Leghorn (rasa živine)
Leghorn rasa živine je dobila ime po italijanskom pristaništu Livorno. Nastala je od italijanske domaće kokoške.
Istorija[uredi | uredi izvor]
Kao domaća italijanska kokoška poznata je i gajena pre dve hiljade godina. Pretpostavlja se da vodi poreklo od domaće grčke kokoške, koja je u toku rimskih osvajanja preneta u Rim a odatle se raširila po čitavoj Italiji. Iz Italije je ova kokoška 1835. godine preneta u Ameriku. Tamo je primitivna italijanska kokoška ukrštana sa belom minorkom, španskim rasama kokošaka i borcima. Preneta je najpre jarebičasta italijanka, a dve godine kasnije i bela italijanka. Strogo usmerenom selekcijom, od ovih kombinacija je stvorena rasa leghorn, kojoj je osnovna namena bila proizvodnja jaja za konzum. Sa oplemenjivanjem i poboljšanjem uslova držanja i ishrane, ova rasa je u proizvodnji jaja prevazišla sve tadašnje poznate rase. Amerikanci su je smatrali svojom rasom, i kao takvu su počeli da je izvoze u mnoge krajeve sveta. Izvoz je najpre krenuo u Englesku, zatim Nemačku i Dansku. Novouvezena rasa je gajena u izmenjenim uslovima držanja, ishrane i nege. Različito je oplemenjivana tako da su stvoreni novi varijeteti ove rase koji su se više ili manje razlikovali od američkog leghorna koji ima nešto veću krestu i više spuštenu leđnu liniju. Italijanski leghorn je poznat po tome što su mu leđa oborena ka repu i rep je više skupljen. Engleski leghorn je veoma sličan nemačkom, ali za razliku od njega ima još veću krestu, podbradnjake i podušnjake. U Francuskoj postoji leghorn različitog tipa, dok je u Holandiji forsiran američki tip, ali sa većom telesnom masom. Danska, Švedska, Norveška, Mađarska i Srbija su više forsirali američki tip leghorna. [1]
Građa tela[uredi | uredi izvor]
Boja perja leghorna je različita. Danas se po boji perja razlikuje 12 različitih sojeva ove rase. Najraširaniji je beli, zatim jarebičasti, a potom slede svi ostali tipovi sa manjom ili većom zastupljenošću.
Po temperamentu je vrlo živahna i pokretna živina. Po spoljašnjem izgledu odaje izgled skladno građene živine, sa malim ali dobro usklađenim telesnim okvirom. Telo je široko u lopatičnom delu sa blagim sužavanjem prema korenu repa. Leđa su joj duga i uzana, blago oborena prema repnom delu. Grudi zaobljene, pune, dobro izražene i napred izbačene. Grudna kost je ravna i relativno duga. Razmak između karličnih kostiju je izražen kao i razmak između grudne kosti (kobilice) i karličnih kostiju. Trbuh je zaobljen i malo spušten. Sve to odaje karakter dobre nosilje. Krila su duga, čvrsto priljubljena i naborana sa gornje strane. Rep je osrednje širine i postavljen pod uglom od 135° u odnosu na leđnu liniju. Kod petlova su srpasta pera duga i pravilno savijena.
Glava je pravilno razvijena sa finom lobanjom. Kljun je kratak, debeo i šiljat, delom spojen sa krestom i licem. Oči su vidno izražene, živahne i crvenkaste boje. Kresta je kod većine sojeva prosta, mada kod nekih sojeva postoji ružasta kresta. Fine je teksture, čvrsta, pri osnovi široka i dobro pokriva glavu. Dosta je duga. Kresta ima uvek 4-6 pravilno izraženih i dugih zubaca. Kod petlova, nosi se čvrsto vertikalno, a kod koka je oborena na desnu, ali može biti i na levu stranu što joj je karakteristika soja. Podušnjaci su elipsoidnog oblika, veliki i uvek bele boje. Lice kod oba pola je glatko i fino, crvene boje i neobraslo perjem. [2]
Vrat je dug, obilno pokriven perjem koje se spušta preko leđa i ramena. Vrat je skladno spojen sa trupom i glavom, i postavljen je vertikalno. Noge su srednje dužine, tankih kostiju, prekrivene finom kožom žute boje kod belog leghorna, dok su kod tamnog zatvorenije i žutozelenkaste boje. Na svakoj nozi su po četiri pravilno razvijena, čvrsta, široko raširena prsta. Kod petlova su razvijene mamuze. Razmak između nogu je širok. Noge i prsti nikada nisu obrasli perjem.
Perje je nežne teksture, ali čvrsto i priljubljeno uz telo. Čitavo telo je obilno obraslo perjem.
Proizvodna svojstva[uredi | uredi izvor]
Po proizvodnim svojstvima ovo je najbolja nosilja lakog tipa. Godišnje nosi uglavnom više od 200 jaja, mada elitna jata nose i 250-280 jaja. Jaja su dobrog kvaliteta, sa dobrom ljuskom. Boja ljuske je uvek bela. Masa jaja je preko 60 grama (60-65).[3]
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Mitrović, Sreten (1996). Vrste, rase i hibridi živine. Beograd: Univerzitet u Beogradu, Beograd. str. 19.
- ^ Supić, B.; Milošević, N.; Čobić, T. (2000). Živinarstvo. Novi Sad: Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet. str. 60.
- ^ Perić, Lidija; Birkhold, Sara (2005). Praktikum iz živinarstva. Novi Sad: Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet. str. 8. ISBN 86-7520-054-4.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Perić, Lidija; Birkhold, Sara (2005). Praktikum iz živinarstva. Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet. Novi Sad. ISBN 86-7520-054-4
- Supić, B; Milošević, N; Čobić, T. (2000). Živinarstvo. Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet. Novi Sad.
- Mitrović, Sreten (1996). Vrste, rase i hibridi živine. Univerzitet u Beogradu. Beograd
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
| Ostale | |
