Katarina Bohemijska
| Katarina Bohemijska | |
|---|---|
| Vojvotkinja od Austrije i Bavarske Landgrafina Brandenburg | |
 statua Katarine Bohemijske i Luksemburške | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 19. avgust 1342. |
| Mesto rođenja | Prag,, Kraljevina Bohemija |
| Datum smrti | 26. april 1395. (52 god.) |
| Mesto smrti | Perhtoldsdorf,, Donja Austrija |
| Porodica | |
| Supružnik | Rudolf IV Oto V |
| Roditelji | Karlo IV Blanka od Valoa |
| Dinastija | Kuća Luksemburga |
| Vojvodkinja Austrije, Štajerske, Koruške i Kranjske Grofica Tirola | |
| Period | 1356−1365. |
| Prethodnik | Joane iz Firta |
| Naslednik | Elizabeta Bohemijska Beatrisa iz Nirnberga Viridis Visconti |
| Landgrafina[a] Brandenburg | |
| Period | 1366−1373. |
| Prethodnik | Ingeburge iz Meklenburga |
| Naslednik | Joan iz Bavarske |
Katarina Bohemiska[1] (češ. Kateřina Lucemburská, nem. Katharina von Böhmen, 19. avgusta 1342 − 26. april 1395) bila je češka princeza, austrijska, štajerska, koruška i kranjska vojvotkinja, grofica Tirolska i Landgrafina Brandenburg[a] (Electress of Brandenburg), druga ćerka cara Karlo IV i Blanke od Valoa[1].
Biografija[uredi | uredi izvor]
Katarina je rođena 19. avgusta 1342, treće dete i druga preživela ćerka Karlo IV., Svetog rimskog cara i njegove prve žene Blanke od Valoa[1].
Detinjstvo 1342. do 1353.[uredi | uredi izvor]
U Brnu 26. maja 1348. Albert II i kralj Karlo IV pregovarali su o ranije razmatranom planu za brak između Katarine i Rudolfa IV. Albert II se obavezao da će okončati savez sa ugarskim kraljem Ludvigom. Tom prilikom Katarina, koja je imala samo šest godina, bila je zaručena za osmogodišnjeg Rudolfa IV. Savez habsburških i luksemburških kuća obnovljen je u Beču, 13. jula 1353. godine.
Katarina i Rudolf IV su se vjenčali u Pragu 13. jula 1356. Međutim, nakon samo nekoliko nedelja, Katarina je morala da posreduje između svog supruga i oca po prvi put, pošto se Rudolf usprotivio caru zbog sporog plaćanja katarininog miraza.
Vojvotkinja od Austrije 1358. do 1365[uredi | uredi izvor]
Rudolf IV, postao je vojvoda Austrije 1358. Odmah je preuzeo inicijativu za učvršćivanje čina i ugleda svoje porodice počasnom titulom "nadvojvoda" uz pomoć "Privilegium Maius"[b] 1358/59. Pokušao da postigne ekvivalentan status sa izabram pričevima. Rudolf IV je predao kopije Privilegium Maiususa svom svekru, koji je nakon opsežnog ispitivanja odbio da ga prizna. Kao rezultat, pretio je oružani sukob između dvaju vladara. Sukob je sprečen inteligentnim posredovanjem Katarine. Car je tada kontroverzni dokument predao italijanskom humanisti Frančesku Petrarkiju, koji je nakon pažljivog ispitivanja potvrdio dikument nevažan. Zbog toga je Rudolf IV morao da odustane od titule nadvojvode 1361. godine. Tek 1441. i 1453, falsifikovane dokumente primenio je Fredrik III. kao njihova kraljevska i carska potvrda.
Rudolf IV je nakon smrti Vitelsbaha Meinharda III. da preuzeo Tirol u januaru 1363. godine. To je dovelo do ponovnih tenzija između Karla IV i njegovog zeta. Karlo IV se bojao da će njegovi politički planovi s porodicom Vitelsbah biti ugroženi. Međutim, čak i u ovoj krizi, Katarina je bila u mogućnosti da uspešno posreduje između oca i svog supruga.
Već 18. marta 1363. car je potpisao ugovor o nasleđivanju sa porodicom Vitelsbah iz Brandenburga, a 10. februara 1364. Rudolf IV je dobio Tirol sa Brnom, što je Stefan II Bavarski priznao tek nekoliko godina nakon Rudolfove smrti 1369. U Brnu je sklopljen i recipročni ugovor o nasljeđivanju između Luksemburžana, Habsburgovaca i Mađarskog Anjousa, u kojem se već može vidjeti razvoj kasnije dunavske monarhije. Zbog naslednog ugovora iz 1364. godine, austrijski vojvoda Albret V konačno je mogao naslediti Sigismunda Luksemburškog, polubrata Katarine, 1437. godine.
Rudolf IV umro je 27. jula 1365. godine, a Katarina se malo kasnije vratila ocu u Prag.
Markgrafina od Brandenburga 1366. do 1373.[uredi | uredi izvor]
Brandenburški markgraf Oto V. iz kuće Vitelsbah bio je spreman da se poveže sa Karlom IV protiv svog brata, vojvode Stefana II, Bavarskog, zbog spora oko nasledstva unutar bavarske vladajuće porodice, a car je iskoristio priliku da integriše Kurmark u svoje područje vladavine.
Oto V i Katarina su se venčali u Pragu 19. marta 1366. U taj brak su stupili posle dugog oklevanja samo zbog političkih ciljeva Katarininog oca. Oto je prvobitno trebalo da se oženi Karlovom mlađom ćerkom Elizabetom (1358—1373), ali zbog rane smrti Rudolfa IV, car je odlučio da Oto V uda za njegovu udovicu stariju ćerku Katarinu. Istog dana sklopljen je brak između Elizabete i Alberta III, vojvode Austrije, mlađeg brata Rudolfa IV. Albert III je 26. marta 1366. potvrdio nasledni ugovor sa Luksemburškom kućom. Kao rezultat ovog dvostrukog venčanja u Pragu, Karlo IV uspeo je da značajno učvrsti svoju poziciju u carstvu.
Nakon venčanja, Oto V. je svekru predao upravu nad Mark Brandenburgom, osiromašen glađu i svađom. To je omogućilo Karlu IV da učvrsti svoj položaj u Šleziji i Gornjoj Lusatiji i da započne svoju ekspanziju na sever. Oto V, koga su zbog pasivnosti, koju mu je nametnuo car, zvali ga „lenji čovek“, boravio sa Katarinom na dvoru svog svekrva u Pragu. 15. avgusta 1373. Karlo IV kupio je Mark Brandenburg od Ota V za 500.000 guldena. Međutim, Otu V. je dozvoljeno da nastavi da nosi titulu Landgraf Brandenburga. Katarina je takođe mogla da nosi titulu Landgrafina Brandenburg do smrti svog supruga 1379. godine.
Period od 1379. do 1395.[uredi | uredi izvor]
Nakon Otove smrti 1379. godine, Katarina je zauzela mesto udovice u dvorcu Perhtoldsdorf u Beču, koji je postao utočište za austrijske udovice princeze. Odabirom sedišta svog udovištva, Katarina je želela da pokaže privrženost svom prvom mužu Rudolfu IV. Takođe se odrekla titule Landgrafine[a] Brandenburg u interesu politike svoje polubraće Vaclava i Žigmunda. Katarina je umrla 26. aprila 1395. u Beču . Sahranjena je u crkvi sv. Jakova u manastiru Minorita u Starom gradu, a u katedreli Svetog Stefana ima svoj Kenotaf[v].
Brakovi[uredi | uredi izvor]
Prvi brak[uredi | uredi izvor]
Katarina se udala 13. jula 1356. za Rudolf IV[2], vojvodu austrijskog. Brak je bio politički ugovor koji je dogovorio njen otac, kako bi sklopio mir sa Austrijom. Rudolf IV je umro nakon devet godina braka. Brak je bio bez dece. Bila je udovica manje od godinu dana
Drugi brak[uredi | uredi izvor]
19. marta 1366. Katarina se udala za Ota V, vojvodu od Bavarske. Katarina je i nakon venčanja nastavila da živi na praškom dvoru. Brak nije bio srećan i Oto V je vreme provodio sa laganim ženama. Oto V je umro 1379. Brak je bio bez dece, a Katarina je u dobi od 37 godina ponovo udovica.
Braća i sestre[uredi | uredi izvor]
Katarina je imala rođenu sestru iz prvog braka njenog oca:
- Iz prvog braka njenog oca sa Blankom od Valoa
- Margaret (1335 - †1349). Bila prva supruga mađarskog kralja Luja Velikog
Katarina je imala sledeću polubraću i polusestre koji su rođeni iz drugih brakova njenog oca:
- Iz drugog braka njegovog oca s bavarskom princezom Anom (* 1329 - †1353):
- Venceslas (1350 - †1351)
- Iz trećeg braka njegovog oca sa Anom Svidniku:
- Elizabeta (1358 – †1373). Supruga austrijskog vojvode Alberta III
- Vaclav (1361 – †1419). Kasnije Vaclav IV je češki i nemački kralj
- Iz četvrtog braka njegovog oca s Elizabetom Pomeranijskom:
Porodično stablo[uredi | uredi izvor]
Regnalne titule[uredi | uredi izvor]
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Napomene[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v Landgrafina (nem. Kurfürstin, lat. electrix) Je supruga izabranog princa Svetog rimskog carstva, jedan od najvećih knezova Carstva.
- ^ Privilegium Maius (nemački: Großer Freiheitsbrief, "veća privilegija") bio je srednjovekovni dokument falsifikovan 1358. ili 1359. po nalogu Rudolfa IV (1358-65). To je u suštini modifikovana verzija Maius Privilegium koji je izdao car Frederik I Barbarosa 1156. godine, a koji je bivšu Austriju podigao u vojvodstvo. Na sličan način, Privilegium Maius proglaševa sva Vojvodstva jednim Austrijskim nadvojvodstvom.
- ^ Kenotaf ili latinski pravopis cenotaf (grč. κενοταφιον - kenotaphion od κενος - "prazna" i ταφος - "teškog") je simboličan grob ili grobnica, u stvari vrsta spomenika, osnovana u drevnom Egiptu, Grčkoj i Rimu
Reference[uredi | uredi izvor]
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Jörg K. Hoensch: Die Luxemburger – Eine spätmittelalterliche Dynastie gesamteuropäischer Bedeutung 1308–1437. Verlag W. Kohlhammer, Stuttgart/Berlin/Köln (2000) ISBN 3-17-015159-2
- Ferdinand Seibt: Karl IV. – Ein Kaiser in Europa 1346 bis 1378. Deutscher Taschenbuch Verlag, München, 5. Auflage (1994) ISBN 3-423-04641-4
- František Kavka: Am Hofe Karls IV. Edition Leipzig, 1. Auflage (1989) ISBN 3-361-00258-3
- Richard Reifenscheid: Die Habsburger in Lebensbildern – Von Rudolf I. bis Karl I. Verlag Styria, Graz/Wien/Köln, 4. Auflage (1990) ISBN 3-222-11431-5
- Walter Kleindel: Die Chronik Österreichs. Chronik Verlag im Bertelsmann Lexikon Verlag GmbH, Gütersloh/München, 4. überarbeitete Auflage (1994) ISBN 3-570-14400-3
- Hans F. Nöhbauer: Die Chronik Bayerns. Chronik Verlag im Bertelsmann Lexikon Verlag GmbH, Gütersloh/München; 3. überarbeitete Auflage (1994) ISBN 3-570-14430-5
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Genealogy of the Middle Ages (na nemačkom).
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
| Ljudi | |
