice su groznica, glavobolja, kožni osip koji liči na male boginje i bol u mišićima i zglobovima. Kod malog broja osoba, denga groznica može prerasti u jedan ili dva oblika koji su opasni po život. Prvi oblik je denga hemoragična groznica, koja izaziva krvarenje, curenje krvi iz krvnih sudova i nizak nivo krvnih pločica (koje izazivaju zgrušavanje krvi). Drugi oblik je denga šok sindrom, koji izaziva opasno nizak krvni pritisak.

Postoje četiri različite vrste virusa denga. Kada se osoba zarazi jednim od njih, ona je obično zaštićena od tog tipa do kraja života. Međutim, ta osoba će biti zaštićena od ostala tri tipa virusa u kratkom vremenskom periodu. Ako se kasnije zarazi jednim od tri tipa virusa, veća je verovatnoća da će imati ozbiljnih problema.

Ne postoji vakcina koja ljude štiti od zaraze virusom denga. Postoji nekoliko načina kako se ljudi mogu zaštititi od zaraze denga groznicom. Ljudi se mogu zaštititi od komaraca i ograničiti broj ujeda. Naučnici takođe predlažu smanjivanje veličine staništa komaraca kao i smanjenje broja komaraca. Nakon infekcije denga groznicom, oboleli se obično može oporaviti uzimanjem dovoljno tečnosti, ukoliko je infekcija slaba ili srednje jačine. Ukoliko je kod obolelog prisutan teži oblik bolesti, potrebno je unošenje tečnosti intravenskim putem (tečnosti se uvode u venu, koristeći iglu i brizgalice) ili transfuzija krvi (krv donira druga osoba).

Od 1960-ih, povećan je broj osoba koje oboljevaju od denga groznice. Oboljenje je postalo problem širom sveta od Drugog svetskog rata. Pojavljuje se u više od 100 država. Godišnje, oko 50–100 miliona ljudi oboli od denga groznice.

Ljudi rade na vakcini i lekovima za direktno lečenje od virusa. Ljudi takođe čine različite stvari kako bi se oslobodili komaraca.

Prvi put denga groznica se pominje 1779. godine. Početkom 20. veka, naučnici su saznali da ovu bolest izaziva virus denga kao i da se prenosi (ili širi) preko komaraca.

Znaci i simptomi[uredi | uredi izvor]

Crtež ljudskog tela sa strelicama koje pokazuju pogođene organe u različitim fazama denga groznice
Slika koja pokazuje simptome denga groznice

Oko 80% ljudi (ili 8 od 10) koji su zaraženi virusom denga nemaju simptome, ili imaju blage simptome (kao što je standardna groznica).[1][2][3] Oko 5% zaraženih osoba (ili 5 od 100) postaju ozbiljno bolesni. Kod malog broja ovih osoba, oboljenje je opasno po život.[1][3] Simptomi se pojavljuju između 3 i 14 dana nakon što je osoba bila izložena virusu denga. Najčešće, simptomi se pojavljuju nakon 4 do 7 dana.[4] Stoga, ako se osoba vrati iz područja gde je denga groznica česta, i dobije groznicu ili drugi simptom nakon više od 14 dana po povratku, ta osoba verovatno nema denga groznicu.[5]

Često, kada se deca dobiju denga groznicu, njihovi simptomi su isti kao i kod prehlade ili gastroenteritisa (ili stomačnog gripa; na primer, povraćanje i proliv).[6] Međutim, veća je verovatnoća da deca imaju većih problema u slučaju da obole od denga groznice.[5]

Klinički tok[uredi | uredi izvor]

Klasični simptomi denga groznice su groznica koja počinje naglo; glavobolja (obično iza očiju); osip; i bolovi u mišićima i zglobovima. Nadimak ove bolesti, „kostolomna groznica“, opisuje jačinu ovih bolova.[1][7] Denga groznica se odvija u tri faze: febrilna faza, kritična faza i oporavak.[8]

U febrilnoj fazi, obolela osoba obično ima visoku temperaturu. („Febrilno“ znači da osoba ima temperaturu.) Ova temperatura često može biti veća od 40 °C. Osoba takođe može imati generalizovane bolove i glavobolju. Febrilna faza obično traje od 2 do 7 dana.[7][8] U ovoj fazi, oko 50 do 80% osoba koje imaju simptome dobijaju osip.[7][9] Prvog ili drugog dana, osip može izgledati kao iritirana (crvena) koža. Kasnije tokom bolesti (od 4. do 7. dana), osip može izgledati nalik malim boginjama.[9][10] Male crvene tačke (petehije) se mogu pojaviti na koži. Ove tačkice se ne nestaju kada se koža pritisne. Njihovu pojavu izazivaju naprsli kapilari.[8] Kod osobe se takođe može pojaviti blago krvarenje iz sluzokože usta i nosa.[5][7] Sama temperatura obično prestaje (snižava se) i vraća se na jedan ili dva dana. Međutim, ovaj obrazac se razlikuje od osobe do osobe.[10][11]

Kod nekih osoba, bolest prelazi u kritičnu fazu nakon pada visoke temperature. Kritična faza obično traje 1 do 2 dana.[8] Tokom ove faze, tečnost se može sakupiti u grudima i abdomenu. Ovo se dešava usled curenja malih krvnih sudova. Tečnost se nagomilava, i više ne cirkuliše telom. To znači da vitalni (najvažniji) organi ne dobijaju normalnu količinu krvi.[8] Zbog toga, organi ne rade pravilno. Kod obolele osobe takođe može doći do ozbiljnog krvarenja (obično iz gastrointestinalnog trakta.)[5][8]

Kod manje od 5% osoba obolelih od denga groznice se javlja cirkulatorni šok, šok sindrom denga i hemoragijska denga groznica.[5] Ako je obolela osoba ranije bolovala od drugog tipa denga groznice („sekundarna infekcija“), veća je verovatnoća da će se kod njih javiti ozbiljniji problemi.[5][12]

U fazi oporavka, tečnosti koje su izašle iz krvnih sudova se vraćaju u krvotok.[8] Ova faza obično traje 2 do 3 dana.[5] Tokom nje, obolela osoba počinje znatno bolje da se oseća. Međutim, kod njih se može javiti snažan svrab i smanjena brzina pulsa.[5][8] Tokom ove faze, osoba može doći u stanje prekomerne količine tečnosti (u kome se prekomerna količina tečnosti vraća u krvotok.) Ukoliko to bude uticalo na mozak, može izazvati napade ili promeniti nivo svesti (razmišljanje, svesnost i ponašanje mogu biti drugačiji nego uobičajeno).[5]

Udruženi problemi[uredi | uredi izvor]

Povremeno, denga groznica može uticati i na druge sisteme u telu.[8] Obolela osoba može imati nezavisne simptome, ili praćene klasičnim simptomima denga groznice.[6] Smanjeni nivo svesti javlja se u 0,5% do 6% slučajeva. Ovo se može dogoditi kada virus denga izazove infekciju u mozgu. Takođe se može dogoditi kada vitalni organi, kao što je jetra, ne rade pravilno.[6][11]

Drugi neurološki poremećaji (poremećaji koji utiču na mozak i nerve) su primećeni kod osoba obolelih od denga groznice. Na primer, denga groznica može izazvati transverzalni mijelitis i Gijen-Bareov sindrom.[6] Iako se to skoro nikada ne događa, denga groznica može izazvati infekciju srca i insuficijenciju jetre.[5][8]

Uzrok[uredi | uredi izvor]

Slika putem transmisionog elektronskog mikroskopa pokazuje denga virus
Jako uvećana slika pokazuje denga virus (grupa tamnih tačaka blizu centra)

Groznicu denga izaziva virus denga. U naučnom sistemu koji dodeljuje nazive i klasifikuje viruse, virus denga je deo porodice „Flavivirida“ i roda „Flavivirusa“. Drugi virusi takođe pripadaju istoj porodici i izazivaju oboljenja kod ljudi. Na primer, virus žute groznice, virus Zapadnog Nila, virus encefalitisa Sent Luis, virus japanskog encefalitisa, krpeljni meningoencefalitis, virus kjasanurske šumske bolesti i omska hemoragijska bolest pripadaju porodici „Flavivirida“.[11] Većina ovih virusa se širi preko komaraca ili krpelja.[11]

Prenošenje[uredi | uredi izvor]

Slika izbliza Aedes aegypti komarca tokom ujeda kože čoveka
Komarac Edes egipti hrani se čovekom

Virus denga se prenosi (ili širi) uglavnom preko komaraca vrste „Edes“, naročito tipa „Edes egipti“.[2] Ovi komarci obično žive na geografskoj širini od 35° severno i 35° južno, ispod nadmorske visine od 1000 m.[2] Oni ujedaju uglavnom tokom dana.[13] Jedan ujed može zaraziti osobu.[14]

Ponekad, komarci se mogu zaraziti virusom denga od ljudi. Ako ženski komarac ujede zaraženu osobu, on može dobiti virus denga. Virus isprva živi u ćelijama koje oivičavaju stomak komarca. Oko 8 do 10 dana kasnije, virus se širi ka pljuvačnim žlezdama komarca, koje proizvode pljuvačku. To znači da je pljuvačka koju komarac proizvodi zaražena virusom denga. Stoga, prilikom ujeda, zaražena pljuvačka komarca se prenosi na čoveka i ona može zaraziti tu osobu. Smatra se da virus ne izaziva probleme kod inficiranih komaraca, koji ostaju zaraženi do kraja života. Najveća verovatnoća za širenje denga groznice je putem komarca „Edes egipti“. Razlog je to što on voli da živi u blizini ljudi i hrani se krvlju ljudi umesto životinja.

Distribucija zoonoza

Denga groznica se takođe može širiti preko zaraženih krvnih proizvoda i putem doniranog organa.[15][16] Ako osoba zaražena virusom denga donira krv ili organ, koji se potom daju drugoj osobi, ta osoba može dobiti denga groznicu od donatora krvi ili organa. U nekim državama, poput Singapura, denga groznica je česta. U ovim državama, između 1,6 i 6 transfuzija krvi od 10.000 širi denga groznicu.[17] Virus denga se takođe može širiti sa majke na dete tokom trudnoće ili nakon rođenja deteta.[18] Groznice denga se obično ne širi na druge načine.[7]

Rizici[uredi | uredi izvor]

Bebe i mala deca sa virusom denga podložnija su od odraslih da se ozbiljno razbole. Dobro uhranjena (zdrava deca koja se dobro hrane) pre će se razboleti.[5] (Po ovome se denga razlikuje od mnogih drugih infekcija, koje se obično javljaju u težem obliku kod dece koja su neuhranjena, lošeg zdravlja ili koja se ne hrane dobro.) Žene su takođe podložnije od muškaraca da se ozbiljno razbole.[19] Denga može da bude opasna po život za ljude koji boluju od hroničnih (dugotrajnih) bolesti, kao što su dijabetes i astma.[19]

Mehanizam[uredi | uredi izvor]

Kad komarac ujede osobu, njegova pljuvačka prodire u kožu. Ako je komarac zaražen dengom, virus se nalazi u njegovoj pljuvački. Tako da kada komarac ujede osobu, virus ulazi u organizam čoveka zajedno sa pljuvačkom. Virus se vezuje za bela krvna zrnca i prodire u njih. (Bela krvna zrnca služe za odbranu organizma od štetnih uticaja, kao što su infekcije.) Prilikom kretanja belih krvnih zrnaca kroz organizam, virus se razmnožava (ili umnožava). Kao odgovor, bela krvna zrnca stvaraju mnoštvo signalnih proteina (takozvanih citokina), kao što su interleukini, interferoni i faktori nekroze tumora. Ovi proteini izazivaju visoku temperaturu, simptome koji liče na grip i teške bolove koji se javljaju kod denge.

Ako osoba ima tešku (ozbiljnu) infekciju, virus se brže razmnožava u telu. Usled velike količine virusa, mnogi organi su pogođeni (kao npr. jetra i koštana srž). Tečnost iz krvotoka se prenosi kroz zidove malih krvnih sudova do telesnih duplji. Otuda je manja cirkulacija krvi u krvnim sudovima (ili manje krvi teče kroz telo). Krvni pritisak se toliko snižava da srce ne može da snabde dovoljnom količinom krvi vitalne (najvažnije) organe. Takođe, koštana srž nije u stanju da proizvede dovoljno trombocita, koji su neophodni za zgrušavanje krvi. Bez dovoljne količine trombocita, javlja se krvarenje kod zaražene osobe. Krvarenje je najteža komplikacija kod denge (najozbiljniji problem koji nastaje usled bolesti).[20]

Dijagnoza[uredi | uredi izvor]

Obično se dijagnoza denge postavlja u zdravstvenim ustanovama nakon pregleda inficirane osobe i utvrđivanjem simptoma koji odgovaraju ovoj bolesti. Posebno su lekari, u oblastima gde se ova bolest češće javlja, u stanju da postave dijagnozu na ovaj način.[1] Ipak, kada je denga u početnom stadijumu, teško je uočiti razlike između ove bolesti i drugih virusnih infekcija (infekcija izazvanih virusima).[5] Osoba je verovatno zaražena dengom ako, ima visoku temperaturu i dva od sledećih simptoma: mučninu i povraćanje; osip; generalizovani bol (bol po celom telu); nisku vrednost (ili broj) belih krvnih zrnaca; ili pozitivan test osetljivosti kapilara. Bilo koji od ovih upozoravajućih znakova, uz visoku temperaturu, obično ukazuju da osoba ima dengu u oblastima gde je bolest uobičajena[21].

Znaci upozorenja se obično javljaju pre nego što bolest postane teška.[8] Test osetljivosti kapilara je koristan kad nijedna druga laboratorijska analiza ne može da se uradi. Ovaj test se izvodi tako što lekar obmota traku aparata za merenje krvnog pritiska oko ruke pacijenta i ostavi je da stoji pet minuta. Potom broji crvene tačkice na koži. Veliki broj crvenih tačkica ukazuje da pacijent im denga groznicu.[8]

Teško je utvrditi razlike između denga groznice i čikungunje. Čikungunja je slična virusna infekcija koja ima mnoge iste simptome kao kod denge i javlja se u istim delovima sveta.[7] Denga takođe može da ima neke simptome svojstvene drugim bolestima, kao što su malarija, leptospiroza, tifusna groznica i meningokokna bolest. Pre nego što postavi dijagnozu da pacijent boluje od denge, lekar će najpre izvršiti analize kako bi se utvrdilo da nije reč o nekoj od ovih pomenutih bolesti.[5]

Kada osoba ima dengu, prva promena koja se može videti u laboratorijskim analizama, jeste niska vrednost (smanjen broj) belih krvnih zrnaca. Niska vrednost trombocita i metabolička acidoza takođe su znaci denge.[5] Ako osoba ima težak oblik denge, tu su još neke promene koje se mogu videti iz analize krvi. Teški oblik denge uzrokuje isticanje tečnosti iz krvotoka. To dovodi do hemokoncentracije (stanja u kojem je prisutno manje plazme - tečnog dela krvi, i više crvenih krvnih zrnaca u krvi). Takođe, uzrokuje sniženje nivoa albumina u krvi.[5]

Ponekad teži oblik denge uzrokuje velike pleuralne izlive (skupljanje tečnosti oko pluća) ili ascit (skupljanje tečnosti u trbušnoj duplji). U slučajevima gde su ovi izlivi dovoljno veliki, lekar će ih primetiti pri samom pregledu pacijenta.[5] Lekar može da dijagnostikuje sindrom denga šoka u ranoj fazi ukoliko je u prilici da koristi ultrazvuk da bi otkrio nakupljanje tečnosti u telu.[1][5] Ali u mnogim oblastima gde je denga uobičajena, većina zdravstvenih radnika i centara ne raspolaže ultrazvučnim aparatima.[1]

Klasifikacija[uredi | uredi izvor]

Godine 2009., Svetska zdravstvena organizacija (SZO) je izvršila klasifikaciju, to jest podelu, denga groznice na dva tipa: nekomplikovani oblik i težak oblik.[1][21] Pre toga, 1997. godine, SZO je podelila bolest na nediferenciranu groznicu, denga groznicu i hemoragijsku denga groznicu. SZO je zaključila da ova stara podela denge treba da bude pojednostavljena. Takođe je zaključila da je stara podela postavljala previše ograničenja: u njoj nisu bili uključeni svi oblici u kojima se denga javlja. Iako je klasifikacija denge zvanično promenjena, stara podela se još uvek često koristi.[5][21][22]

U staroj klasifikaciji SZO, hemoragijska denga groznica je podeljena na četiri faze, to jest I–IV stadijuma:

  • U I stadijumu, osoba ima visoku temperaturu. Takođe joj se lako javljaju modrice ili ima pozitivan test osetljivosti kapilara.
  • U II stadijumu, javljaju se krvni podlivi na koži i na drugim delovima tela.
  • U III stadijumu, osoba pokazuje znake cirkulatornog šoka.
  • U IV stadijumu, osoba doživljava šok, u kom joj se ne mogu izmeriti krvni pritisak i puls.[22] Stadijumi III i IV nazivaju se „sindrom denga šoka“.[21][22]

Laboratorijske analize[uredi | uredi izvor]

Denga groznica može da se dijagnostikuje putem mikrobioloških laboratorijskih analiza.[21] Primenjuje se nekoliko različitih analiza. Jednom analizom (izolacija virusa) vrši se izolacija (ili izdvajanje) virusa denge u kulturama (ili uzorcima) ćelija. Drugom analizom (otkrivanje nukleinske kiseline) traga se za nukleinskim kiselinama iz virusa pomoću tehnike koja se naziva polimerna lančana reakcija (PLR). Treća analiza (otkrivanje antigena) detektuje antigene iz virusa. Sledeća analiza otkriva u krvi antitela koje stvara organizam da bi se odbranio protiv virusa denge.[19][23] Analize za izolaciju virusa i otkrivanje nukleinske kiseline korisnije su od otkrivanja antigena. Međutim, ove analize su skuplje, pa zato nisu dostupne u mnogim mestima.[23] Kad je denga u ranoj fazi razvoja bolesti, sve ove analize mogu da pokazuju negativne rezultate (tj. da pokazuju da osoba nije zaražena virusom).[5][19]

Osim analize antitela, ove laboratorijske analize pomažu da se dijagnostikuje denga groznica u akutnom (početnom) obliku bolesti. Međutim, analizom antitela se može potvrditi da osoba ima dengu u kasnijim fazama infekcije. Organizam proizvodi posebna antitela za borbu sa virusom denga posle pet do sedam dana.[7][19][24]

Prevencija[uredi | uredi izvor]

Ne postoje odobrene vakcine kojima bi se sprečilo da se ljudi zaraze virusom denga.[1] U cilju prevencije infekcije, Svetska zdravstvena organizacija (SZO) preporučuje kontrolu populacije komaraca i zaštitu od njihovog ujeda.[13][25]

SZO preporučuje program za prevenciju denge (pod nazivom „Integrisana vektorska kontrola") koji se sastoji od pet različitih delova:

  • Zastupništvo, podizanje društvene svesti i legislacija (zakoni) treba da se iskoriste kako bi se ojačale javne zdravstvene organizacije i zajednice.
  • Treba da postoji saradnja među svim sektorima društva. Tu spada javni sektor (kao što je vlada), privatni sektor (kao što su poslovne kompanije i korporacije) i oblast zdravstvene zaštite.
  • Svi načini kontrole bolesti treba da budu integrisani (ili međusobno povezani), kako bi dostupni resursi imali što veći efekat.
  • Odluke treba da se donose na osnovu date situacije. To će doprineti da intervencije (poduhvati koji se preduzimaju u vezi sa dengom) budu od pomoći.
  • Oblasti koje su posebno pogođene problemom denge, treba da dobiju pomoć kako bi bile u stanju da se što bolje samostalno nose s ovim problemom.[13]

SZO takođe preporučuje da se preduzmu sve potrebne mere radi kontrole komaraca i da bi se sprečili njihovi ujedi. Najbolji način da se drže pod kontrolom komarci „Edes egipti“ jeste da se unište njihova staništa.[13] Ljudi treba da vode računa da prazne ustajalu vodu (kako komarci ne bi polagali svoja jaja u nju). Insekticidi ili sredstva za biološku kontrolu takođe treba da se koriste da bi se komarci u ovim oblastima držali pod kontrolom.[13] Naučnici misle da prskanje organofosfornim i piretroidnim insekticidima ne pomaže.[3] Stajaće vode treba da se isuše jer one privlače komarce i zato što stanovništvo može da ima zdravstvene probleme ukoliko insekticidi dospeju u stajaću vodu.[13] Da bi sprečili ujed komaraca, ljudi treba da nose odeću koja pokriva celo telo. Takođe, mogu da koriste repelentna sredstva (npr. u obliku spreja) koja odbijaju komarce. (Hemijsko sredstvo DEET najbolje deluje.) Preporučuje se i da se krevet pokrije mrežicom tokom spavanja.[14]

Nadzor[uredi | uredi izvor]

Ne postoji neki poseban način lečenja denga groznice.[1] U zavisnosti od simptoma bolesti, različitim ljudima potrebna je različita terapija. Kod nekih ljudi dolazi do poboljšanja već nakon uzimanja tečnosti kod kuće, uz stalno praćenje od strane zdravstvenog radnika kako bi se osigurao napredak. Nekim ljudima je potrebno davanje infuzije i transfuzije krvi.[26] Zdravstveni radnik može odlučiti da primi osobu u bolnicu ukoliko ima ozbiljnijih znakova upozorenja, a posebno onda kada osoba boluje od nekog hroničnog oboljenja.[5]

U slučaju kada je zaraženim osobama potrebno davanje infuzionog rastvora, obično je dovoljno da terapija traje samo dan ili dva.[26] Zdravstveni radnik će povećavati količinu tečnosti tako da osoba izlučuje urin u određenoj količini (0.5–1 ml/kg/č). Takođe, količina tečnosti se povećava sve dok se vrednost hematokrita (količina gvožđa u krvi) kod obolelog, kao i njegovi vitalni znaci, ne vrate u normalu.[5] Zbog rizika od krvarenja, zdravstveni radnici pokušavaju da izbegnu invazivne medicinske postupke, kao što je nazogastrična intubacija (postavljanje cevi kroz nos u želudac), intramuskularne injekcije (davanje leka u vidu injekcije u mišić), kao i arterijska punkcija (postavljanje igle u arteriju).[5] U slučaju pojave groznice i bola daje se acetaminofen (Tilenol). Antiinflamatorne lekove, označene kao NSAIL/nesteroidni antiinflamatorni lek (kao što su ibuprofen i aspirin), ne bi trebalo koristiti, zbog povećanja mogućnosti krvarenja.[26] Trebalo bi što pre započeti transfuziju krvi ukoliko su vitalni znaci kod osobe promenljivi ili odstupaju od normale, kao i onda kada se smanjuje količina crvenih krvnih zrnaca u krvi.[27] U slučaju potrebe za transfuzijom, trebalo bi davati kompletnu krv (krv koja nije razložena na svoje sastavne delove) ili koncentrovana crvena krvna zrnca. Krvne pločice (izolovane iz kompletne krvi) i zamrznuta sveža plazma se obično ne preporučuju.[27]

Kada je osoba u fazi oporavka od denge obično joj se više ne daje infuziona tečnost, kako ne bi došlo do preopterećenja tečnošću.[5] Ukoliko dođe do preopterećenja tečnošću, ali su vitalni znaci obolelog stabilni (ne menjaju se), dovoljno je samo prekinuti dalje davanje tečnosti.[27] Ako osoba više nije u kritičnom stanju, može joj se dati diuretik Henleove petlje, kao što je furosemid (laseks). Ovo će pomoći odstranjivanju viška tečnosti iz pacijentovog krvotoka.[27]

Izgledi[uredi | uredi izvor]

Većina ljudi koja oboli od denge, oporavi se i nema nikakve naknadne probleme.[21] Bez lečenja, 1 do 5% zaraženih ljudi (1 do 5 na svakih 100) umire od denge.[5] Ako je adekvatan način lečenja, manje od 1% umire.[21] Međutim, kod ljudi sa teškim oblikom bolesti 26% umire (26 od svakih 100).[5]

Denga je rasprostranjena u više od 100 zemalja.[5] Svake godine njome se zarazi od 50 do 100 miliona ljudi širom sveta. Ona je takođe uzročnik i pola miliona hospitalizacija[1] , kao i 12.500 do 25.000 smrtnih slučajeva širom sveta svake godine.[6][28]

Denga je najrasprostranjenija virusna bolest koju šire artropode.[12] Smatra se da je opterećenost bolešću denga oko 1600 godina prilagođenom životu sa invaliditetom na milion stanovnika. To znači da na svakih milion ljudi denga uzrokuje oko 1600 izgubljenih godina života. Ovo je skoro ista opterećenost bolešću koju uzrokuju neke dečje bolesti i tropske bolesti poput tuberkuloze.[19] Smatra se da je denga po značaju među tropskim bolestima odmah posle malarije.[5] Svetska zdravstvena organizacija takođe smatra dengu i za jednu od 16 zanemarenih tropskih bolesti (misleći pri tom na to da denga nije dovoljno ozbiljno shvaćena).[29]

Denga je sve rasprostranjenija širom sveta. U 2010. godini denga je bila 30 puta zastupljenija nego 1960. godine.[30] Smatra se da ima nekoliko razloga koji uzrokuju porast rasprostranjenosti denge. Sve više ljudi živi u gradovima. Svetska populacija (broj ljudi u svetu) je u porastu. Veći broj ljudi odlazi na međunarodna putovanja (između zemalja). Smatra se da i globalno zagrevanje igra ulogu u porastu rasprostranjenosti denge.[1]

Denga se najčešće javlja u oblastima oko ekvatora. U oblastima gde se javlja denga živi 2,5 milijarde ljudi. U oblasti Azije i Pacifika živi 70% ovih ljudi.[30] U Sjedinjenim Državama 2,9% do 8% ljudi koji se vraćaju sa putovanja iz područja gde se javlja denga, a imaju groznicu, zaraženo je tokom putovanja.[14] U ovoj grupi ljudi, denga je po rasprostranjenosti, zarazna bolest odmah posle malarije.[7]

Istorija[uredi | uredi izvor]

O dengi je prvi put pisano pre mnogo godina. U kineskoj medicinskoj enciklopediji iz dinastije Jin (koja je postojala od 265. do 420. godine nove ere) spominje se osoba koja je najverovatnije imala dengu. U knjizi je pisano o „vodenom otrovu“koji je imao veze sa letećim insektima.[31][32] Takođe postoje i pisane beleške iz 17. veka (1600. godine) o nečemu što bi mogla biti epidemija denge (kada se bolest širi veoma brzo u kratkom vremenskom periodu). Najraniji verodostojni izveštaji o dengi potiču iz 1779. i 1780. godine. Ovi izveštaji govore o epidemiji koja je poharala Aziju, Afriku i Severnu Ameriku.[32] Od tada pa sve do 1940. godine, nije bilo više epidemija.[32]

Godine 1906. naučnici su dokazali da ljudi bivaju inficirani komarcima roda Edes. Godine 1907. naučnici su izneli da je uzročnik denge virus. Ovo je bila tek druga bolest za koju se pokazalo da je izazvana virusom. (Naučnici su već ranije dokazali da je virus uzročnik žute groznice.)[33] Džon Barton Klilend i Džozef Frenklin Siler su nastavili proučavanje denga virusa i uspeli da spoznaju osnove širenja virusa.[33]

Denga je počela da se širi ubrzano za vreme i posle Drugog svetskog rata. Smatra se da je to zbog toga što je rat menjao sredinu na razne načine. U nove oblasti su se takođe širili različiti tipovi denge. Ljudi su u prvo vreme dobijali hemoragičnu denga groznicu. Ovaj težak oblik bolesti je prvi put zabeležen na Filipinima 1953. godine. Do 1970-ih, hemoragijska denga groznica je postala glavni uzrok smrti kod dece. Počela je da se javlja takođe i u oblasti Pacifika i Americi.[32] U to vreme, zdravstveni stručnjaci su primetili da ljudi koji su već ranije dobili tip 1 virusa denga nekoliko godina kasnije dobijaju i tip 2 virusa denga.[11]

Istorija ove reči[uredi | uredi izvor]

Nije sasvim jasno odakle potiče reč „denga“. Neki ljudi misle da potiče iz fraze Ka-dinga pepo u svahili jeziku . Ova fraza govori o bolesti koja je izazvana zlim duhom.[31] Smatra se da svahili reč „ dinga“ potiče iz španskog jezika od reči „ dengue“. Ova reč znači „pažljivo“. Ona se može koristiti da opiše osobu koja pati od bolova u kostima zbog denga groznice, pri čemu taj bol čini da osoba hoda pažljivo.[34] Međutim, takođe je moguće da ova španska reč potiče od svahili reči, a ne obrnuto.[31]

Neki drugi smatraju da naziv „denga“ potiče iz Zapadne Indije. U Zapadnoj Indiji, za robove obolele od denge govorilo se da stoje i hodaju kao „kicoši“. Zbog toga su ovu bolest takođe zvali i „groznica dendi“.[35][36]

Naziv „kostolomna groznica“ prvi put je upotrebio Bendžamin Raš, lekar i jedan od (Očeva osnivača) Sjedinjenih država. Godine 1789, Raš je upotrebio ime „kostolomna groznica“ u izveštaju o 1780 slučajeva denge koji su se pojavili u Filadelfiji. Raš je u izveštaju uglavnom koristio formalniji naziv „žučna remitentna groznica“.[37][38] Termin „denga groznica“ je počeo više da se koristi tek posle 1828. godine.[36] Korišćeni su i drugi nazivi za težak oblik denge, kao na primer: infektivna trombocitopenična purpura, filipinska, tajlandska i singapurska hemoragijska groznica.[36]

Istraživanje[uredi | uredi izvor]

Naučnici i dalje vrše istraživanja u vezi sa načinima prevencije i lečenja denge. Takođe se bave i pitanjima kontrolisanja komaraca,[39] pravljenja vakcina i lekova za borbu protiv virusa.[40]

Čini se mnogo jednostavnih stvari u pogledu kontrolisanja komaraca. Nešto od toga je uspešno. Na primer, gupi ribe (Pecilija retikulate) ili Kopepode mogu se staviti u stajaću vodu da jedu larve komaraca (njihova jajašca).[39]

Naučnici i dalje rade na sastavljanju vakcine, koja će zaštititi ljude od sva četiri tipa denge.[25] Neki naučnici su zabrinuti da bi vakcina mogla povećati rizik od ove teške bolesti kroz „povećanje zavisnosti antitela“ .[41] Najbolja moguća vakcina bi imala nekoliko različitih karakteristika. Kao prvo, bila bi bezbedna. Drugo, njeno dejstvo bi se ispoljilo već posle jedne ili dve injekcije. Treće, pružala bi zaštitu od svih tipova denga virusa. Četvrto, ne bi uzrokovala pojavu „povećanja u zavisnosti antitela“. Peto, bila bi jednostavna za transport (prenošenje) i skladištenje (čuvanje dokle god postoji potreba). Šesto, imala bi nisku cenu i bila bi isplativa (vredna troškova).[41] Do 2009. godine testirano je nekoliko vakcina.[19][37][41] Naučnici se nadaju da će prva vakcina (ili vakcine) biti komercijalno dostupna (dostupna za kupovinu) do 2015. godine.[25] fi

Naučnici nastavljaju da rade i na pravljenju antivirusnih lekova za lečenje napada denga groznice i sprečavanje pojave teških komplikacija kod ljudi.[42][43] Oni takođe rade i na proučavanju strukture proteina ovog virusa. Ovo bi moglo biti od pomoći pri sastavljanju odgovarajuće terapije za lečenje denge.[43]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ e ž z i j Whitehorn J, Farrar J (2010). „Dengue”. Br. Med. Bull. 95: 161—73. PMID 20616106. doi:10.1093/bmb/ldq019. 
  2. ^ a b v WHO 2009, str. 14–16
  3. ^ a b v Reiter, P (11. 3. 2010). „Žuta groznica i denga: pretnja Evropi?”. Euro Surveil. 15 (10): 19509. PMID 20403310. 
  4. ^ Gubler 2010, str. 379
  5. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t ć u f h c Ranjit S, Kissoon N (2010). „Dengue hemorrhagic fever and shock syndromes”. Pediatr. Crit. Care Med. 12 (1): 90—100. PMID 20639791. doi:10.1097/PCC.0b013e3181e911a7. 
  6. ^ a b v g d Varatharaj, A (2010). „Encefalitis u kliničkom spektru denga infekcije”. Neurol. India. 58 (4): 585—91. PMID 20739797. doi:10.4103/0028-3886.68655. 
  7. ^ a b v g d đ e ž Chen LH, Wilson ME (2010). „Infekcije denga i čikungunija kod putnika”. Curr. Opin. Infect. Dis. 23 (5): 438—44. PMID 20581669. doi:10.1097/QCO.0b013e32833c1d16. 
  8. ^ a b v g d đ e ž z i j k WHO 2009, str. 25–27
  9. ^ a b Wolff K, Johnson RA, ur. (2009). „Virusna infekcija kože i sluzokože”. Ficpatrikov atlas u boji i sinopsis kliničke dermatologije (6th izd.). New York: McGraw-Hill Medical. str. 810—2. ISBN 978-0-07-159975-7. 
  10. ^ a b Knoop KJ, Stack LB, Storrow A, Thurman RJ, ur. (2010). „Tropska medicina”. Atlas urgentne medicine (3rd izd.). New York: McGraw-Hill Professional. str. 658-9. ISBN 978-0-07-149618-6. 
  11. ^ a b v g d Gould EA, Solomon T (2008). „Patogeni flavivirusi”. The Lancet. 371 (9611): 500—9. PMID 18262042. doi:10.1016/S0140-6736(08)60238-X. 
  12. ^ a b Rodenhuis-Zybert IA, Wilschut J, Smit JM (2010). „Životni ciklus denga virusa:modulacioni faktori infektivnosti virusa i domaćina”. Cell. Mol. Life Sci. 67 (16): 2773—86. PMID 20372965. doi:10.1007/s00018-010-0357-z. 
  13. ^ a b v g d đ WHO 2009, str. 59–60
  14. ^ a b v Centar kontrole bolesti i prevencije. „Chapter 5 – Denga groznica (DG) i hemoragijska denga groznica (DHG)”. 2010 Yellow Book. Pristupljeno 23. 12. 2010. 
  15. ^ Wilder-Smith A, Chen LH, Massad E, Wilson ME (2009). „Pretnja denge bezbednosti krvi u denga-endemičnim zemljama”. Emerg. Infect. Dis. 15 (1): 8—11. PMC 2660677 Slobodan pristup. PMID 19116042. doi:10.3201/eid1501.071097. Arhivirano iz originala 01. 05. 2009. g. Pristupljeno 12. 10. 2012. 
  16. ^ Stramer, S. L.; FB, Hollinger; LM, Katz (2009). „Nastajanje infekcionih agenasa i njihova potencijalna pretnja bezbednosti transfuzije”. Transfusion. 49 Suppl 2: 1S—29S. PMID 19686562. doi:10.1111/j.1537-2995.2009.02279.x. 
  17. ^ Teo D, Ng LC, Lam S (2009). „Da li je denga pretnja zalihama krvi?”. Transfus Med. 19 (2): 66—77. PMC 2713854 Slobodan pristup. PMID 19392949. doi:10.1111/j.1365-3148.2009.00916.x. 
  18. ^ Wiwanitkit, V. (2010). „Neobični način prenošenja denge”. Journal of Infection in Developing Countries. 4 (1): 51—4. PMID 20130380. 
  19. ^ a b v g d đ e Guzman, M. G.; SB, Halstead; H, Artsob (2010). „Dengue: a continuing global threat”. Nat. Rev. Microbiol. 8 (12 Suppl): S7—S16. PMID 21079655. doi:10.1038/nrmicro2460. 
  20. ^ Martina BE, Koraka P, Osterhaus AD (2009). „Dengue Virus Pathogenesis: an Integrated View”. Clin. Microbiol. Rev. 22 (4): 564—81. PMC 2772360 Slobodan pristup. PMID 19822889. doi:10.1128/CMR.00035-09. Arhivirano iz originala 18. 05. 2011. g. Pristupljeno 12. 10. 2012. 
  21. ^ a b v g d đ e WHO 2009, str. 10–11
  22. ^ a b v WHO (1997). „Chapter 2: clinical diagnosis”. Dengue haemorrhagic fever: diagnosis, treatment, prevention and control (PDF) (2nd izd.). Geneva: World Health Organization. str. 12—23. ISBN 978-92-4-154500-6. 
  23. ^ a b WHO 2009, str. 90–95
  24. ^ Gubler 2010, str. 380
  25. ^ a b v WHO 2009, str. 137
  26. ^ a b v WHO 2009, str. 32–37
  27. ^ a b v g WHO 2009, str. 40–43
  28. ^ WHO media centre (mart 2009). „Denga i hemoragijska denga groznica”. Svetska zdravstvena organizacija. Pristupljeno 27. 12. 2010. 
  29. ^ Zanemarene tropske bolesti. „Bolesti pokrivene odeljenjem zanemarenih tropskih bolesti”. Svetska zdravstvena organizacija. Pristupljeno 27. 12. 2010. 
  30. ^ a b WHO 2009, str. 3
  31. ^ a b v Anonimni (2006). „Etymologia: dengue” (PDF). Emerg. Infec. Dis. 12 (6): 893. Arhivirano iz originala (PDF) 28. 11. 2007. g. Pristupljeno 12. 10. 2012. 
  32. ^ a b v g Gubler, DJ (1998). „Denga i hemoragijska denga groznica=Clin. Microbiol. Rev.”. 11 (3): 480—96. PMC 88892 Slobodan pristup. PMID 9665979. Arhivirano iz originala 25. 10. 2011. g. Pristupljeno 12. 10. 2012. 
  33. ^ a b Henchal EA, Putnak JR (1990). „Denga virusi”. Clin. Microbiol. Rev. 3 (4): 376—96. PMC 358169 Slobodan pristup. PMID 2224837. doi:10.1128/CMR.3.4.376. Arhivirano iz originala 25. 07. 2011. g. Pristupljeno 12. 10. 2012. 
  34. ^ Harper, D (2001). „Etimologijat: denga”. Onlajn etimološki rečnik. Pristupljeno 5. 10. 2008. 
  35. ^ Anonymous (15. 6. 1998). „Definition of Dandy fever”. MedicineNet.com. Arhivirano iz originala 05. 06. 2011. g. Pristupljeno 25. 12. 2010. 
  36. ^ a b v Halstead 2008, str. 1–10
  37. ^ a b Barrett AD, Stanberry LR (2009). Vakcine za bioodbranu, nastajanje i zanemarene bolesti. San Diego: Academic. str. 287—323. ISBN 978-0-12-369408-9. 
  38. ^ Rush 1789.
  39. ^ a b WHO 2009, str. 71
  40. ^ WHO 2009, str. 137–146
  41. ^ a b v Webster DP, Farrar J, Rowland-Jones S (2009). „Napredak u pogledu denga vakcine”. Lancet Infect Dis. 9 (11): 678—87. PMID 19850226. doi:10.1016/S1473-3099(09)70254-3. 
  42. ^ Sampath A, Padmanabhan R (2009). „Molekularne mete za pronalaženje flavivirusnog leka”. Antiviral Res. 81 (1): 6—15. PMC 2647018 Slobodan pristup. PMID 18796313. doi:10.1016/j.antiviral.2008.08.004. 
  43. ^ a b Noble, C. G.; YL, Chen; H, Dong (2010). „Strategije za razvoj Denga virus inhibitore”. Antiviral Res. 85 (3): 450—62. PMID 20060421. doi:10.1016/j.antiviral.2009.12.011. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Članak je delom preuzet sa sajta www.stetoskop.info[mrtva veza] uz dozvolu koju možete videti ovde.


Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Денга_грозница&oldid=27553137”