Klaus Kinkel

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Klaus Kinkel
Kinkel kao predsednik savezne obaveštajne službe 1982. godine
Lični podaci
Datum rođenja(1936-12-17)17. decembar 1936.
Mesto rođenjaMecingen, Treći rajh
Datum smrti4. mart 2019.(2019-03-04) (82 god.)
Mesto smrtiSankt Augustin, Nemačka
UniverzitetUniverzitet u Tibingenu
Univerzitet u Bonu
Politička karijera
Politička
stranka		Stranka slobodnih demokrata
Predsednik savezne obaveštajne službe
1. januar 1979 — 26. decembar 1982.
PredsednikHelmut Šmit
Helmut Kol
PrethodnikEberhard Blum
Federalni ministar pravde
18. januar 1991 — 18. maj 1992.
Predsednik vladeHelmut Kol
PrethodnikHans A. Engelhard
NaslednikSabina Leutheuser-Šhnarenberger
Lider stranke slobodnih demokrata
11. jun 1993 — 10. jun 1995.
PrethodnikOto Graf Lambsdorf
NaslednikVolfgang Gerhard
Federalni ministar inostranih poslova
18. maj 1992 — 26. oktobar 1998.
PrethodnikHans-Ditrih Genšer
NaslednikJoška Fišer
Vicekancelar Hemačke
21. januar 1993 — 26. oktobar 1998.
PrethodnikJurgen Moleman
NaslednikJoška Fišer

Klaus Kinkel (nem. Klaus Kinkel; 17. decembar 1936 — 4. mart 2019)[1] bio je nemački državnik, državni službenik, diplomata, pravnik, ministar spoljnih poslova (1992—1998) i vicekancelar Nemačke (1993—1998) vlade Helmuta Kola.

Kinkel je bio službenik i dugogodišnji pomoćnik Hans-Ditriha Genšera, lični sekretar u federalnom ministarstvu unutrašnjih poslova od 1970. i na visokim pozicijama u ministarstvu spoljnih poslova od 1974. Bio je predsednik savezne obaveštajne službe iz 1979. do 1982. godine i državni sekretar u federalnom ministarstvu pravde od 1982. do 1991. Godine 1991. postavljen je za saveznog ministra pravde, a ubrzo nakon toga pridružio se liberalnoj stranci slobodnih demokrata. Godine 1992. postao je ministar spoljnih poslova, a 1993. vicekancelar Nemačke i lider stranke slobodnih demokrata. Vladu je napustio 1998. godine nakon saveznog izbora. Kinkel je bio član bundestaga od 1994. do 2002. godine, a kasnije je bio aktivan kao advokat i filantrop.

Tokom svog kratkog mandata kao ministar pravde je pritisnut za izručenje i krivično gonjenje svrgnut diktatora istočne Nemačke Eriha Honekera i pokušao je da okonča frakciju crvene armije. Kao ministar spoljnih poslova važi za jednog od najuticajnijih evropskih političara devedesetih. On je personifikovao „pouzdanu spoljnu politiku", povećao nemačke mirovne angažmane u inostranstvu, bio na čelu među zapadnim liderima za izgradnju odnosa sa novo-demokratskom ruskom Federacijom Borisa Jeljcina i obezbedio da Nemačka dobije stalno mesto u savetu bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija. Takođe se zalagao za Mastriški ugovor, spajanjem zapadnoevropske unije sa Evropskom unijom kako bi stekla nezavisnu vojnu sposobnost i proširenje EU.[2] Kinkel je imao centralnu ulogu u naporima da se razreše jugoslovenski ratovi devedesetih i predložio je stvaranje Haškog tribunala.[3]

Obrazovanje[uredi | uredi izvor]

Rođen je u Mecingenu, u Baden-Virtembergu, u katoličkoj porodici, a odrastao je uglavnom u Hehingenu, gde je njegov otac Ludvig Leonard Kinkel radio kao lekar i internista. Njegov otac bio je predsednik lokalnog teniskog kluba, a Klaus Kinkel je bio teniser u mladosti. Godine 1956. studirao je medicinu, a zatim pravo na univerzitetu u Bonu.[4] Pridružio se katoličkom studentskom bratstvu. Kinkel je položio prvi državni pravnički ispit u Tibingenu, drugi u Štutgartu i stekao je doktorat prava 1964. godine u Kelnu.[4]

Karijera državnog službenika[uredi | uredi izvor]

Godine 1965. Kinkel je započeo rad u saveznom ministarstvu unutrašnjih poslova, koncentrišući se na sigurnost civilnog stanovništva.[4] Poslan je u Balingen, Baden-Virtemberg do 1966. Vratio se u nacionalno ministarstvo 1968.[4] Bio je lični sekretar i govornik saveznog ministra, Hans-Ditriha Genšera, od 1970. do 1974,[1] i na kraju šef kabineta ministra. Nakon što je Genšer 1974. godine postavljen za ministra spoljnih poslova, Kinkel je obavljao visoke dužnosti u saveznom ministarstvu spoljnih poslova na mestu šefa i osoblja za planiranje politike.[1]

Predsednik savezne obaveštajne službe[uredi | uredi izvor]

Od 1979. do 1982. bio je predsednik savezne obaveštajne službe.[1] Njemu je pripisano „tiho i kompetentno" vraćanje poverenja u saveznu obaveštajnu službu nakon niza skandala u prethodnim godinama. Takođe je proširio prikupljanje obaveštajnih podataka savezne obaveštajne službe izvan Evrope.[2]

Državni sekretar[uredi | uredi izvor]

Od 1982. do 1991. godine Kinkel je bio državni sekretar u federalnom ministarstvu pravde.[5]

Politička karijera[uredi | uredi izvor]

Federalni ministar pravde[uredi | uredi izvor]

Kinkel je bio savezni ministar pravde od 18. januara 1991. do 18. maja 1992.[1] Među ostalim dostignućima, preuzeo je vodeću ulogu u pritisku da se Erihu Honekeru, bivšem vođi istočne Nemačke, sudi. Takođe se uključio u javne pregovore sa frakcijom crvene armije i uspešno ih pozvao da se odreknu nasilja.[6][7]

Ministar spoljnih poslova i predsednik stranke slobodnih demokrata[uredi | uredi izvor]

U iznenađujućoj odluci 29. aprila 1992, članovi parlamentarne grupe stranke slobodnih demokrata odbacili su kandidovanje novog nemačkog ministra spoljnih poslova i umesto toga glasali su za Kinkela da bude na čelu federalnog ministarstva spoljnih poslova.[7]

Kinkel je imao ključnu ulogu u stvaranju Haškog tribunala i pomogao je u izradi njegovih statuta.[8][9] Objavio je želju Nemačke za stalnim sedištem u savetu bezbednosti organizacije ujedinjenih nacija, tvrdeći da Velika Britanija i Francuska nikada neće pristati na alternativni plan po kome će svoje nacionalno sedište spojiti u jedno stalno sedište koje predstavlja Evropsku uniju.[10] Kinkel je bio potpisnik Dejtonskog mirovnog sporazuma kojim je okončan rat u Bosni i Hercegovini 1995. godine.

Kinkel s drugim evropskim liderima tokom potpisivanja amsterdamskog ugovora 1997

Pod vođstvom Helmuta Kola i Kinkela, nemački bundestag 1993. godine dogovorio je amandman u ustavu iz 1949. u tri tačke kojim će prvi put pustiti nemačke trupe da učestvuju u međunarodnim mirovnim operacijama koje su sankcionisale ujedinjene nacije i druga tela, pod uslovom unapred odobrenog parlamenta.[11] Ubrzo nakon toga, nemački parlament odobrio je kontroverzno raspoređivanje vojnika pod okriljem operacije ujedinjenih nacija u Somaliji II, uklanjajući poslednju prepreku za ono što je tada bilo najveće nemačko raspoređivanje kopnenih snaga u inostranstvu od Drugog svetskog rata.[12] Takođe pod vođstvom Kinkela, Nemačka je početkom devedesetih počela da uništava zalihe tenkova i drugog teškog oružja, postajući prva zemlja koja je primenila ugovor o konvencionalnim oružanim snagama u Evropi.[13]

Kina je 1995. odbacila lični apel Kinkela da pusti kineskog disidenta.[14] Godinu dana kasnije, Kina je naglo otkazala planiranu posetu Pekingu od strane Kinkela, pozivajući se na nemačku parlamentarnu rezoluciju kojom je osudio kinesku evidenciju o ljudskim pravima na Tibetu.[15]

Kinkel, snažni zagovornik evropskih integracija, uspešno se zalagao za to da Nemačka u decembru 1992. ratifikuje Mastriški ugovor o evropskoj političkoj i ekonomskoj uniji, čineći ga desetim od dvanaest država evropske zajednice koje su se prijavile.[16] Godine 1994. morao je da napusti svog kandidata za predsednika evropske komisije, premijera Belgije, nakon protesta britanskog premijera Džona Mejdžora.[17] Godine 1997. tvrdio je da se Turska nije kvalifikovala zbog svog zapisa o „ljudskim pravima, kurdskom pitanju, odnosima s Grčkom i jasnim ekonomskim pitanjima".[18] Na Kinkelovu inicijativu, Nemačka je postala prva vlada koja je proglasila obustavu kontakata sa bošnjačkim izaslanicima u inostranstvu nakon preporuke predstavnika međunarodne zajednice u Bosni i Hercegovini, Karlosa Vestendorpa.[19]

Od 21. januara 1993. Kinkel je bio i vicekancelar Nemačke. Od 1993. do 1995. godine bio je i predsedavajući stranke slobodnih demokrata.[1] Nakon što su osvojili jedva dovoljno glasova da uđu u Bundestag 1994. godine,[20] izgubili su na dvanaest od četrnaest izbora za državni i evropski parlament, Kinkel je najavio da neće tražiti reizbor za predsednika stranke. Podneo je ostavku na mesto ministra spoljnih poslova i vicekancelera nakon poraza vlade na saveznim izborima 1998. godine.[1]

Član parlamenta[uredi | uredi izvor]

Kinkel je bio član bundestaga, parlamenta Nemačke, od 1994. do 2002.[21]

Život nakon politike[uredi | uredi izvor]

Kinkel 2005. godine

Nakon odlaska iz vlade 1998. godine, Kinkel je radio kao advokat i bavio se brojnim filantropskim i poslovnim aktivnostima, uključujući sledeće:

  • Fondacija Bundeslige, član upravnog odbor[22]
  • Fondacija Sepa Herbergera, član upravnog odbora
  • Međunarodni klub, član savetodavnog odbora
  • Udruženje nacija Nemačke, član predsedništva[23]
  • Liman braders, član evropskog savetodavnog odbora (od 2002)[24]
  • Dojče telekom, osnivač izvršnog odbora (2003—2014)[25]

Na zahtev kancelarke Angele Merkel, Kinkel je predstavljao nemačku vladu na sahrani 2011. sultana Bin Abdulaziza Al Suada, prestolonaslednika Saudijske Arabije.[26]

U novembru 2016. Kinkel je izabran za predsednika novoosnovane komisije fudbalskog saveza Nemačke; komisija je deo objavljenog napora Fudbalskog saveza Nemačke za većom transparentnošću i integritetom nakon otkrića finansijskog skandala oko svetskog prvenstva u fudbalu 2006.[27]

Dalje čitanje[uredi | uredi izvor]

  • Bewegte Zeiten für Europa!, in: Robertson-von Trotha, Caroline Y. (ed.): Europa in der Welt – die Welt in Europa (= Kulturwissenschaft interdisziplinär/Interdisciplinary Studies on Culture and Society, Vol. 1), Baden-Baden (2006) ISBN 978-3-8329-1934-4

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ e Prägende Figur der FDP – Ex-Außenminister Klaus Kinkel ist tot Arhivirano na sajtu Wayback Machine (6. mart 2019), ZDF 27.3.2020.
  2. ^ a b Obituaries, Telegraph (6. 3. 2019). „Klaus Kinkel, high-profile German foreign minister after reunification, who had earlier led West Germany's intelligence agency – obituary”. Pristupljeno 27. 3. 2020 — preko www.telegraph.co.uk. 
  3. ^ Hazan, Pierre (2004). Justice in a Time of War: The True Story Behind the International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia. College Station: Texas A&M University Press. ISBN 1585443778. 
  4. ^ a b v g Klaus Kinkel (in German) Munzinger
  5. ^ „Früherer Außenminister Kinkel gestorben”. Tagesschau (na jeziku: nemački). Pristupljeno 27. 3. 2020. 
  6. ^ Stephen Kinzer (18 April 1992), German Terrorist Group Says It Will End Attacks New York Times.
  7. ^ a b Stephen Kinzer (29 April 1992), Party in Bonn Rebels on Genscher's Successor New York Times.
  8. ^ Eikel, Markus (1. 7. 2018). „'Germany's Global Responsibility' and the Creation of the International Criminal Court, 1993–1998”. Journal of International Criminal Justice (na jeziku: engleski). 16 (3): 543—570. ISSN 1478-1387. doi:10.1093/jicj/mqy022. 
  9. ^ „Germany: Parliament Urges More Support for the ICC”. Human Rights Watch (na jeziku: engleski). 9. 7. 2018. Pristupljeno 27. 3. 2020. 
  10. ^ Paul Lewis (24 September 1992), Germany Tells the U.N. It Wants A Permanent Seat on the Council New York Times.
  11. ^ Craig R. Whitney (14 January 1993), Kohl and Partners in Accord on Peacekeeping New York Times.
  12. ^ Bonn Parliament OKs Somalia Troops Los Angeles Times, 3 July 1993.
  13. ^ Germany Begins Cutbacks Under Weapons Treaty Los Angeles Times, 4 August 1992.
  14. ^ Rone Tempest (28 December 1995), Court Rejects Appeal of China Dissident Wei Los Angeles Times.
  15. ^ Alan Cowell (25 June 1996), Germany's Concerns Over Rights in Tibet Clash With Trade Ties to China New York Times.
  16. ^ Germany Ratifies Maastricht Treaty Los Angeles Times, 19 December 1992.
  17. ^ Tom Buerkle (30 June 1994), Bonn Seeks To Break EU Logjam International Herald Tribune.
  18. ^ Stephen Kinzer (27 March 1997), Europeans Shut the Door on Turkey's Membership in Union New York Times.
  19. ^ Contact Suspended With Bosnia Envoys Los Angeles Times, 4 August 1997.
  20. ^ Craig R. Whitney (20 October 1994), Kohl's Free Democratic Allies Shaken by Big Election Losses New York Times.
  21. ^ „Ehemaliger Bundesaußenminister Klaus Kinkel gestorben”. Junge Freiheit (na jeziku: nemački). Pristupljeno 27. 3. 2020. 
  22. ^ Board of Trustees Bundesliga Foundation.
  23. ^ Presidium Arhivirano 2016-09-18 na sajtu Wayback Machine United Nations Association of Germany (DGVN).
  24. ^ Patrick Jenkins (11 September 2005), Berlin beckons to investment banks Financial Times.
  25. ^ Wolfgang Schuster wird neuer Vorsitzender der Deutsche Telekom Stiftung Arhivirano 2016-08-27 na sajtu Wayback Machine Deutsche Telekom, press release of 27.3.2020.
  26. ^ Christian Rickens (5 January 2016), Time To Cut Ties With Saudi Arabia Handelsblatt.
  27. ^ Klaus Kinkel to head up German federation's ethics commission ESPN FC, 3 November 2016.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Klaus Kinkel na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Клаус_Кинкел&oldid=27733147”