Динго
| Dingo | |
|---|---|
| |
| Canis lupus dingo | |
| Naučna klasifikacija | |
| Carstvo: | |
| Tip: | |
| Klasa: | |
| Red: | |
| Porodica: | |
| Rod: | |
| Vrsta: | |
| Podvrsta: | C. l. dingo
|
| Trinomijalno ime | |
| Canis lupus dingo (Meyer, 1793)
| |
| |
| Areal rasprostranjenja dinga | |
| Sinonimi | |
|
antarcticus (Kerr, 1792), | |
Dingo (lat. Canis lupus dingo) je tip australijskih kanida, za koga se pretpostavljalo da potiče od iranskog vuka (Canis lupus pallipes)[3]. DNK analiza je pokazala da su u većoj meri slični domaćim psima, tako da postoje pretpostavke da vode poreklo od male grupe pripitomljenih pasa[4] Dingo se najčešće opisuje kao australijski divlji pas, ali ne živi samo u Australiji, niti potiče iz nje. Savremeni dingo se nalazi u celoj Jugoistočnoj Aziji, uglavnom u malim delovima preostalih prirodnih šuma, a i na većem delu kopna Australije posebno na severu. Dingo ima sličnosti i sa vukovima i sa savremenim psima, te se smatra više ili manje nepromenjenim potomkom ranih predaka modernih pasa. Ime dingo potiče iz aboridžinskog jezika Eora, kojim su govorili domoroci na području oko Sidneja. Novogvinejski pevajući pas se takođe klasifikuje kao Canis lupus dingo.
Opis[uredi | uredi izvor]
Izgled[uredi | uredi izvor]
Odrasli dingo je obično u području ramena visok 48-58 centimetara, i u proseku težak 23-32 kg (iako su zabeleženi primerci teški 55 kg)[5]. Mužjaci su veći i teži nego ženke[6]. Primerci dinga u južnoj Australiji su obično manji od onih koji se javljaju u severnoj i severozapadnoj Australiji. Australijski dingo je uvek veći od jedinki koje se javljaju u Aziji[6]. U odnosu na pse slične veličine dingo ima veću njušku i veće očnjake[6]. Njihova zubna formula je 3/3-1/1-4/4-2/3 = 42.[6]
Koža je obično žuto-đumbir boje, mada se mogu i javiti primerci sa preplanulom, crnom, belom ili kožom peščane boje. Zabeleženi su i albino primerci[5]. Bilo koja druga boja je pokazatelj ukrštanja[6].
Temperament i ponašanje[uredi | uredi izvor]
Dingo se uglavnom viđa sam, iako većina pripada čoporima koji sastaju svakih par dana zbog druženja ili parenja[6]. Obeležavanje mirisom, zavijanje i neprijateljstvo protiv rivalskih čopora se češće javljaju tokom tog perioda[6]. Jedinke dinga se udružuju u čopore koji mogu brojati od 3 do 12 jedinki. U čoporima je izražena i muška i ženska dominantnost[6]. Uspešan uzgoj mladunaca je obično ograničen na dominantan par, jer će podređeni članovi pomoći u uzgoju štenadi[6].
Veličina teritorije na kojoj živi čopor nema mnogo veze sa veličinom čopora, nego je povezana sa terenom na kome čopor živi i zavisi od količine plena[6]. Čopori u jugozapadnoj Australiji imaju najveći opseg rasprostranjenosti[6]. Dingo ponekad može da napusti svoje prvobitno stanište (postoji zabeležen primer putovanja od 250 km[6].
Dingo ne laje koliko i domaći pas, mada njegov lavež može biti vrlo glasan. Dingo češće zavija. Oni zavijaju da bi dozvali ostale članove čopora i da bi oterali uljeze[6].
Ekologija[uredi | uredi izvor]
Razmnožavanje[uredi | uredi izvor]
Poput vukova, ali za razliku od domaćih pasa, dingo se razmnožava jednom godišnje[6]. Mužjak dinga je plodan tokom cele godine, dok su ženke plodne samo za vreme svog godišnjeg estrus ciklusa[6]. Ženke postaju polno zrele u dobi od dve godine, a muškarci u dobi od 1 do 3 godine[6]. Dominantne ženke u čoporu obično će ući u estrus ciklus pre podređenih[6]. Jedinke koje žive u zarobljeništvu obično imaju proestrus i estrus ciklus u trajanju 10-12 dana, dok za divlje jedinke ciklus može trajati do 2 meseca[6]. Period trudnoće traje od 61 do 69 dana, nakon čega ženka obično ošteni 5 štenadi[6]. Obično se ošteni veći broj ženki nego mužjaka[6]. Ženke se obično oštene između maja i jula, iako jedinke koje žive u tropskim staništima mogu da se oštene u bilo koje doba godine[6]. Hibridne vrste mogu imati estrus ciklus dva puta godišnje, i imaju trudnoće koje traju od 58-65 dana, ali nije sigurno da će uspešno podići mladunce dva puta[6]. Štenci se obično rode u pećini, isušenom koritu potoka ili zauzimaju jame zečeva i vombata[6]. Štenci se osamostaljuju nakon 3-6 meseci, mada oni koji žive u čoporima ponekad ostaju sa svojim čoporom do uzrasta od 12 meseci[6]. Za razliku od vučjih čopora, u kojima dominantna životinja sprečava podređene da se pare, alfa dingo sprečava razmnožavanje podređenih jedinki ubijajući im mladunce[6].
Prehrambene navike[uredi | uredi izvor]
Zabeleženo je preko 170 različitih životinjskih vrsta u Australiji koje su uključene u ishranu dinga, od insekata do vodenog bivola. Specijalizacija za određenu vrstu plena varira u zavisnosti od regiona. U australijskim severnim močvarnim staništima, najčešći plen su guske, pacovi i valabi (vrste kengura), dok su u sušnom centralnom delu Australije najčešći plen evropski kunić, dugokosi pacov, kućni miš, gušter i crveni kengur[6]. U severozapadnom staništima najčešći plen su valaro i crveni kengur, dok su najčešći plen u istočnom i jugoistočnom planinskom delu Australije valabi, oposum i vombat[6]. U Aziji, dingo živi u blizini ljudi, i često se hrane pirinčem, voćem i ljudskim otpadom. Primećene su jedinke koje love insekte, pacove i guštere u ruralnim područjima Tajlanda i Sulavesija[6]. Dingo obično lovi sam, kada napada sitan plen kao što su zečevi, dok krupan plen kao što su kenguri ili divlje svinje lovi u grupama[6]. Dingo u Australiji ponekad lovi stoku za vreme sezonskih nestašica drugog plena[6].
Veze sa invazivnim vrstama[uredi | uredi izvor]
U Australiji, dingo se bori za istu hranu kao i uvezene vrste divlja mačka i crvena lisica, ali ih i lovi (kao i divlje svinje). Studija urađena na univerzitetu Džejms Kuk je zaključila da bi ponovo uvođenje dinga pomoglo u kontroli populacija ovih štetočina, smanjujući pritisak na lokalni biodiverzitet[7]. Autor ove studije, profesor Kristofer Džonson, zabeležio je da kengur Aepyprymnus rufescens može da napreduje i kada je dingo prisutan. Stopa opadanja broja kopnenih sisara, u području gde je dingo prisutan za kontrolu populacije lisica i divljih mačaka, smanjuje se sa 50% ili više, na samo 10% ili manje. 0% ili više, na samo 10% ili manje.
Status zaštite[uredi | uredi izvor]
Kao rezultat ukrštanja sa psima koje su doveli evropski doseljenici, genetički potencijal čistokrvnih jedinki dinga je u opadanju. Do ranih 1990-ih, oko trećina svih divljih dinga u jugoistočnom delu Australije su bili mešanci dinga i domaćeg psa. Iako je proces ukrštanje manje odmakao u izolovanim područjima, izumiranje dinga u divljini se smatra neizbežnim[8]. Iako su zaštićeni unutar Saveznih nacionalnih parkova, oblasti svetske baštine, aboridžinskim rezervatima, i Australijske prestoničke teritorije, oni se istovremeno klasifikuje kao štetočine u nekim drugim oblastima. Zbog nedostatka zaštite u celoj Australiji dingo se može loviti i trovati u mnogim oblastima, što, uz ukrštanje sa domaćim psima, može prouzrokovati da takson pređe iz IUCN-ove kategorije niži rizik/poslednja briga u ranjive taksone[1].
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b Corbett, L.K. (2008). „Canis lupus ssp. dingo”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2006. International Union for Conservation of Nature. Pristupljeno 25. 12. 2017.
- ^ Wozencraft, W.C. (2005). „Order Carnivora”. Ur.: Wilson, D.E.; Reeder, D.M. Mammal Species of the World: A Taxonomic and Geographic Reference (3rd izd.). Johns Hopkins University Press. str. 532—628. ISBN 978-0-8018-8221-0. OCLC 62265494.
- ^ The Cambridge Encyclopedia of Human Evolution, Cambridge University Press 1992
- ^ Peter Savolainen et al. (2004).
- ^ a b „Dingo Information and Pictures, Australian Native Dogs”. Dogbreedinfo.com. Pristupljeno 17. 4. 2008.
- ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t ć u f h c č dž š aa „Dingo” (PDF). Canids.org. Arhivirano iz originala (PDF) 28. 05. 2008. g. Pristupljeno 17. 4. 2008.
- ^ ECOS magazine 133 Okt-nov 2006. Call for more dingoes to restore native species. Tracey Millen. [1] (Refers to the book Australia's Mammal Extinctions: a 50,000 year history. Christopher N. Johnson. ISBN 978-0-521-68660-0).
- ^ „© Dr. Ellen K. Rudolph - Dingo - Canis familiaris”. Arhivirano iz originala 28. 11. 2009. g. Pristupljeno 29. 09. 2008.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Peter Savolainen; Thomas Leitner; Alan N. Wilton; Elizabeth Matisoo-Smith; Joakim Lundeberg (2004). „A detailed picture of the origin of the Australian dingo, obtained from the study of mitochondrial DNA”. Population Biology. Pristupljeno 16. 6. 2008.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
| Državne | |
|---|---|
| Ostale | |
