Око

Овај чланак или један његов део нема никакве независне и поуздане изворе. Помозите да се овај чланак побољша тако што ћете унети одговарајуће референце. Текст који не садржи референце може бити доведен у питање, а потом и уклоњен.

Ово је чланак о органу чула вида. За остала значења видети Око (вишезначна одредница).

Људско око

Око је назив за орган чула вида вишећелијских животиња. Еволуционо, прве „очи“ представљају у ствари молекулске агрегације фоторецептора у једноћелијским организмима (Protista). Са усложњавањем грађе организама фоторецептори се премештају на одређено и константо место у организму градећи прве органе чула вида. Код примитивних животиња очи су кључне за почетак брзих реакција кретања, предаторства или бежања. Код изведенијих организама, чуло вида је само једно од прималаца информација из спољашњости, и ове информације се интегришу у мозгу.

Шематски дијаграм људскога ока

Еволуција ока

За више информација погледајте чланак Еволуција ока

Код еволуционо најпримитивнијих животиња - сунђера - не постоје очи као органи. Одрасли (адултни) сунђери су сесилни организми који имају филтрирајући начин исхране и у њиховом животу фоторецепција нема велику улогу. Млади сунђери, ларве, су покретни организми и њима би чуло вида било више него потребно, иако се до скоро сматрало да ни ларве сунђера немају очи. Експериментима осветљавања ларве установљено је њено „бежање“ од осветљења, што је даље водило у откриће фоторецептора груписаних на једном крају ларве, окружених трепљама које покрећу ларву. Ова близина омогућава брзу реакцију ларве на светлост.

Код осталих бескичмењака, очи су по правилу развијене. Изузетак чине паразитски облици или организми највећих морских дубина, али већина животиња за које бисмо интуитивно рекли да не поседују очи, поседује их. Тако, очи постоје код инсеката, главоножаца, ракова, паука, али и код медуза, планарија, чланкастих црва, пужева и шкољки.

Око жарњака (Cnidaria, десно) и фоторецепторне ћелије кишне глисте

Сложене (фацетоване) очи муве

Разлике између очију појединих група животиња постоје. У првом реду, очи могу бити просте, односно изграђене из једне фоторецепторне ћелије окружене потпорним ћелијама, или сложене, када имамо систем од више фоторецепторних ћелија које интерагују у процесу примања дражи. Већина простих очију служи само за детектовање светлости, али код неких организама (паукови, неке гусенице) ове очи стварају и слике. Сложене очи су једна од важних карактеристика зглавкара, изграђене су од много фацета (мини-просто око) и најразвијеније су код инсеката. Иако се често сматра да свака фацета ствара сопствену слику и да инсекти виде умножено, ова ситуација је ретка - најчешће је у питању добра координација фацета која омогућава стварање слике великог угла виђења и велике резолуције у мозгу.

Фоторецепција има важну и велику улогу у свакодневици животиња. Код животиња које се ослањају на чуло вида у налажењу хране, очи су добро развијене. Најразвијеније (можда не бисмо смели да их назовемо и најсавршеније) очи поседују главоношци и кичмењаци. У ове две групе животиња очи су кроз различите еволуционе путање дошле на исто решење грађе и функционисања органа за вид (појава конвергентне еволуције).

Упоредни приказ ока човека (лево) и ока хоботнице (десно)

Очи кичмењака

Очи кичмењака могу бити:

• непарне очи – има их мали број кичмењака и то као темено (колоусте, неке рибе и гуштери) и пинеално око (код колоуста, код осталих кичмењака еволуирало у епифизу);
• парне очи.

Грађа парних очију

Изграђене су по типу затвореног очног мехура (очна јабучица). Очна јабучица обавијена је са три опне:

1. беоњачом – спољашња опна, која на предњем крају образује провидну рожњачу;
2. судовњачом – богата крвним судовима; на предњем делу образује дужицу (различито обојена - „боја очију") која на средини има отвор – зеницу; иза дужице лежи очно сочиво;
3. мрежњачом (ретина) – унутрашња опна; она је најсложенији део ока; у њој се налазе чулне ћелије - фоторецептори:
   • штапићи – одговорни за разликовање светлости и таме; код сисара су бројнији од чепића;
   • чепићи – одговорни за уочавање боја и детаља предмета; највише их има у средини мрежњаче (на линији која пролази кроз центар ока) на месту које се зове жута мрља – место најоштријег вида.

На месту где очни нерв излази из ока нема чулних елемената па се то место назива слепа мрља.

Спољашње везе

Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Око