Вирус Западног Нила

Из Википедије, слободне енциклопедије
Вирус Западног Нила
Микрографија вируса у крви
Класификација вируса
Група: IV
царство: Вируси
породица: Parvoviridae
род: Flavivirus
врста: West Nile virus
Екологија таксона
P biology.svg Портал Биологија

Вирус Западног Нила (ВЗН) (лат. Encephalitis Nili occidentalis, енгл. West Nile virus) је арбовирус (вирус који се преноси артроподама) из породице флавивиридае (лат. Flaviviridae) и рода Флавивируса (лат. Flavivirus), који такође укључује и вирусе жуте грознице, денге, Сент Луисовог енцефалитиса и вирусе јапанског енцефалитиса. Овим вирусом могу да се заразе људи, птице, комарци, коњи и други сисари, алигатори итд.[1] На људе и животиње ВЗН преносе тиграсти комарци који се хране крвљу заражених птица, и других оболелих животиња. Након убода комараци уносе вирус у тело жртве и код ње изазивају грозницу Западног Нила, (инфективну болест из групе зооноза), која се карактерише тешком клиничком сликом са знацима упале мозга (лат. encefalitis)[2] или упале можданица и кичмене мождине (лат. meningitis).[3]

Ова арбовирусна инфекција, уско је повезана са жутом грозницом, Сент Луисовим енцефалитисом, денга грозницом и другим зоонозама, чији су вектори преношења комарци, и има велики потенцијал у смањењу популације дивљих птица у неким областима света[4] и стварању озбиљних здравствених проблеме код других животиња и људи.[5]

Како је основни начин трансмисије убод зараженог комарца, ВЗН се не преноси међу људима путем контакта. Међутим 2002, научници су открили да људи могу бити заражени вирусом Западног Нила и на друге начине, укључујући трансфузију крви и трансплантацију људских органа или ткива,[6] мада је ризик заразе на овај начин јако мали. Такође, постоје докази да се вирус са трудница путем крви може пренети на њихове нерођено дете или преко мајчиног млека на одојче. Поред тога, лабораторијски радници који непажљиво рукују зараженим материјалом, могу се заразити вирусом Западног Нила преко убода игле или посекотине на кожи.[7][8]

Вирус Западног Нила први пут је изолован из серума једне високо фебрилне жене 1937. у сливу Западног Нила (по коме и носи назив), у области Уганде.[9] Након првобитне изолације, вирус је био чест узрок избијања спорадичних мањих вирусних епидемија у Африци, Блиском истоку, западној Азији и Аустралији (Кунјин подтип вируса).[10][11] Од 1990-их, вирус Западног Нила изазива и повремене епидемије у Европи и Северној Америци, које су повезане и са већом инциденцом вирусног енцефалитиса и појавом других неуролошких симптома.[12]

Класификација и спољашњи ресурси
Вирус Западног Нила
(лат. Encephalitis Nili occidentalis
ICD-10 A92.3
ICD-9 066.4
DiseasesDB 30025
MedlinePlus 007186
MeSH D014901

Садржај

Етиологија[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Арбовируси
Електронски снимак ВЗН
Филогенетско стабло ВЗН изолованих у епидемаијама од 1994-2006

Вирус Западног Нила (ВЗН) инфицира људе и животиње након што их уједе нека од врста заражених комараца. Вирусом се углавном прво заразе птице, али се такође, примарно, могу заразити гмизаваци па и људи. Већина заражени особа ВЗН нема симптоме болести, или те особе најчешће нису свесне своје инфекције, чак и ако неке од њих имају симптоме и знаке главобоље или оспе, који убрзо пролазе.[13][14]

ВЗН из породица флавивиридаеа, исте оне фамилије вируса који изазивају денгу, жуту грозницу, Луисов енцефалитис, више врста енцефалитиса код коња. ВЗН је сферичног облик (види слику) пречника око 50 nm. Састоји се од једног ланца РНК, који има својства РНК (+ ланац). Протеини вируса имају своју типичну локацију у протеинском молекулу. Они су распоређени у паровима супротно размештени један према другом. Вирус је веома сличан оном који изазива денгу, али су површински протеини његове капсуле специфичног састава. Уска повезаност вируса се другим арбовирусима објашњава се родовоском повезаношћу комплемента и аглутинирајућег антигена.[15] У мембрани вируса налази се нуклеокапсид који садржи генетски материјал.[16][17][18]

Филогенетске студије су откриле постојање два главна рода сојева ВЗН;[19]

Године 1998, вирулентни сој ВЗН из рода „I“ идентификован је као узрок умирања домаћих гусака са клиничким знацима енцефалитиса и парализе у Израелу. Скоро идентичан ВЗН сој изненада се појавио и у Њујорку 1999., изазивајући смрт на хиљаде домаћих птица и неколико фаталних случајеве код људи.[19]

Camera-photo.svg ((en)) Изглед партикула вируса Западног Нила 4

Епидемиологија[уреди]

Први случај разбољевања ВЗН регистрован је 1937. у сливу Западног Нила у области Уганде.

Вирус Западног Нила (ВЗН) пренет комарацима први пут је изолован 1937. године у крви једне фебрилне жене у сливу Западног Нила у области Уганде.[20] Грозница Западног Нила, која је првобитно сматрана инфекцијом изазваном до тада познатим арбовирусима, обично се код људи манифестовала асимптоматски или као благи облик грипа, а у неким случајевима и лакшим енцефалитисом са смртним исходом који је нпр забележен у Израелу 1950. Приближно код једне особе на сваких пет случајева, вирус је изазивао болест, а код мањег броја оболелих људи (око 0,75 посто) развиле су се компликације, које су понекад могле бити опасне по живот (фаталне). Отприлике једна у 150 инфекција резултира је тешким неуролошким обољењем.[21][22] Ризику разбољевања највише су биле изложене особе старије животне доби (преко 50 година старости) и људи са ослабљеним имунским системом.[23]

Од открића 1937. па све до 1999, ВЗН је сматран релативно неважним патогеном како за људе тако и за животиње. Вирус су, у том периоду, ензоотски,[a] у виду природно жаришних инфекција, преносили хематофагни инсекти (комарци из рода Culicoides, крпељи...), птице и друге животиње, и он се постепено ширио Африком, Западном и централном Азијом, Блиским истоком и Медитераном, са повременим „екскурзијама“ у Европу.[24] Зато је географски гледано, ВЗН до друге половине 20. века „владао“ само у умереним и тропским областима, где су се до 1994, епидемије грознице Западног Нила јављале спорадично пре свега у региону Медитерана, Африке Азије и источне Европе. Подтип ВНВ (Кунјин) у том периоду изолован је и у Аустралији. Епидемиолошке карактеристике грознице Запдног Нила у периоду од 1937. до 1999. биле су; појава спорадичних епидемија или инфекција код људи, коња и птица са асимптоматском или блажом клиничком сликом неуролошке болести и изузетно ретким смртним исходом.[25] [26][27] Једини изузетак је била инфекција ВЗН, мањег обима, праћена тешким и фаталним неуролошким обољењем у коња и људи у Француској 1960.[28][29][30]

Дуг интервал између епидемија, и перцепција епидемиолога да ВЗН није од великог значаја за јавно здравље, као и недостатак извештавања о појави епидемија и/или епизоотија у медитеранском региону утицало је на то да је појава инфекције и епидемије ВНВ повезивана са тешким и фатална неуролошким обољењима све до 1990. године. То је умногоме утицала на појаву нових подтипова вируса са већим потенцијалом за епидемију и већом вируленцијом у раним 1990-им годинама и омогућилило географску експанзију и ширење ВЗН. Оод 1994, епидемије се јављају са све већом учесталошћу, тежом клиничком сликом и израженијим променама на нервном систему. Стручњаци верују да су инфекције ВЗН, на одређеном подручју, прво настајале као сезонска епидемија, најчешће с пролећа, које су свој ток наставња у лето и јесен. [31]

ВЗН у северној хемисфери[уреди]

Глобална дистрибуција вируса Западног Нила (2006)

Последињих година 20. и почетком 21. века вирус се преселио на северне и западне делове земљиних хемисфера. Након две деценије, јављања само по неколико људских и коњских енцефалитиса који су се завршили фатално, болест је прерасла у све већи број епидемија од 1996. до 2000. у Румунији, Мароку, Тунису, Италији, Русији, Израелу и Француској. У Румунији, неколико случајева енцефалитиса изазваног ВЗН код људи јављало се сваке године, а у Француској, су откривене и инфекције ВЗН у посматраним остацима угинулих птица у 2001. и 2002.[19] Побољшан надзор над инфекцијом ВЗН код људи, коња, птица и вектора преношења (комараца) открио је присуство вируса на различитим локацијама у Европи (укључујући по први пу и Србију у 2012 години). У епидемиологији грознице Западног Нила, у првој деценији 21. века у Европи, имају значај, и иновоотркривени начини преноса инфекције путем трансфузије крви, трансплантације органа, и интраутерине трансмисије вируса са мајке на фетус.[19]

Вирус Западног Нила у Србији[уреди]

Подручја Србије у којима је регистрована појава грознице Западног Нила (на дан 7.9.2012)

Према извештају Института за јавно здравље Србије[32] грознице Западног Нила, први пут је откривена у Србији, у лето 2012, тачније 13. августа 2012., након изолације ВЗН код прве жртве (жене старе 60 година из Панчева), која је тога дана преминула на Клиници за инфективне и тропске болести Клиничког центра Србије и код још седам особа. Ветеринари Ветеринарског института из Краљева након анализе прикупљениог материјала са обала Саве и Дунава у околини Београда у 150 збирних узорака установили су присуство вируса Западног Нила код десет кућних комараца, чиме је званично доказано да су кућни комараци (Culex pipiens), основни преносници вируса Западног Нила на простору Србије.[33]

Ток и карактеристике разбољевања[уреди]
  • На могућу инфекцију ВЗН у Србији лекари су посумњали јула месеца 2012.[34]
  • Почетком септембра 2012 болест је званично регистрована и пријављена Институту за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут”[32] код 35 особа, са три смртна случаја.[b]
  • До септембра 2012. са клиничком сликом, суспектном на заразу овом болешћу у Институт за инфективне и тропске болести Клиничког центра Србије примљено је на лечење 36 пацијената, а инфекција ВЗН је до тога дана доказана код седам болесника. [35]
  • Овим вирусом у Србији су најчешће заражене особе старије од 50 година и хронични болесници, који спадају у категорију са повећаним ризиком од тежег облика болести. Оболеле особе су узраста од 17 до 81 годину,[34] а умрле особе имале су хронично срчано обољење.[32]
  • Нико од оболелих није боравио у земљама где је болест већ забележена, већ се према подацима српских епидемиолога болест примарно развила у Србији.[36]
  • До септембра 2012. од грознице Западног Нила у Србији је умрло шест особа, а болест је доказана код 44 болесника. Периодом инкубације код ових болесника кретао се од 3 до 14 дана. Умрле особе су имале неко од хроничних обољења и биле су старе између 68 и 81 годину.
  • Оболеле и умрле особе су са подручја Сремског, Севернобанатског, Јужнобанатског, Подунавског округа и града Београда. Двоје умрлих је са територије Јужнобанатског округа, а четворо са територије Града Београда.[34]
  • У другој половини септембра уочена је појава смањења активности комараца, а како се с јесени очекује захлађење, када се активности комараца смањује, треба очекивати у четвртом тромесечју 2012. смањење разбољевања изазваног овим вирусом у Србији.[32]
  • Како је целог лета 2012. повећан број оболелих пацијента са сликом енцефалитиса, могуће је да је број заражених од ове грознице већи, али се оболели са лакшом клиничком сликом нису јавили лекару.[32]

ВЗН у западној хемисфери[уреди]

Први случај разбољевања ВЗН на Западној хемисфери јавио се у зоопарку у Бронксу
Дистрибуција разбољевања ВЗН у Западној хемисфери од 2002. до 2004

Од 1999, ВЗН се убрзано ширио и целим простором западне земљине хемисфере, пре свега на просторе САД, Канаде, Мексика, Кариба и делове Централне и Јужне Америке. Тако се прва инфекција човека ВЗН на простору Северне Америке догодила у Њујорку 1999. године. У нардене три године, инфекција се убрзо проширила у целој САД и Канади, инфицираним птицама, комарцима, људима, и коњима. У 2002, центри за контролу и превенцију болести (ЦДЦ), пријавили су више од 4.000 инфекција људи и 284 смртних случајева само у САД (у 44 држава и Дистрикту Колумбија). У другој деценији 21. века, све државе САД (осим Хаваја и Аљаске), као и многи делови Канаде погођени су ВЗН. У Северној Америци, вирус првенствено изазва менингитис, енцефалитис, и полиомијелитис, што је на овом простору довело до значајног морбидитета и морталитета.[19]

Јужно од границе Сједињених Држава Вирус Западног Нила први пут је откривен:

Gnome-camera-video.svg Видео:Први случај разбољевања у Зоопарку у Бронксу 4

Сједињене државе[уреди]

Дистрибуција оболелих од ВЗН у САД у 1999.

Крајем августа 1999, у Квинсу, у Њујорку, по први пут је уочена појава већег броја оболелих старијих пацијената са знацима вирусног енцефалитиса.[41] Због старосне структуре и клиничке слике, болест je првобитно схваћен као Луисов енцефалитис, да би накнадне серолошке и вирусолошке анализе доказале да се ради о инфекцији изазваној ВЗН.[42] У овој епидемији регистровано је 62 случаја, са неуроинвазивним променама код 59 случаја и 7 смртних исхода (12%).[43] Накнадне епидемиолошке студије, међутим, утврдиле су да је ВЗН био широко распрострањен у Њујорку, са хиљадама инфицираних.[44] Према истраживањима инфекција вирусом је „увезена“ са Блиског истока,[42] преко заражених људи, птица и комарца али и намерним ослобађањем вируса. Иако то никада неће бити сасвим истражено, епидемиолози указују на то да је вирус увезен у пролеће или почетком лета 1999, највероватније преко заражених људи који су у Сједињене Државе долазили из Израела, у тренутку када је у Тел Авиву владала епидемија грознице Запдног Нила.[45]

Број случајева оболелих од ВЗН у САД
(на дан 28. август 2012.)

На основу извештаја Центра за контролу болести (CDC) Сједињених Држава од 4. септембара 2012. број пријављених случајева инфицираних вирусом Западног Нила је 1.993 (међу којима је и 87 умрлих), и највиши је од 1999, када је зараза први пут откривена у САД. У 54% случајева (или у 1.069 од 1.590 случајева) инфекција је класификована као неуроинвазивни облик болести [c] а у 924 случајева, као не-неуроинвазивна болест.[46] Четрдесет осам држава у САД пријавило је случајеве инфекције ВЗН у комараца, птица и људи. CDC верује да ће у 2012. бити премашен рекорд из периода 2002-2003. година, када је регистровано преко 3.000 инфекција и пријављено преко 260 смрних случајева људи сваке године. Зараза је најизраженија у Тексасу са 45% свих случајева у САД. Укупно гледано, у Мичигену, Луизијани, Оклахоми, Мисисипију, Јужној Дакоти и Тексасу регистровано је 70% случајева. Једине државе у САД без инфекције људи до сада су Аљаска и Хаваји.[23]

Перспективе[уреди]

Због широке расрострањености домаћина и вектора преношења, вирус је масовно преношен и постао је једна од значајних зараза у већем броју региона широм Света, а постоји и мала вероватноћа да ће бити елиминисан, јер је пренос ВЗН тешко предвидети и још теже спречити и контролисати. Зато бројне епидемије грознице Западног Нила остају непредвидиве, и намећу све већу потребну за сталне правилно координиране студије како би се боље разумела екологија и патогеност ВЗН.[19]

Путеви, начини преношења и резервоари ВЗН[уреди]

Примарни резервоар ВЗН су птице. Већина инфекција код птица је асимптоматска. Људи, али и неки други сисари могу бити случајни домаћини овог вируса. Вирус грознице Западног Нила се не преноси међу људима путем контакта, већ је основни начин трансмисије ВЗН убод зараженог комарца.

Ризик за локалну трансмисију вируса на хуману популацију зависи од истовременог присуства:

  • вируса (резервоара инфекције),
  • компетентног домаћина,
  • вектора (преносиоца болести-комараца, крпеља....),
  • осетљивих домаћина у људској и животињској популацији.

Највећи ризик за појаву грознице Западног Нила је у оним земљама или њеним деловима (покрајинама) који се налазе на главним миграторним путевима птица, руралним срединама и подручјима са идеалним стаништима за боравак и развој комараца. Такође треба имати у виду и чињеницу, да неке научне студије спроведене у умереном климатском појасу, показују да до већег броја преношења вируса Западног Нила на људе долази првенствено у другом делу летње сезоне, крајем августа и почетком септембра, када је утврђено да комарци знатно чешће у том периоду мењају домаћине и прелазе са птица на људе.

Могући резервоари преносиоци и путеви преношења вирусa Западног Нила

Улога комараца у дистрибуцији ВЗН[уреди]

Комарци су веома распрострањена врста инсеката, која се јавља у свим регионима света, осим Антарктика. У свету је описано преко 3.500 врста комараца.[47][48] Неки комарци који убадају људе рутински делују као вектори за пренос неколико заразних болести (у које спада и грозница Запдног Нила) које утичу на здравље милиона људи годишње.[49][50] Други комарци (који рутински могу убости и људе), су примарно вектори за болести животиња, и могу бити узрочници катастрофалних зооноза и других болести, када је њихово станиште поремећено, нпр након изненадних крчења шума.[51][52]

Комарци из рода Culex су најчешћи преносиоци ВЗН

У топлим и влажним тропским регионима комарци су активни током целе године, док су у умереним регионима они у хибернацији преко зиме. На Арктику комарци могу бити активни само неколико недеља. Током времена интензивне активности, комарци су присутни у великом броју и може да прикаупе и до 300 мл крви дневно од сваке животиње у стаду.[53]

Јаја комараца сојева у умереним зонама су толерантнији на хладноћу од оних из топлијих региона.[54][55] Они чак могу бити отпорни на снег и температуре испод нуле, а одрасли комарци преживљавају и током зиме у одговарајућим микростаништа.[56]

Широм света преношење разних врста комараца на великер удаљености и у регионе где они нису аутохтона врста омогућио је и човек, пре свега поморским саобраћајем, којим се превозе јаја, ларве и одрасли комарци у водом напуњеним гумама и резаном цвећу. Међутим, осим поморског транспорта, комарци се ефикасно преносе и возилима, камионима за испоруку робе, возом и авионом. Карантинске мере за сузбијање преноса комараца показале су се тешко применљиве због недовољне доследности.

Типично, како за мушке тако и женске комараце је да се они хране нектаром и биљним соковима, али су многе врсте, међу којима доминирају њихове женке прилагођене да пробију кожу животиња и људи и сисају крв као ектопаразити.
На слици је приказана женка азијског тиграстог комарца (Aedes albopictus), која рилицом пробија епидерм и дерм како би се хранила људском крвљу из капилара коже.
Комарац у току исхране крвљу, у убодом створену рану убризгава пљувачку која у себи садржи анестетик и једну врсту антикоагулант, а код зараженог комараца и ВЗН.

Већина инфекција вирусом Западног Нила (ВЗН) код људи и других животиња, узрокована је преносом вируса путем заражених комараца, па се они сматрају главним преносиоцима ВНВ у природи. У јуну 2005, ВЗН изолован је у око 60 врста комараца, углавном из рода Culex.[57] Датаљније анализе показале су да је у 80% случајева ризик за инфекцију ВЗН узрокују две врсте комараца - Culex pipiens и Culex restuans.[58] Ови комарци живе у близини људи који стварају идеалне услове за њихову репродукцију - устајала вода у канализацији, ровови за наводњавање, вода у подметачима испод саксија са цвећем, вода у одбаченим гумама, олуцима, барама на окућници и појилицама за животиње и птице, у рибњацима који се не проветравају, фонтанама итд.

Пренос вируса преко јаја заражених комараца на нову генерацију ларви (трансоваријалнои пренос) познат је код врста Culex tritaeniorhynchus, Aedes aegypti и Aedes albopictus.[59][60] Инфекција комараца ВЗН је првенствено изражена у влажним подручјима - где се комарци током целе године размножавају и у зимски стаништима, птица селица.

У Африци и на Блиском Истоку, главни преносилац ВЗН је Culex univittatus. Такође врсте Culex poicilipes, Culex neavei, Culex decens, Aedes albocephalus и Mimomyia splendens играју важну улогу у неким областима.

У Европи, главни преносиоци ВЗН су Culex pipiens, Culex modestus и Coquillettidia richiardii.[61]

Преносиоци ВЗН у Азији су Culex quinquefasciatus, Culex tritaeniorhynchus, и Culex vishnui.

Остали начини преношења ВЗН[уреди]

Почетком 21. века у Сједињеним Америчким Државама и другим подручјима препознато је и неколико других начина преношења ВЗН.

Крпељ Rhipicephalus sanguineusје је један од вектора ВЗН у подручјима са сувом и топлом климом
У експераиментима је доказано да се мачке могу инфицирати једући заражене мишеве
Пренос ВЗН са мајка на дете могућ је дојењем, преко мајчиног млека.

Према неким истраживањима доста често се вирус Западног Нила изолује из организма разних врста крпеља у Африци и Азији, међу којима су напознатији; Ornithodorus savignyi, Ornithodorus moubata, Ornithodorus maritimus, Ornithodorus erraticus, Rhipicephalus sanguineus, Rhipicephalus rossicus, Dermacentor reticulatus и Haemaphysalis leachii. Њихова улога као преносиоца је најчешће секундарна и зато се они не сматрају преносиоцима ВЗН у појединим земљама, као што су нпр САД.

Међутим крпељи су један од значајнијих вектора вируса у епидемијама које владају у земљама и подручјима Света са сувом и топлом климом. Иако ВЗН није изолован код других врста зглавкара, теоретски је могуће, да они зглавкари који сисају крв, могу постати носиоци вируса.

Лабораторијским истраживањима је доказано да се животиње из групе месождера, могу инфицирати ВЗН једући месо заражених животиња.[62][63] Овај начин преноса доказан је код домаћих мачака које су се храниле  зараженим  мишевима.[64] На сличан начин ВЗН су се  у Џорџији заразили узгајани алигатори који су храњени месом болесних коња.[65]

У неким студијама наводи се и могућност преноса вирус на потомство, преко репродуктивног система, заражавањем птичјих јаја из којих се излежу ВЗН инфицирани пилићи.[66] Први случај унутарматеричне трансмисије ВЗН забележен је у САД 2002, код труднице која је у другом триместру инфициран ВЗН, а потом тај исти вирус пренела на фетус у материци. Болест се код детета манифестовала обостраним хориоретинитисом, тешким променама на мозгу, и појавом у серум и цереброспиналној течности ВЗН специфичних ИгМ и ВЗН-неутралисаних антитела .[67]

Такође, откривен је и пренос ВЗН са мајка на дете преко мајчиног млека, која је у току лактације детета заражена ВЗН након трансфузије крви.[68]  Интраутерина инфекција јапанским вирусом енцефалитиса (енгл. Japanese Encephalitis virus (JEV)) или денга вирусом, непосредно је повезана са спонтаним побачајем и тешком денга инфекцијом-грозницом новорођенчета.[69][70] Зато се код труднице у регионима са високим ризиком од ВЗН требају предузимати превентивне мере у циљу смања ризика од настанка ове болести, међутим, с обзиром на ниску учесталост интраутерине трансмисије, рутински скрининг трудница се у овом тренутку не примењује у свету.

У САД, документовано је и неколико случајева инфекције након професионалног излагања вирусу Западног Нила. У два случаја, која су пријављена Центару за контролу и превенцију болести САД у 2002, заражавање је настало након излагања микробиолога случајној инокулацији.[71] Такође, описани су и случајеви заражавања, радника који су манипулисали зараженим труповима,[71] и случајеви заражавања радника у Ајдаху, угинулим алигаторима.[72]

Имајући у виду све могуће начине преношења ВЗН, комплексна је и епидемиологија ширења овим вирусом изазване болести, што може бити и од значајног утицаја за контролу и сузбијање инфекције. Због ниске учесталости ВЗН у свету, нејасно је да ли су новооткривени могући начини преноса вируса одувек били присутни, али нису одмах откривени због ретког јављања, или се епидемиологије вируса кроз његову еволуцију непрестано мењала? У Египту и Уганди, где је вирусна грознице први пут откривена, утврђено је да су људи на том подручју током година постепено изградити природни имунитет против вируса. Упркос овој чињеници, очекивања здравствених власти да се у САД и другим земљама може догодити такав развој природног имунитета, за сада нису оправдана.

Како ВЗН наставља да се шири светом, сазнања о могућим додатним или нестандардним начинима преноса ВЗН од кључног су значаја за будуће ефикасно праћење и контролу ВЗН изазване болести.

Резервоари ВЗН у природи[уреди]

Резервоари инфекције са којих комарци могу пренети ВЗН на људе и друге животиње

  • Међу птицама вране су најосетљивије на заразу ВЗН

  • Због умерене виремије коњи имају значајну улог у ширењу вируса

  • Као резерваор инфекције птице селице могу пренети ВЗН на велика растојања

  • Стрвинари који се хране месом боленсних животниња могу се заразити ВЗН.

  • Алигатори, који се хране месом оболелих коња и других животиња, такође се могу заразити ВЗН

Клиничка слика[уреди]

Клиничка слика грознице Западног Нила , код људи варира од асимптоматске инфекције изазване вирусом до неуролошког обољења. На почетку болест је праћена карактеристичним симптомима сличних грипу, који настају 2 до 14 дана након убода ВЗН зараженог комарца. Период инкубације дужи је код имунодефицијентних особа.

У последњих неколико епидемија изазваних ВЗН констатовано је да се болест може јавити у три различита облика:[73]

  • Први облик, који у ~ 80% инфицираних особа протиче асимптоматски,
  • Други облик, који у ~ 20% инфицираних особа има благу клиничку слику у виду грознице,
  • Трећи облик, који у < 1% инфицираних особа доводи до развоја неуроинвазивних болести,

Ова три наведена облика најчешће се јављају у односу, који према процени износи 110 : 30 : 1

У 4%-15% случајева болест се завршава смртним исходом, код пацијената са енцефалитисом и дистоничном парализом. У Сједињеним Америчким Државама у 2007, од укупно 3.630 случајева инфицираних вирусом Западног Нила, од неуроинвазивног облика болести умрло је 124 болесника.[74] То значи да је код тешких облика инфекције, стопа смртности 3,4% или да је укупна стопа смртности највероватније испод 4%, јер се грозница Западног Нила код већине оболелих јавља у блажем облику.

Главни симптоми болести су; главобоље, мучнине, повраћања. Ове симптоме понекад прати отоко лимфних жлезда или појава оспе (у 25% -50% случајева) по кожи груди, леђа или трбуха. Ови симптоми најчешће пролазе у року од неколико дана, мада су забележени случајеви болести која је трајала и више недеља. Након проучвања, спроведеног у Румунији установљено је да се само код једне особе на сваких 325, изложених болести након убода комараца, јављају клинични симптоми. То покаује, да велики број инфекција протиче са субклиничком сликом.[75]

Код једног оболелог на 150 инфицираних долази до развоја тешке клиничке слике, која се карактерише неуроинвазивним обликом болести (енцефалитисом, менингитисом дечјом парализом, налик дистоничној парализи). У скоријим проучавања болести идентификоване су и многе друге компликације међу које спадају: предњи мијелитис у вирусом инфицираној кичменој мождини са или без енцефалитиса,[76] Guillain-Barré синдром[77], а у ређим случајевима мултифокални хориоретинитис (који има 100% специфичност за идентификацију инфекције вирусом Западног Нила у пацијената са енцефалитисом) [78] хепатитис, миокардитис, нефритис, панкреатитис и спленомегалија.[79][80][81]. Болесници који преживе тежак облик болести, имају лошу прогнозу, и бројне дуготрајне или трајне неуролошке последица.[73]

Симптоми болести израженији су, а болест тежа и не тако ретко и фатална, код особе изнад 50 година старости (због већег ризика од настанка неуроинвазивног облика болести)и. Присутна хронична обољења, као што су имуносупресија, дијабетес и обољења кардиоваскуларног система, могу да буду специфични фактори ризика за развој тежег облика грознице Западног Нила.[82]

ВЗН је историјски гледано сматран најмање вирулентним сојем вируса у односу на четри јапанске серогроупе вируса, али сазнања из недавних епидемије су променила ту перцепцију.[73]

Диференцијална дијагноза[уреди]

Бројна заразне болести из групе трансмисивних али и друге болести могу имати симптоме сличне онима изазваним вурусом Западног Нила. Нпр неуроинвазивни симптоми, изазвани променама у ЦНС, могу се манифестовати и код инфекција изазваних ентеровирусима и бактеријским менингитисом.

Зато је диференцијална дијагноза од кључног значаја у дијагностици инфекције изазване ВЗН, посебно у оним случајевима када се код пацијента јавља необјашњиви облик фебрилне болести, праћен главобољом, енцефалитис или менингитис. Посебан значај у ДД ВЗН поред многих клиничких тестова, има примена серолошки анализа,[83] међу којима су најзначајнији полимеразна ланчана реакција и култура вируса,[84] како би се идентификовали специфични патогени који изазивају симптоме, и установиола етиологија енцефалитиса и менингитиса.

Дијагноза[уреди]

Машина за PCR која се користи у дијагностици ВЗН

Прелиминарна дијагноза се често заснива на клиничким симптомима, анамнези места и датуму путовања (ако је пацијент путовао у/или живи у некој од ендемских земаља или региона), активностим пре разбољевања, као и епидемиолошким истораживањима места где се догодила инфекција. Подаци о уједу комарца и акутним болестима повезаним са фебрилним стањем и неуролошким симптома и знацима треба да изазову сумњу на клиничку слику ВЗН.

Коначна дијагноза инфекције ВЗН се најчешће поставља серолошким испитивањем крвног серума или цереброспиналне течности (ликвора), која се добија лумбалном пункцијом. Типични резултати инфекције ВЗН након прегледа ликвора су; плеоцитоза лимфоцита, повишен ниво протеина, референтне вредности глукоза и млечне киселине и одсуство еритроцита.

У епидемијама, ВЗН се може изоловати из узорака прикупљених у окружењу. Узорци могу бити; комараци, крв дивљих птица, коња, паса и екперименталних мајмуна, као и мозак мртвих птица и других животиња. Тестови са комарцима захтевају примену реакције ланчаног умножавања (енгл Polymerase Chain Reaction - PCR), методу којом се умножава молекул ДНК и стварање великог броја копија циљне ДНК секвенце како би се у узорку доказало присуство ДНК вируса Западног Нила. Када се користите серум дивљих птица и експерименталних пилића, узорци морају бити тестирани на присуство антитела против вируса Западног Нила, применом имунохистохемије[85] или Елиза теста (енгл. Enzyme-Linked Immunosorbent Assay).[86]

У дијагностици ВЗН користи се и обдукција лешева, у току које се узоркују различита ткива, мртвих птица ради тестирања на вирус, било применом реакције ланчаног умножавања, што може повећати поузданост откривања ДНК вируса, било имунохистохемијском анализом, која визуелизује вирус (који под микроскопом изгледа као витраж браон ткиво, услед реакције подлоге са ензимима).

Терапија и вакцинација[уреди]

Како је инфекција изазвана вирусом, за лечење грознице Запданог Нила не постоји специфична терапија. Код тежих случајева и особа сусуспектних на заразу ВЗН, лечење се спроводи на одељењима интензивне неге, уз обилну примену, инфузија течности и хране, регулисање дисања (према потреби и респиратором) и стабилизацију функција кардиоваскуларног система.

У циљу спречавања компликација и секундарне инфекције (упала плућа, мокраћних канала итд) у лечењу се примењује одговарајућа симптоматска терапија, антибиотицима, кардиотоницима, антиедематозним лековима, антиепилептицима и другим лековима.

За сада не постоји одговарајућа вакцина за заштиту људи од вируса Западног Нила.

Превенција[уреди]

Најбољи начин превенције је избегавање заражавања вирусом Западног Нила тј. спречавање уједе комараца. У свакодневној пракси примењују се два начина у превенцији инфекције:

  • заштитите од уједа комарца,
  • елиминација станишта и услова за боравак и размножавање комараца око куће, пољопривредних добара и простора за одмора.

Заштитита од уједа комарца[уреди]

Преузимањем следећих, једноставних мера предострожности (заштите), може се умањила шанса да нека особа буде уједена од стране комараца, а на тај начин и шансе за инфекцију ВЗН;

  • За време боравка на отвореном простору, потребна је редовна употреба репелената против инсеката, који у себи садрже ДЕЕТ или друге одобрене састојке.
  • Ношењем заштитне одеће као што су кошуље дугих рукава, дуге панталоне, шешири и светло обојене одећа најбоља су заштита јер комарци имају тенденцију да буду привучени тамним бојама.
  • На вратима и прозорима треба уградити заштитне мреже, које требају да буду без рупа и да чврсто належу уз подлогу како би омегућили комарцима да продру у затворени простор.

Елиминација станишта и услова за боравак и размножавање комараца[уреди]

Комарци полажу јаја у стајаћој води а цео процес од полагања јаја до стварања и прерастања ларви у одрасле комарце, спремне да лете и преносе ВЗН траје око четири дана. Чак и мале количине воде, на пример, у тацни под саксијом за цвеће, може бити погодно и плодно станиште за боравак и размножавање комараца.

Јаја комараца могу да се излегу и ларве преживe, у само неколико унци воде. Мање од половине количине која се може прикупити у одбаченој шољи од кафе. Неке врсте полажу јаја и на мокром тлу или другим влажним површинама (попут тацни за саксије).[87]
Азијски тиграсти комарац и неке друге врсте, воле да бораве у контејнерима; попут старих гума, у којима полажу јаја, која на овим стаништима врло брзо напредују и излежу велики број нових јединки.[88][89]

Зато је важно да се у околини кућа и других објеката и површина на којима стално бораве људи и стока елиминише што више станишта са стајаћом водом. То се може постићи:

  • Редовном (два пута недељно) заменом стајаће воде свежом водом у објектима и посудама као што базени, посуде за напајање водом животиња, подметачима под саксијама, и отпаду за рециклажу у за то намењеним кантама, итд.
  • Редовним уклањањањем старих и непотребнеих предмета око куће и друге имовине (нпр. старе гуме) који имају тенденцију да прикупљају атмосферску воду.
  • Променом воде у базенима за барске птице и кућне љубимце, као и у тенковима за купање стоке.
  • Редовним чишћењем олука и других сабирних канала и сливника за атмосферску и отпадну воду, чиме се спречава стварање влажне средине за настањивање и размножавање комараца.
  • Куповином аератор за украсне рибњаке, чиме се стварају услови за непрестано кретање (треперење) водених површина, што ће учинити воду негостољубивом средином за боравак ларви комараца.

Средства за сузбијање комараца[уреди]

Биоцидни производи, у које спадају и инсектициди, су средства која се данас најчешће користе за сузбијање комараца. Њихово стављање у промет ускалђено је са Законом о биоцидним производима, чије спровођење контролишу Агенције за хемикалије земаља које су тај закон донеле. Како биоциди у себи садрже супстанце које имају потенцијални ризик по здравље људи, животиња и животну средину основни разлог је што ови производи, пре стављања у промет, подлежу посебној процедури у којој се њихов промет и коришћење одобрава само ако се утврди да представљају прихватљив ризик по здравље људи, животиња и животну средину.[90]

Средства за сузбијање комараца у oтвoрeнoм прoстoру омогућавају контролу популације комараца тако што уништавају одрасле јединке комараца, односно редукују њихов број (адултициди) или тако што онемогућавају развој комараца из ларви (ларвициди).

Биоцидни производи који се користе у многим земљама, укључујући и Србију, а користе за адултицидни третман комараца из ваздуха најчешће су на бази ламбда-цихалотрина, док се за адултицидни третман са земље користе биоцидни производи који су на бази неколико хемијских активних супстанци из групе пиретроида (ламбда-цихалотрин, делтаметрин и сл.). За ларвицидни третман комараца користе се биоцидни производи који могу бити на бази биолошких активних супстанци тј. бактерија из рода Bacillus[91] које су показале веома селективно токсично дејство на ларве комараца, а без штетних ефеката на друге организме, људе и животну средину, или на бази хемијских активних супстанци (нпр. дифлубензурон) које делују као регулатори раста ларви комараца. У доњој табели приказани су нејчешће примењивани пестициди широм Света у контроли комараца:

Инсектициди који се користе у контроли комараца
Инсектициди Врсте Механизми дејства
Адултициди
средства за контролу одраслих комараца

Органофосфати:
Malathion, Naled

Синтетички пиретроиди:
Permethrin, Resmethrin, Sumithrin, Prallethrin, Etofenprox

 Примењују се у облику спрејева ултра ниског волумена (УЛВ).
Применом финих капљица, аеросола, адултициди дуго остају у ваздуху и у контакту са летећим комарцима изазивају њихову смрт.
У зависности од величине подручја, примењују се у количинама мањим од 3 грама по хектару, што минимизира штетни утицај по људе и животну средину.
Лрвициди
средства за контролу ларви комараца

Бактеријски инсектициди:
Bacillus thuringiensis,[91] Bacillus sphaericus[92]

Инхибитори раста комараца:
Methoprene

Органски инсектиди:
Temephos

Остала средства:
Минерална уља, Мономолекуларни филмови

 Ларвициди су хемикалије тако дизајниране да се њиховом применити на воденим површинама онемогућава развој комараца из ларви.
Синергисти

Piperonyl Butoxide,[93]

N-Octyl bicycloheptene dicarboximide[94]

 Синергисти нису директно токсични на комараце, али њихова примена чини адултициде ефикаснијим.

ВЗН као биолошко оружје[уреди]

Због релативно брзог и једноставног начина дистрибуције у терористичким и ратним дејствима, ВЗН је један од изазивача заразних болести који је у лабораторијама неких земаља развијен и као биолошко оружје, јер за пренос инфекције не захтева посебну опрему и ракете.

Постоје бројни, али непотпуни, докази да су 80-тих година 20. века у САД из Ирака као биолошко оружје, у терористичким дејствима, примењени сојеви ВЗН заједно са другим сојевима вируса изазивачима заразних болести. У САД, се примена овог вируса као биолошког оружја покушава доказати чињеницом да у већини делова света где се ВЗН појавио, он обично изазива блажи облик болести налик грипу, са грозницом, главобољом, боловима у мишићима и умором - непријатним, али ретко фаталаним поремећајима. Такође као потврда овој претпостаи наводи се да није доказано да је вирус смртоносан код свих птица у другим деловима света, док се у САД појавио сој ВЗН скоро 100 посто фаталан за птице (које обично умиру у року од пет дана). Зато се неки амерички здравствени званичници све више питају зашто је у САД сој вируса Западног Нила смртоноснији за људе и птице него било где другде на планети - са изузетком Израела? Једна хипотеза која покушава да обијасни већу вируленцију и повећану учесталост разбољевања ВЗН у САД, чињеницом да је он коришћен против американаца од стране ирачке војске пре Ирачког рата 2003. Такође постоје докази да је против ирачких избеглица априла 1999, Садам Хусеин применио (у Ираку, или по неким подацима на Куби) развијен сој вируса на основу соја „СВ 1417" као биолошко оружје.[95][96] [97]

Напомене[уреди]

  1. ^ Епизоотија, панзоотија, ензоотија су термини везани за зоонозе (или антропозоонозе) и еквилалентни су терминима епидемија, ендемија и пандемија који су везани за хуману медицину.
  2. ^ Код три пацијента доказано је да је узрок смрти вирус Западног Нила, док се за још два пацијента која су преминула у међувремену очекују налази.
  3. ^ Неуроинвазивни облик болести подразумева појаву клиничке слике са развијеном формом енцефалитиса, менингитиса или акутног облика парализа, која је углавном последица инфекције кичмене мождине вирусом.[23]

Извори[уреди]

  1. ^ Godsey, M.J., M. Blackmore, N. Panella, K. Burkhalter, K. Gottfried, L. Halsey, R. Rutledge, S. Langevin, R. Gates, and K. Lamonte (2005). West Nile virus epizootiology in the southeastern United States, 2001. Vector Borne and Zoonotic Diseases. 5(1): 82-89. ISSN: 1530-3667.
  2. ^ Batalis, N.I., L. Galup, S.R. Zaki, and J.A. Prahlow (2005). West Nile virus encephalitis. American Journal of Forensic Medicine and Pathology 26(2): 192-196.
  3. ^ Davis, L.E., R. DeBiasi, D.E. Goade, K.Y. Haaland, J.A. Harrington, J.B. Harnar, S.A. Pergam, M.K. King, B.K. DeMasters, and K.L. Tyler (2006). West Nile virus neuroinvasive disease. Annals of Neurology 60(3): 286-300.
  4. ^ Allison, A., N. Gottdenker, and D. Stallknecht (2005). Wintering of neurotropic velogenic Newcastle disease virus and West Nile virus in double-crested cormorants (Phalacrocorax auritus) from the Florida keys. Avian Diseases. 49(2): 292-297. ISSN: 0005-2086.
  5. ^ ((en)) L. Hannah Gould and Erol Fikrig, West Nile virus: a growing concern? J Clin Invest. 2004 April 15; 113(8): 1102–1107. doi: 10.1172/JCI200421623 PubMed, Приступљено 4. 9. 2012.
  6. ^ Anon (2006). West nile virus a looming deadly threat for liver transplantation. Transplantation 82(1 Suppl 2): 150.
  7. ^ ((en)) Transmission through Blood - Health Canada's Role, Приступљено 4. 9. 2012.
  8. ^ ((en)) Pregnancy & Breastfeeding, West Nile virus, Приступљено 4. 9. 2012.
  9. ^ Smithburn JS, Hughes TP, Burke AW, Paul JH. A neurotropic virus isolated from the blood of a native of Uganda. Am. J. Trop. Med. Hyg. 1970;20:471–492.
  10. ^ Monath, T.P. 1990. Flaviviruses. In Virology. B.N. Fields and D.M. Knipe, editors. Raven Press. New York, New York, USA. 763–814.
  11. ^ Hayes, C.G. 1989. West Nile fever. In The arboviruses: epidemiology and ecology. T.P. Monath, editor. CRC Press. Boca Raton, Florida, USA. 59–88.
  12. ^ ((en)) Marfin AA, Gubler DJ. West Nile encephalitis: an emerging disease in the United States. Clin. Infect. Dis. 2001;33:1713–1719. PubMed, Приступљено 4. 9. 2012.
  13. ^ Naides SJ. Arthropod-borne viruses causing fever and rash syndromes. In: Goldman L, Ausiello D, eds. Cecil Medicine. 23rd ed. Philadelphia, Pa: Saunders Elsevier; 2007:chap 405.
  14. ^ Bleck TP. Arthropod-borne viruses affecting the central nervous system. In: Goldman L, Ausiello D, eds. Cecil Medicine. 23rd ed. Philadelphia, Pa: Saunders Elsevier; 2007:chap 406.
  15. ^ Зоонози болести общи за животните и човека, Земиздат 1992 г., стр. 178
  16. ^ De Beeck AO, Molenkamp R, Caron M, Younes AB, Bredenbeek P, Dubuisson J, Role of the Transmembrane Domains of prM and E Proteins in the Formation of Yellow Fever Virus Envelope. Journal of Virology Jan 2003: 813 - 820
  17. ^ Beasley DWC, Barrett ADT, Identification of Neutralising Epitopes within Structural Domain III of the West Nile Virus Envelope Protein. Journal of Virology Dec 2002: 13097 - 13100
  18. ^ Chu JJH, Choo BGH, Lee JWM, Ng ML, Actin Filaments Participate in West Nile (Sarafend) Virus Maturation Process. Journal of Medical Virology 2003:71: 463 - 472
  19. ^ а б в г д ђ Zeller HG, Schuffenecker I. West Nile virus: an overview of its spread in Europe and the Mediterranean basin in contrast to its spread in the Americas. Eur J Clin Microbiol Infect Dis. 2004 Mar;23(3):147-56. Epub 2004 Feb 19. PubMed, Приступљено 5. 9. 2012.
  20. ^ Smithburn KC, Hughes TP, Burke AW, et al. A neurotropic virus isolated from the blood of a native of Uganda. Am J Trop Med 1940;20:71-92.
  21. ^ Marfin A. A., Gubler D. J. West Nile encephalitis: An emerging disease in the United States. Clin Infect Dis. 2001;33:1713–1719. PubMed
  22. ^ Nash D., Mostashari F., Fine A. Outbreak of West Nile virus infection in the New York City area in 1999. N Engl J Med. 2001;344:1807–1814. PubMed
  23. ^ а б в ((en)) 1,590 West Nile Virus Infections And 66 Deaths, Says CDC Medical News Today, Приступљено 5. 9. 2012.
  24. ^ Hayes C. West Nile fever. In: Monath TP, editor. The arboviruses: epidemiology and ecology. Boca Raton, FL: CRC Press; 1989. p. 59-88.
  25. ^ Murgue B, Murri S, Triki H, et al. West Nile in the Mediterranean basin: 1950–2000. In: White DJ, Morse DL, editors. West Nile virus, detection, surveillance and control. New York: New York Academy of Sciences; 2001. p. 117-26.
  26. ^ Murgue B, Zeller H, Deubel V. The ecology and epidemiology of West Nile virus in Africa, Europe, and Asia. In: MacKenzie JS, Barrett ADT, Deubel V, editors. Japanese encephalitis and West Nile viruses. Berlin: Springer-Verlag; 2002. p. 195-221.
  27. ^ Hurlbut HS, Rizk F, Taylor RM, Work TH. A study of the ecology of West Nile virus in Egypt. Am J Trop Med 1956;5:79-620. CrossRef
  28. ^ Panthier R, Hannoun C, Oudar J, et al. Isolement du virus West Nile chez un cheval de Camargue attaint d'encephalomyelite. C R Acad Science Paris 1966;262:1308-10.
  29. ^ Panthier R. Epidemiologie du virus West Nile: etude d'un foyer en Camargue. I. Introduction. Ann Inst Pasteur (Paris) 1968;114:518-20. [Medline]
  30. ^ Joubert L, Oudar J, Hannoun C, et al. Epidemiologie du virus West Nile: etude d'un foyer en Camarque. IV. La meningo-encephalomyelite du cheval. Ann Inst Pasteur (Paris) 1970;118:239-47.[Medline]
  31. ^ Hayes EB, Gubler DJ. West Nile virus: epidemiology and clinical features of an emerging epidemic in the United States. Ann Rev Med 2006;57:181-94. CrossRef
  32. ^ а б в г д Грозница Западног Нила-епидемиолошка ситуација у Србији, на дан 7.9.2012, Приступљено 8. 9. 2012.
  33. ^ U komi većina pacijenata zaraženih virusom Zapadnog Nila, Blic on line od 6.9.2012 Посећено:7. септембар 2012.
  34. ^ а б в Batut: Umrlo šest osoba od groznice Zapadnog Nila. на www.danas.rs, Приступљено 27. 9. 2012.
  35. ^ Вирусом Западног Нила заражено седам пацијената, Правда од 12.09.2012. Посећено:12. септембар 2012.
  36. ^ Вирус Западног Нила у Србији на www.rts.rs, Приступљено 4. 9. 2012.
  37. ^ Campbell GL, Marfin AA, Lanciotti RS, Gubler DJ. West Nile virus. Lancet Infect Dis 2002;2:519-29.CrossRefMedlineWeb of Science
  38. ^ Ulloa A, Langevin SA, Mendez-Sanchez JD, et al. Serologic survey of domestic animals for zoonotic arbovirus infections in the Lacandón forest region of Chiapas, Mexico. Vector Borne Zoonotic Dis 2003;3:3-9. CrossRefMedlineWeb of Science
  39. ^ Komar N, Clark GG. West Nile virus activity in Latin America and the Caribbean. Rev Panam Salud Publica 2006;19:2:112-7.
  40. ^ Morales MA, Barrandeguy M, Fabbri C, et al. West Nile Virus isolation from equines in Argentina, 2006. Emerg Infect Dis 2006;12:1559-61. MedlineWeb of Science
  41. ^ Asnis DS, Conetta R, Texiera AA, et al. The West Nile virus outbreak of 1999 in New York: the Flushing Hospital experience. Clin Infect Dis 2000;30:413-8. Abstract/FREE Full Text
  42. ^ а б Lanciotti RS, Roehrig JT, Deubel V, et al. Origin of the West Nile virus responsible for an outbreak of encephalitis in the northeastern United States. Science 1999;286:2333-7. Abstract/FREE Full Text
  43. ^ Nash D, Mostashari F, Fine A, et al. The outbreak of West Nile virus infection in the New York City area in 1999. N Engl J Med 2001;344:1807-14. CrossRef Medline
  44. ^ Montashari F, Bunning ML, Kitsutani PT, et al. Epidemic West Nile encephalitis, New York, 1999: results of a household-based seroepidemiological survey. Lancet 2001;358:261-4. CrossRef Medline
  45. ^ Giladi M, Metzkor-Cotter E, Marti DA, et al. West Nile encephalitis in Israel, 1999: the New York connection. Emerg Infect Dis 2001;7:654-8. Medline
  46. ^ ((en)) West Nile Virus, Worst Year Ever Says CDC, USA [1], Приступљено 8. 9. 2012.
  47. ^ ((en))Biological notes on mosquitoes
  48. ^ ((en))Taking a bite out of mosquito research, Author Paul Leisnham, University of Maryland
  49. ^ Molavi, Afshin (12. 6. 2003.). „Africa's Malaria Death Toll Still "Outrageously High"“. National Geographic Приступљено 27. 7. 2007.. 
  50. ^ „Mosquito-borne diseases“. American Mosquito Control Association Приступљено 14. 10. 2008. 
  51. ^ ((en)) World Health Organisation. Flooding and communicable diseases fact sheet. [2]
  52. ^ ((en)) Wilcox, B.A. & Ellis, B. ; Forests and emerging infectious diseases of humans. Unasylva, Vol. 57 2006/2 Pub:Food and Agriculture Organization of the United Nations ISSN 0041-6436 available at: [3]
  53. ^ Fang, Janet (21. 7. 2010.). „Ecology: A world without mosquitoes“. Nature. DOI:10.1038/466432a 
  54. ^ Hawley, W. A., Pumpuni, C. B., Brady, R. H. & Craig, G. B. (March 1989). „Overwintering survival of Aedes albopictus (Diptera: Culicidae) eggs in Indiana“. Journal of Medical Entomology 26 (2): 122–129. PMID 2709388. 
  55. ^ Hanson, S. M. & Craig, G. B. (September 1995). „Aedes albopictus (Diptera: Culicidae) eggs: field survivorship during northern Indiana winters“. Journal of Medical Entomology 32 (5): 599–604. PMID 7473614. 
  56. ^ Romi, R., Severini, F. & Toma, L. (March 2006). „Cold acclimation and overwintering of female Aedes albopictus in Roma“. Journal of the American Mosquito Control Association 22 (1): 149–151. DOI:10.2987/8756-971X(2006)22[149:CAAOOF]2.0.CO;2. PMID 16646341. 
  57. ^ Centers for Disease Control and Prevention (CDC). West Nile virus: Entomology. (6/6/05)
  58. ^ Kilpatrick, AM, LD Kramer, SR Campell, et al. 2005. West Nile virus risk assessment and the bridge vector paradigm. Emerging Infectious Diseases 11:425-429. (6/6/05)
  59. ^ Karabatsos N, editor. International catalogue of arboviruses, including certain other viruses of vertebrates. 3rd ed., and Supplements 1986-98. San Antonio: American Society of Tropical Medicine and Hygiene; 1985.
  60. ^ Hurlbut HS. West Nile virus infection in arthropods. Am J Trop Med Hyg 1956;5:76-85.
  61. ^ „FACT SHEET WEST NILE FEVER“ 
  62. ^ Komar, N, R Lanciotti, R Bowen, et al. 2002. Detection of West Nile virus in oral and cloacal swabs collected from bird carcasses. Emerg Infect Dis 8(7): 741-742. (6/13/05).
  63. ^ Komar, N, S Langevin, S Hinten, et al. 2003. Experimental infection of North American birds with the New York 1999 strain of West Nile virus. Emerg Infect Dis 9(3): 311-23. (6/13/05)
  64. ^ Austgen, LE, et al. 2004. Experimental infection of cats and dogs with West Nile virus. Emerg. Infect. Dis. 10(1): 82-86. (6/13/05)
  65. ^ Miller, DL, et al. 2003. West Nile virus in farmed alligators. Emerging Infectious Diseases 9(7):794-799. (6/13/05))
  66. ^ Marra, PP, SM Griffing, and RG McLean. 2003. West Nile virus and wildlife health. Emerging Infectious Diseases 9(7): 898-899. (6/13/05)
  67. ^ Intrauterine West Nile virus infection — New York, 2002. Morb. Mortal. Wkly Rep. 2002;51:1135–1136.
  68. ^ Possible West Nile virus transmission to an infant through breast-feeding — Michigan, 2002. Morb. Mortal. Wkly Rep. 2002;51:877–878.
  69. ^ ((en)) Chaturvedi UC, et al. Transplacental infection with Japanese encephalitis virus. J. Infect. Dis. 1980;141:712–715. PubMed
  70. ^ ((en)) Chye JK, et al. Vertical transmission of dengue. Clin. Infect. Dis. 1997;25:1374–1377. PubMed, Приступљено 5. 9. 2012.
  71. ^ а б Laboratory-acquired West Nile virus infections — United States, 2002. Morb. Mortal. Wkly Rep. 2002;51:1133–1135.
  72. ^ ProMED-mail. West Nile virus, human – USA (Idaho). ProMED-mail 2003, November 14: 20031114.2825 (and related, previous postings). (6/13/05)
  73. ^ а б в Duane J. Gubler, The Continuing Spread of West Nile Virus in the Western Hemisphere Clin Infect Dis. (2007) 45 (8): 1039-1046. doi: 10.1086/521911 Oxford Journals Medicine Clinical Infectious Diseases
  74. ^ „West Nile virus activity—United States, 2007“. MMWR Morb. Mortal. Wkly. Rep. 57 (26): 720–3. July 2008. PMID 18600197. 
  75. ^ ((en))The following information will help you to become familiar with the epidemiology, symptomatology, ecology and control of West Nile Fever.
  76. ^ Sejvar JJ, Haddad MB, Tierney BC, et al. (2003). „Neurologic manifestations and outcome of West Nile virus infection“. JAMA 290 (4): 511–5. DOI:10.1001/jama.290.4.511. PMID 12876094. 
  77. ^ Ahmed S, Libman R, Wesson K, Ahmed F, Einberg K (2000). „Guillain-Barré syndrome: An unusual presentation of West Nile virus infection“. Neurology 55 (1): 144–6. PMID 10891928. 
  78. ^ Abroug F, Ouanes-Besbes L, Letaief M, et al. (2006). „A cluster study of predictors of severe West Nile virus infection“. Mayo Clin. Proc. 81 (1): 12–6. DOI:10.4065/81.1.12. PMID 16438473. 
  79. ^ Perelman A, Stern J (1974). „Acute pancreatitis in West Nile Fever“. Am. J. Trop. Med. Hyg. 23 (6): 1150–2. PMID 4429184. 
  80. ^ Omalu BI, Shakir AA, Wang G, Lipkin WI, Wiley CA (2003). „Fatal fulminant pan-meningo-polioencephalitis due to West Nile virus“. Brain Pathol. 13 (4): 465–72. PMID 14655752. 
  81. ^ Mathiot CC, Georges AJ, Deubel V (1990). „Comparative analysis of West Nile virus strains isolated from human and animal hosts using monoclonal antibodies and cDNA restriction digest profiles“. Res. Virol. 141 (5): 533–43. DOI:10.1016/0923-2516(90)90085-W. PMID 1703658. 
  82. ^ Drebot M, Artsob H. West Nile virus: a pathogen of concern for older adults. Geriatr Aging 2006;9:465-71.
  83. ^ Greer S, Alexander GJ. Viral serology and detection. Baillieres Clin Gastroenterol. 1995 Dec;9(4):689-721
  84. ^ Table 2 in: Leland DS, Ginocchio CC (January 2007). „Role of cell culture for virus detection in the age of technology“. Clin. Microbiol. Rev. 20 (1): 49–78. DOI:10.1128/CMR.00002-06. PMC 1797634. PMID 17223623. 
  85. ^ Jozan, M; Evans R, McLean R, Hall R, Tangredi B, Reed L, Scott J (Fall 2003). „Detection of West Nile virus infection in birds in the United States by blocking ELISA and immunohistochemistry“. Vector-borne and Zoonotic Diseases 3 (3): 99–110. DOI:10.1089/153036603768395799. PMID 14511579. 
  86. ^ Hall, RA; Broom AK, Hartnett AC, Howard MJ, Mackenzie JS (February 1995). „Immunodominant epitopes on the NS1 protein of MVE and KUN viruses serve as targets for a blocking ELISA to detect virus-specific antibodies in sentinel animal serum“. Journal of Virological Methods 51 (2–3): 201–10. DOI:10.1016/0166-0934(94)00105-P. PMID 7738140. 
  87. ^ Oklahoma State University: Mosquitoes and West Nile virus
  88. ^ University of Florida: Asian Tiger Mosquito, Aedes albopictus (Skuse) (Insecta: Diptera: Culicidae)[4]
  89. ^ Benedict M, Levine R, Hawley W, and Lounibos L. Spread of The Tiger: Global Risk of Invasion by The Mosquito Aedes albopictus. Vector-Borne and Zoonotic Diseases. Spring 2007, 7(1): 76-85. doi:10.1089/vbz.2006.0562.[5]
  90. ^ Биоцидни производи, Сузбијање комараца, на сајту Агенција за хемикалије Републике Србије
  91. ^ а б ((en))Bacillus thuringiensis(General Fact Sheet)
  92. ^ ((en))Bacillus sphaericus serotype H5a5b strain 2362 (128128) Fact Sheet
  93. ^ ((en)) Tozzi, A. A Brief History of the Development of Piperonyl Butoxide as an Insecticide Synergist. In Piperonyl Butoxide: The Insecticide Synergist; Jones, D. G., Ed.; Academic: San Diego, CA, 1998; pp 1-5.What is piperonyl butoxide?
  94. ^ ((en))Reregistration Eligibility Decision for N-Octyl bicycloheptene dicarboximide (MGK-264)
  95. ^ ((en)) Боян Чуков, Призракът от Аламут
  96. ^ ((en)) IS WEST NILE VIRUS SADDAM'S REVENGE?
  97. ^ ((en)) Vermont Senator Wants Study Of Terror Link to West Nile Virus
Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Вирус Западног Нила


Star of life.svg     Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).

- Добављено из „http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Вирус_Западног_Нила&oldid=7247428“