Litvansko–sovjetski rat

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Litvansko-sovjetski rat
Deo Litvanskih ratova za nezavisnost

Sovjetski ratni zarobljenici u litvanskom logoru. Od 1. decembra 1919. Litvanci su držali u zarobljeništvo 1.773 sovjetskih vojnika.[1]
Vremedecembar 1918. — avgust 1919.
Mesto
Litvanija
Ishod Sovjetske snage su proterane.
Sukobljene strane
Litvanija Litvanija
Saksonskih dobrovoljaca		 Ruska SFSR
Litvansko-Beloruska SSR
Komandanti i vođe
Litvanija Silvestras Žukauskas Vinčas Kapsukas
Jačina
Litvanija: 8,000 vojnika u avgustu 1919.[2]

Njemačka: 10,000 vojnika[2]		 : 18,000-20,000 vojnika

Litvansko–sovjetski rat ili Litvansko-boljševički rat (litv. karas su bolševikais) odigrao se između nove nezavisne Litvanije i proto-Sovjetskog Saveza (Ruska SFSR i Litvansko–Beloruska SSR) nakon završetka Prvog svetskog rata. Bio je deo velike Sovjetske ofanzive na zapadu 1918.-1919. Ofanziva je usledila nakon povlačenja nemačkih trupa sa ciljem da se Baltičke države i Poljska priključe Sovjetskom Savezu i donesu pobedu u Nemačkoj revoluciji.[3] Sovjetska Rusija i druge Sovjetske Socijalističke Republike bile su dejure nezavisne celine, ali su bile defakto u zajednici, dok se nisu zvanično ujedinile u Sovjetski Savez 1922. godine.

Krajem decembra 1918. sovjetske snage su stigle do litvanskih granica. Bez velikog otpora, zauzimali su jedan grad za drugim i krajem januara 1919. kontrolisali oko dve trećine litvanske teritorije. U februaru su sovjetski napredak zaustavili litvanski i nemački dobrovoljci, koji su sprečili Sovjete da osvoje Kaunas, privremenu prestonicu Litvanije. Od aprila 1919. godine rat u Litvaniji se odvijao paralelno sa Poljsko-sovjetskim ratom. Poljska je imala teritorijalne pretenzije nad Litvanijom, posebno u Vilnjuskom regionu, i ove tenzije su kulminirale u Poljsko-litvanski rat. Istoričar Norman Dejvis opisuje dešavanja: "Nemačka vojska je podržavala litvanske nacionaliste, Sovjeti su podržavali litvanske komuniste, a Poljska vojska se borila protiv njih."[4] Sredinom maja Litvanska vojska, kojom je komandovao general Silvestras Žukauskas, započela je ofanzivu protiv Sovjeta na severoistoku Litvanije. Do sredine juna Litvanci su stigli do letonske granice i potisnuli su Sovjete u brdovito područje sa puno jezera u blizini Zarasaja, gde su se Sovjeti držali sve do kraja avgusta 1919. Sovjeti i Litvanci, razdvojeni Zapadnom Dvinom, održavali su liniju fronta sve do bitke kod Daugavpilsa u januaru 1920. godine. Početkom septembra 1919. Sovjeti su ponudili da pregovaraju o mirovnom sporazumu, ali razgovori su počeli tek u maju 1920. Sovjetsko-litvanski mirovni sporazum je potpisan 12. jula 1920. godine. Sovjetski Savez je u potpunosti priznao nezavisnu Litvansku Republiku.

Pozadina sukoba[uredi | uredi izvor]

Boljševičke snage napreduju nakon povlačenja nemačkih trupa (crvene strelice). Crvena linija pokazuje Sovjetski front u januaru 1919.

Litvanija je postala deo Ruske Imperije nakon konačne Podele Poljske u 1795. godini. Tokom Prvog svetskog rata Litvaniju je okupirala Nemačka i proglasila je za teritoriju pod upravom Glavnokomandujućeg svih nemačkih oružanih snaga na istoku, (nem. Oberbefehlshaber der gesamten Deutschen Streitkräfte im Osten) ili skraćeno Ober Ost. Litvanski savet je16. februara 1918. proglasio nezavisnost i od Nemačke i od Rusije. Tri nedelje kasnije, boljševici, opterećeni Ruskim građanskim ratom, zatražili su mir sa Centralnim silama i potpisali nepovoljni Brest-litovski mir. Oni su se odrekli ruskih zahteva prema Finskoj, Estoniji, Letoniji, Ukrajini, Litvaniji i Poljskoj.[5] Međutim, Litvancima je bila dozvoljena samo minimalna autonomija i nisu mogli uspostaviti defakto nezavisnost.[6] To se promenilo kada je Nemačka izgubila rat i potpisala Kompjenjsko primirje 11. novembra 1918. godine. Litvanija je ubrzo počela da organizuje osnovne institucije i osnovala svoju prvu vladu koju je predvodio Augustinas Voldemaras.

Vlada Sovjetske Rusije se 13. novembra 1918. odrekla Brest-litovskog sporazuma, koji je garantovao nezavisnost Litvanije.[5] Boljševička Zapadna armija je pratila povlačenje nemačkih trupa održavajući distancu od 10 do 15 km između njihovih vojski.[7] Demoralizovani Nemci su često ostavljali dragoceno naoružanje i drugu opremu Sovjetima.[8] Sovjeti su pokušali da prošire globalnu proletersku revoluciju i pokušali da osnuju sovjetske republike u regionu. Videli su baltičke države kao barijeru ili most ka zapadnoj Evropi, gde su se mogli pridružiti Nemačkoj i Mađarskoj revoluciji.[9] Krajem decembra 1918. godine, boljševičke snage su prodrle u istočnu Litvaniju.

Suprostavljene strane[uredi | uredi izvor]

Litvanska vlada[uredi | uredi izvor]

Augustinas Voldemaras, prvi premijer Litvanije, nije smatrao da je formiranje vojske prioritet i zagovarao je politiku litvanske neutralnosti.[10] On je verovao da će nemački plaćenici štititi Litvaniju sve do predstojeće Pariske mirovne konferencije koja bi mogla uspostaviti mir.[11] Stanovnici su organizovali lokalne jedinice za samoodbranu da se brane od Nemaca koji su se povlačili.[10] Prvi zakoni vezani za vojsku nisu izdati do 23. novembra. Neki Litvanci, koji su služili u Ruskoj vojsci tokom Svetskog rata, vratili su se u Litvaniju i počeli da organizuju bataljone u Kaunasu, Grodnu, Alitusu.[10] Nisu imali oružje, municiju i oficire.

Krajem decembra, kada su Boljševici već bili u zemlji, Litvanija je ostala bez lidera. Augustinas Voldemaras, Antanas Smetona, predsednik Saveta Litvanije, i Martinas Ičas ministar finansija, otišli su u Nemačku da zatraže finansijsku pomoć.[2] General Kiprijonas Kundratavičius, zamenik ministra odbrane, predložio je povlačenje u Grodnu i odbio da komanduje litvanskom odbranom.[10] Prvi Kabinet ministara podneo je ostavku 26. decembra 1918. godine. Mikolas Sleževičius je preuzeo dužnost i organizovao novu vladu. 29. decembra je izdao prvi masovni žalbeni postupak na četiri jezika koji je pozivao dobrovoljce za Litvansku vojsku.[12] Sleževičiusova vlada usvojila je novu politiku o zemljišnoj reformi, koja se može sažeti u sloganu "zemlja za one koji je obrađuju".[13] To je značilo da će se zemljište oduzeti od velikih zemljoposednika i preraspodeliti prvo dobrovoljcima, a zatim malim seljacima uz naknadu.[14] Mobilizacija oficira objavljena je tek 25. januara, prijavilo se oko 400 ljudi.[12]

Saksonski dobrovoljci[uredi | uredi izvor]

U Berlinu su Smetona i Ičas potpisali ugovor o zajmu sa Nemačkom za 100 miliona maraka.[13] Novac se koristio prvenstveno za izgradnju i snabdevanje vojske. Oni su dalje pregovarali o direktnoj nemačkoj podršci u ratu protiv Sovjeta. Član 12. Kompjenjskog primirja zahtevao je od Nemaca da zaštite Litvaniju od mogućih sovjetskih napada,[15] ali Nemačka je takođe bila zainteresovana za održavanje svog uticaja u regionu i slabljenje Rusije.[16] Prvo su pokušali da organizuju dobrovoljce od vojnika 10. nemačke armije koji su se povlačili, pod komandom generala Eriha fon Falkenhajna. Međutim, vojnici su bili umorni i demoralizovani i hteli su se što pre vratiti kući.[17] Regrutovanje se nastavilo u Nemačkoj, naročito u Saksoniji. Dobrovoljci su plaćani 30 maraka mesečno plus 5 maraka dnevno i morali su se prijaviti za period od najmanje tri meseca.[18] Prvi saksonski dobrovoljci stigli su u Kaunas početkom januara, ali je dosta njih proglašeno nesposobnim za dužnost i poslato nazad. Do kraja januara, bilo je oko 4.000 nemačkih dobrovoljaca.[18] Oni nisu bili veoma pouzdani jer je Nemačka revolucija povećala popularnost Spartakističke lige i Sovjetskih uticaja. Bilo je nekoliko pokušaja državnog udara protiv Litvanske vlade.[18] Ovi dobrovoljci su bili stacionirani u Kaunasu i oko njega: Alitus, Jonava, Kedajnjaj, Bajsogala.[18]

U početku su bili organizovani u 46. saksonsku dobrovoljačku diviziju.[18] General Valter fon Eberhard postao je komandant divizije 22. februara. U aprilu – maju, nemačke snage su reorganizovane u Južnolitvansku dobrovoljačku brigadu koju su činile tri pukovnije (18., 19. i 20.) i poseban bataljon u Rasejnjaju.[19] 18. pukovnija se borila zajedno sa Litvancima, 19. pukovnija je čuvala područje Kaunasa i nije učestvovala u borbama, 20. pukovnija je bila stacionirana u Grodnu, a zatim u Kedajnjaju, odvojeni bataljon se pridružio Zapadnoruskoj dobrovoljačkoj armiji.[18] Baltička teritorijalna armija, pod komandom generala Ridigera fon der Golca, organizovala je državni udar protiv Letonske vlade i zauzela Rigu. 23. maja Pariska mirovna konferencija je reagovala na ove događaje i zatražila je od Nemačke da povuče svoje trupe iz Letonije i Litvanije kada lokalne snage budu spremne za samostalnu odbranu.[20] Poslednji Saksonski dobrovoljci napustili su Litvaniju sredinom jula.[21]

Sovjetska vlada[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Litvanska Socijalistička Sovjetska Republika

8. decembra 1918, privremena revolucionarna vlada, kojom je predsedavao Vincas Mickevičius-Kapsukas, formirana je isključivo od članova Komunističke partije Litvanije.[2] 16. decembra 1918. godine revolucionarna vlada proglasila je osnivanje Litvanske Socijalističke Sovjetske Republike. Između 31. decembra 1918. i 1. januara 1919. godine, nemački garnizon se povukao iz Vilnjusa i predao vlast lokalnom poljskom odboru, uprkos molbi litvanske administracije.[22] Policijske jedinice za samoodbranu, sastavljene od lokalnih stanovnika, nazvane Litvanska i Beloruska samoodbrana, preuzele su njihove pozicije. Litvanska vlada se povukla uKaunasu, privremenoj prestonici Litvanije.[23] Sovjeti su zauzeli Vilnjus 5. januara 1919. godine, nakon petodnevne borbe sa poljskim paravojnim četama na čelu sa generalom Vladislavom Vejtkom. Kapsukas i njegova vlada doputovali su 7. marta u Vilnjus iz Daugavpilsa 7. januara.[24] Litvanska SSR je 27. februara pripojena u Litvansko-Belorusku SSR ili Litbel.

Na okupiranoj teritoriji Sovjeti su stvorili revolucionarne komitete i sovjete na osnovu struktura razvijenih u Rusiji.[25] Za razliku od drugih zemalja, litvanske komunističke organizacije bile su mlade i još nisu razvile mrežu podrške lokalnim većima.[9] Nacionalizovali su komercijalne institucije i velika imanja. Zemljište je trebalo da se koristi za kolektivnu poljoprivredu, umesto da se preraspodeljuje malim poljoprivrednicima.[26] Sovjeti su propagirali internacionalizam i ateizam u zemlji vernih katolika i odlučnih nacionalista.[25][27] Sovjete je podržala industrijska radnička klasa, koja je bila premala u Litvaniji.[27] Sovjeti su zahtevali velike ratne doprinose od zarobljenih gradova i sela. Na primer, Panevežis je morao da plati 1.000.000, Utena 200.000, a seljaci po 10 rublje.[28] Takva politika otuđila je lokalno stanovništvo i doprinela porazu Sovjeta.[27] Na primer, u februaru je Kapsukas poslao telegram Moskvi tvrdeći da bi regrutovanje lokalnih Litvanaca u Crvenu armiju samo ohrabrilo Litvance da se dobrovoljno prijavljuju za litvansku vojsku.[25]

Sovjetski napredak[uredi | uredi izvor]

Sovjetski vojni dobici[uredi | uredi izvor]

Sovjetske trupe (oko 18,000[29]–20,000 vojnika[30]) približile su se litvanskoj teritoriji 12. decembra 1918. godine.[30] Oko 5.000 njih su bili Litvanci.[31] Raspoređene su tri divizije: Pskovska divizija (kasnije preimenovana u Litvansku diviziju), Međunarodna divizija (kasnije preimenovana u 2. Letonsku strelačku diviziju, uključivala je 39., 41., 47. i 60. pukovniju), a 17. divizija (kasnije preimenovana u Zapadnu diviziju, uključivala je 5. Vilnjusku pukovniju).[28] Divizije nisu imale zajedničkog vojnog komandanta.[19] Kasnije je iz Rusije poslato više jedinica. Sovjeti su takođe regrutovali partizanske grupe iza linija fronta.[31] Sovjetski vojnici su bili slabo snabdeveni i morali su da se izdržavaju tako što su zahtevali hranu, konje i odeću od lokalnog stanovništva.[25] Litvanija nije mogla pružiti ozbiljan otpor, jer se u to vreme njena vojska sastojala samo od oko 3.000 neobučenih dobrovoljaca.[32] Samo lokalni partizani, naoružani oružjem stečenim od povučenih Nemaca, pružili su kratak otpor.

Crvena armija je zauzela jedan grad za drugim: Zarasaj i Švenčjonis (22. decembar), Utena (23. decembar), Rokiškis (27. decembar), Vilnjus (5. januar), Ukmerge i Panevežis (9. januar), Šjauljaj (15. januar), Telšjaj (25. januar).[30] To je činilo oko ⅔ litvanske teritorije. Front se donekle stabilizovao kada su sovjetske snage zaustavljene u blizini reke Vente od letonskih i nemačkih jedinica (Baltička teritorijalna armija).[33] Takođe, Nemci su usporili povlačenje svojih trupa nakon što je 12. januara izbio Spartakistički ustanak.[34] Južna Litvanija je bila malo bolje zaštićena jer su se Nemci povukli iz Ukrajine preko Grodna. Da bi se sprečile borbe između Nemaca i Crvene armije, Sovjeti i Nemci su 18. januara potpisali sporazum. Sporazum je odredio privremenu liniju razgraničenja koja je prolazila kroz Daugaj, Stakliškes, i 10 km istočno od pruge Kajšjadoris–Jonava–Kedajnjaj.[35] To je onemogućilo boljševike da direktno napadnu Kaunas, drugi po veličini grad u Litvaniji. Crvena armija je morala da okruži Kaunas i napad izvede iz Alitusa ili Kedajnjaja. Operacija zauzimanja Kaunasa počela je 7. februara.

Obilaženje Kaunasa[uredi | uredi izvor]

Plan sovjetskog obilaženja i zauzimanja Kaunasa

Na Kedajnjaj je napad izvršio 2. streljački puk iz Litvanske divizije (oko 1,000 vojnika). Litvanske snage iz Panevežisa, pod komandom Jonasa Varjakojisa, i iz Kadajnjaja brojale su samo oko 200 vojnika.[35] Litvanci su izdržali napad Crvene armije u blizini Kedajnjaja i odbili ga uz nemačku podršku. Tokom izviđačke misije 8. februara, Povilas Lukšis postaje prvi ubijeni litvanski vojnik u ratu.[36] Zajedničke litvanske i nemačke snage su 10. februara zauzele Šetu i prisilile Crvenu armiju da se povuče. Uspeh ove operacije podigao je moral Litvanske vojske i sprečio Crvenu armiju da okruži Kaunas sa severa.[35]

Sovjetski 7. strelački puk (900 vojnika) je 9. februara zauzeo je Jeznas, južno od Kaunasa.[37] Sutradan litvanske snage (300 vojnika) iz Prijenaja i Kaunasa napale su se pre nego što je Crvena armija mogla da učvrsti svoju poziciju, ali su ih izdali ruski komandanti i porazili: 18 Litvanaca je ubijeno, a 33 zarobljena.[37] Litvanci su se povukli, ojačani novim litvanskim i saksonskim dobrovoljcima, ponovo su napali i zauzeli Jeznas 13. februara.[38] Sovjeti su nastavili pritisak na Kaunas. Treća i Četvrta strelačka pukovnija (oko 2.000 muškaraca) napale su Alitus 12. februara. Nemci nisu učestvovali u borbi i povukli su se, još nepotpuno formirani litvanski 1. pešadijski puk nije mogao izdržati pritisak Crvene armije i morao se povući prema Marijampolu i Prjenaju.[39] Antanas Juozapavičius, prvi litvanski oficir koji je poginuo u ratu, ubijen je tokom ove bitke. U noći između 14. i 15. februara, nemačke snage i jedna grupa Litvanaca vratile su se u Alitus i zauzele grad.[40] Kaunas je odbranjen i front se stabilizovao neko vreme. Sovjetima je naređeno da napuste ofanzivu i održe odbrambenu poziciju.[41] Ova pauza omogućila je Litvancima da bolje organizuju i obučavaju dobrovoljce.

Kontranapadi[uredi | uredi izvor]

Nemačka ofanziva[uredi | uredi izvor]

Napredovanje poljskih (plave strelica), litvanskih / nemačkih (tamno ljubičaste strelice), letonske / nemačke (bele strelice sa zapada) i estonskih / letonskih (bele strele sa severa). Plava linija pokazuje Poljski front u maju 1920. godine.

Severnu Litvaniju (Samogitija) zauzela je Sovjetska međunarodna divizija (oko 3.000 vojnika). Njen cilj je bio da dosegne do Baltičkog mora i odseče nemačku podršku Letoncima u njihovom ratu protiv Sovjeta.[42] Lokalni komunisti su bili aktivniji u severnoj Litvaniji, jer je najkraći put za ruske zatvorenike da se vrate u Rusiju bio kroz Samogitiju.[43] Njihovo najveće dostignuće bilo je formiranje Samogitijskog puka od 1.000 ljudi, kojim je komandovao Feliksas Baltušis-Žemaitis, u gradu Šjauljaju. Puk je uključivao ruske ratne zarobljenike, nemačke dezertere, i kriminalce.[44] U Samogitiji nije bilo jedinica redovne litvanske vojske, osim partizani u Skuodasu, koje su okupili Povilas Plečavičius i njegov brata Aleksandras, i u Joniškelisu.[35]

Napredovanje boljševika prema Istočnoj Pruskoj zabrinulo je Nemce, koji su poslali dobrovoljce (Brigada Šaulen) pod komandom generala fon der Golca da oslobode deo pruge koji je povezivala Lijepaju, Mažejkjaj, Radviliškis i Kedajnjaj.[45] To je bio deo veće kontraofanzive u Letoniji.[46] Krajem februara litvanski partizani uz podršku nemačke artiljerije, zauzeli su Mažejkjaj i Sedu, i proterali su boljševike u Kuršenaju. Nemački dobrovoljci, uz podršku litvanskih partizana, 27. februara 1919. porazili su Samogitijski puk u bici kod Luoke.[44] Puk se nakon poraza raspao. Do sredine marta Nemci su zauzeli Kuršenaj, Šjauljaj, Radviliškis, Šeduvu i Joniškis.[47] U nekoliko navrata su im pomagali litvanski partizani i redovne jedinice. Joniškeliski partizani su nastavili da štite front duž reke Muše.[48] Kasnije su uključene u redovnu litvansku vojsku.[49]

Litvanske pripreme[uredi | uredi izvor]

Dok su sovjetske snage bile zaustavljene, litvanska vojska je polako počela da se priprema za ofanzivu. Posle bitke kod Kedanjaja, dobrovoljni Panevežiski puk je osigurao svoje položaje i i stalno dobijao nove dobrovoljce.[50] Između sredine februara i kraja marta izvršili su male ekspedicije u obližnje gradove. Njihova glavna svrha je bila da demoralizuju neprijateljske snage i povećaju poverenje lokalnih stanovnika i litvanskih dobrovoljaca.[51] Kao nagradu za svoje uspešno delovanje, dobrovoljački puk dobio je ime 22. marta: Odvojeni Panevežiski bataljon (litv. Panevėžio atskirasis batalionas).[52] Kampanja demoralizacije bila je uspešna: boljševičke snage stacionirane u Panevežisu i Kupiškisu su se pobunile, da bi pobunu ugušila crvenoarmijska divizija iz susedne Letonije.[53] Boljševički moral je doživio veliki pad, a između 19. i 24. marta njihove snage su napustile Panevežis. Litvanske snage ušle su u grad 26. marta, ali ga je Crvena armija opet zauzela 4. aprila.[54]

Pauza između sovjetskih napada korišćena je za jačanje i organizovanje vojske. Litvanci su 5. marta najavili mobilizaciju muškaraca rođenih 1887–1889.[2] Litvanske snage su ubrzano povećavale svoj broj. Do 3. maja službeni broj je dostigao 440 oficira i 10.729 vojnika.[55] Međutim, samo oko pola njih bilo je odgovarajuće obučeno, naoružano i raspoređeno u vojne jedinice.[55] U februaru i aprilu, litvanski vojnici su aktivno prolazili obuku, lanac komandovanja je bio pojednostavljen, formirane su nove vojne jedinice. Litvanija je takođe dobila nove pošiljke oružja i municije. Vojnici su dobili prve uniforme.[56]

Prva organizovana litvanska ofanziva izvršena je između 3. aprila i 8. aprila 1919. Litvanci su odlučili da iskoriste velike poljske napade protiv Sovjeta na području Grodna kako bi testirali neprijateljske snage i zarobili Vilnjus.[56] Južna grupa, formirana na osnovu 1. strelačkog puka pod komandom Kazisa Ladige, trebalo je da napadne iz Alitusa duž linije Daugaj – Valkininkaj.[56] Severna grupa, formirana na bazi 2. strelačkog puka koju je predvodio Juozas Butkus, trebalo je da napadne iz Kaišjadorja duž linije Žaslija – Vievisa.[56] Nemci nisu učestvovali. Oba puka su u početku bila uspešna, ali su Sovjeti okupili svoje snage i zaustavili njihov napredak. Kako litvanski bokovi nisu branjeni, oni su odlučili da napuste ofanzivu. Sovjeti su takođe optužili Nemce da su 18. januara prekršili liniju razgraničenja i pritisnuli ih da se povuku.[48]

Poljska ofanziva[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Poljsko-sovjetski rat

Poljska je započela ofanzivu protiv Sovjeta u martu 1919. godine. Napredovali su na istok i sever, ulazeći u Vilnjuski region, teritoriju koju su svojom smatrali Litvanci. Između 19. i 21. aprila, Poljaci su zauzeli Vilnjus tokom Vilnjuske ofanzive i do maja obezbedili svoje položaje.[57] Poljska vojska prisilila je Sovjete da povuku svoje levo krilo južno od reke Neris. Poljski napredak je značajno skratio litvansko-sovjetsku liniju fronta i omogućio Litvaniji da koncentriše svoje snage na operacije na severoistoku Litvanije.[58] Međutim, to je takođe značilo da je nova linija fronta sa Poljskom bila otvorena. U početku su i Poljaci i Litvanci sarađivali protiv Sovjeta, ali je uskoro saradnja ustupila mesto sve većem neprijateljstvu.[59] Prvi sukobi između poljskih i litvanskih vojnika dogodili su se 26. i 8. aprila kod Vevisa.[60]

Poljska nije priznala Litvaniju, jer je njen šef Jozef Pilsudski želeo da se udruži sa Litvanijom u nadi da će oživeti staru Državnu zajednicu Poljske i Litvanije (vidi Međumorje).[26] Poljska je opravdala svoje postupke ne samo kao deo vojne kampanje protiv Sovjeta, već i kao pravo na samoopredeljenje lokalnih Poljaka, koji su činili značajnu manjinu u istočnoj Litvaniji.[61] Litvanci su tvrdili da je Vilnjus njihova istorijska prestonica i protivili se bilo kakvoj federaciji sa Poljskom, želeći nezavisnu nacionalnu litvansku državu.[57] Litvanska vlada u Kaunasu smatrala je poljsko prisustvo u Vilnjusu kao okupaciju. Pored regije Vilnjus, susedni region Suvalki takođe je bio sporan. Poljsko-litvanski odnosi nisu bili odmah neprijateljski raspoloženi, već su postajali sve gori jer je svaka strana odbijala kompromis.[59]

Litvanska ofanziva[uredi | uredi izvor]

Litvanska ofanziva maj – jun 1919. Datumi ukazuju na to kada su grad preuzele litvanske snage. Roze linija označava granicu Litvanije od 1990. godine.

Poljski napredak protiv Sovjeta je doveo do promena u litvanskoj strategiji. General Silvestras Žukauskas, koji se oporavio od tifusa, imenovan je za načelnika štaba 26. aprila.[19] Odlučio je da oformi ofanzivu na severoistoku Litvanije. Prvi cilj je bio da se zauzme Ukmerge. Odvojeni Panevežiski dobrovoljački puk, uz podršku 18. puka Saksonskih dobrovoljaca, uspeo je 3. maja da zauzme grad. Operacija je bila rizična, jer je Kedajnjaj bio nezaštićen, otvarajući put ka Kaunasu,[32] ali i veoma uspešna: oko 500 Sovjeta je zarobljeno a oko 50 Poljaka, koje su Sovjeti zarobili u borbama u blizini Vilnjusa, oslobođeni su i vraćeni u Poljsku.[62] 7. maja Litvanci su ušli u Širvintos, gde su našle poljske trupe. Litvanci i Poljaci su zajedničkom operacijom zauzeli Giedraičjaj 9. maja.[32]

Lanac komandovanja u Litvanskoj vojsci je reformisan. General Žukauskas je 7. maja preuzeo komandu nad celom Litvanskom vojskom i pokrenuo potpunu reorganizaciju litvanskih snaga u dve grupe.[63] Prva brigada, stacionirana u Ukmergi, zvala se Vilkmergijska grupa i uključivala je bataljon saksonskih dobrovoljaca. Njihov prvi komandant Kazis Ladiga izdao je naređenje da se kreću duž linije Utena–Zarasaj.[32] Druga brigada, koja se zvala Panevežiska grupa, imala je zadatak da zauzme Panevežis, a zatim i da obezbedi liniju Kupiškis–Rokiškis–Obeljaj.[32] Grupi, kojom je prvobitno komandovao Jonas Variakojis, su pomagali Joniškelisovi partizani sa severa. Reorganizovano je i Ministarstvo odbrane i štab.[63]

Reorganizovana vojska je 18. maja obavila svoju prvu operaciju. Vilkmergijska grupa zauzela je Kurkljaj i Anikščaj.[64] Grupa je 22. maja započela napad na Utenu. Međutim Sovjeti su organizovali kontranapad, a litvanske snage su se povukle. Dalji napadi su prekinuti na nekoliko dana da se sačekaju rezultati napada na Kupiškis.[65] Kretanje prema Uteni nastavljeno je 31. maja, a grad je bio zauzet 2. juna. Panevežiska grupa krenula je prema Panevežisu 18. maja i zauzela grad sledećeg dana, ali ga je izgubila u boljševičkom kontranapadu izvršenom 21. maja.[32] Međutim, Sovjeti su napustili Panevežis bez borbe dva dana kasnije.[66] Grupa je krenula prema Kupiškisu i zauzela Subačius. Joniškelisovi partizani su 30. maja probili sovjetske linije i zauzeli Rokiškis u sovjetskom zaleđu,[67] boljševičke snage, plašeći se da će ih opkoliti, napustile su Kupiškis u noći 30. i 31. maja, a Litvanija je obezbedila grad 1. juna.[68]

Nakon zauzimanja Utene, Saksonski dobrovoljci su napustili front i sredinom jula otišli iz Litvanije.[32] Međutim, litvansko napredovanje se nastavilo, a 10. juna litvanske snage su došle na teritoriju koja je bila pod kontrolom letonskih partizana (Zelena garda) i snabdela ih municijom.[69] Sovjeti su 12. juna krenuli u kontranapad i Litvanci su bili zaustavljeni. Još jedan sovjetski pritisak je izveden 20. juna, a front se stabilizovao.[70] Sovjeti su bili saterani u malom regionu oko Zarasaja. Između 6. i 12. jula, Litvanci su uz pomoć nekih latonskih vlasti pokušali da isteraju boljševike. Sovjeti su okupili svoje snage na mirnijim frontovima i primorali Litvance da se povuku na svoje ranije položaje.[67]

Poljsko-litvanski konflikt[uredi | uredi izvor]

Karta demarkacionih linija od 18. juna (svetlozelena) i 26. jula (tamnozelena) između Poljske i Litvanije. Poljska je ignorisala obe linije [26] i nastavila da napreduje do narandžaste linije. Železnice su označene crnim linijama.
Glavni članak: Poljsko-litvanski rat

Dok su se litvanske snage borile protiv Sovjeta na severoistoku Litvanije, napetosti između Poljske i Litvanije su rasle. Direktni pregovori između 28. maja i 11. juna 1919. su propali jer nijedna strana nije bila sklona kompromisu.[71] Pokušavajući da spreči direktni vojni sukob, Saveznički vrhovni savet je nacrtao prvu liniju razgraničenja 18. juna 1919. godine.[61] Linija je povučena nekoliko kilometara zapadno od železničke pruge Varšava - Sankt Peterburg. Poljsko ministarstvo spoljnih poslova je odbacilo predlog jer je od poljskih snaga zahtevao povlačenje na 30–35 km, Litvanci nisu bili zadovoljni ni time, jer bi prepustili Vilnjus i Grodno pod poljskom kontrolom.[72] Dok su nemački dobrovoljci odlazili iz Litvanije (njihove poslednje jedinice napustile su Kaunas sredinom jula), Poljska je krenula u ofanzivu na 100 km širokom frontu koji je prodirao 20-30 km dublje u litvansku teritoriju.[73] Zaokupljena sovjetskom pretnjom, Litvanija nije mogla organizovati efikasnu odbranu, a Antanta je ponovo intervenisala povlačenjem druge linije razgraničenja, poznate kao Fošova linija, 26. jula 1919. godine. Dve velike izmene su napravljene u odnosu na prvu liniju: Region Suvalki je dodeljen Poljskoj i cela linija je pomerana oko 7 km zapadno.[74] Ni Litvanci, ni Poljaci, ni Nemci (još uvek prisutni u Suvalkijskom regionu) nisu bili zadovoljni novom linijom razgraničenja.[75] Između 29. jula i 2. avgusta, poljske trupe su izvršile nekoliko napada na Litvance.[76] Poljska diplomatska misija u Kaunasu je 3. avgusta izjavila da Poljska ne planira da eneksira Litvaniju i predložila je održavanje referenduma na spornim teritorijama, dozvoljavajući lokalnom stanovništvu da odredi svoju budućnost.[77] Kada je Litvanska vlada odbacila poljski predlog, Jozef Pilsudski je odlučio da nove vojne akcije nisu rešenje. Umesto toga, sama Litvanska vlada trebalo je da bude zamenjena novom koja bi bila voljnija pregovarati o kompromisu.[77][78] Front se stabilizovao, ali su se bilateralni odnosi pogoršali nakon Sejnijskog ustanka (23. avgust - 9. septembar), koji je upropastio pokušaj državnog udara Poljske vojne organizacije protiv Litvanske vlade (28. - 29. avgust).[79]

Završne bitke[uredi | uredi izvor]

Zbog pretnje iz Poljske, front sa Sovjetima je bio miran više od mesec dana. Bilo je manjih incidenata koji su uključivali izviđače ili stražare.[80] Crvena armija je iskoristila vreme da reorganizuje i ojača svoje snage, koristeći prirodne barijere, kao što su obilna jezera, reke i brda, pojačane rovovima i bodljikavim žicama, da obezbede svoj položaj.[81] Oni su držali i utvrđenja izgrađena tokom Prvog svetskog rata oko 10 km južno od Daugavpilsa.[67] Sovjeti su imali brojniju vojsku: Litvanci su imali dva pešadijska puka i pet odvojenih bataljona, Sovjeti su imali šest pukova i jedan odvojeni bataljon.[67] Litvanci su zajedno sa Poljacima planirali da 9. avgusta krenu za Daugavpils, ali planovi su odloženi do 23. avgusta.[82]

Vilkkmergijska grupa prvo je napala i zauzela Zarasaj 25. avgusta. Grupa je prodrla oko 30 km na teritoriju pod kontrolom Sovjetskog Saveza, ali ni njen desni a ni levi bokovi nisu adekvatno zaštićeni od poljskih jedinica ili Panevežiske grupe.[83] Panevežiska grupa započela je svoje napredovanje 26. avgusta, a poljske trupe su se kretale prugom prema Turmantasu.[84] Litvanci su se kretali oko starih ruskih utvrđenja, prisiljavajući Crvenu armiju da se povuče.[67] U blizini Daugavpilsa, litvansko-sovjetski front se skratio i Litvanci su bili u stanju da koncentrišu svoje snage.[85] Sovjeti su 28. avgusta počeli da se povlače na sever preko reke Dvine.[86] Do 31. avgusta, na južnoj obali Dvine, Sovjeti su držali samo Grivu, predgrađe Daugavpilsa.[87]

Neprijatelj je proteran sa litvanske teritorije i uski front se stabilizovao kako su Litvanci i Sovjeti bili odvojeni rekom Dvinom. Glavne litvanske snage mogle su biti preraspoređene na drugim mestima, uključujući zaštitu linije razgraničenja s Poljskom i planiranim napadima na Zapadnorusko dobrovoljačku armiju u severnoj Litvaniji.[1] Septembra 1919, zajedničke poljske i letonske snage zauzele su južnu obalu Dvine, uključujući Grivu. Litvansko-sovjetski front je ostao aktivan do bitke za Daugavpils kada su letonske i poljske snage zauzele Daugavpils u januaru 1920. Litvanci nisu učestvovali u tim operacijama.[88] Litvanci su zahtevali teritoriju koju su zauzeli njihovi vojnici, bez obzira na letonske prigovore.[89] To je dovelo do nekoliko sukoba između letonskih i litvanskih trupa, ali pitanje granice je uspešno rešeno britanskim posredovanjem u martu 1921.[89]

Mirovni sporazum[uredi | uredi izvor]

Napredak sovjetskih snaga (crvene strelice) protiv poljskih trupa u junu - avgustu 1920

Prvi pokušaj litvansko-sovjetskih pregovora bio je 11. septembra 1919. godine, nakon što je narodni komesar za spoljne poslove Sovjetske Rusije, Georgij Čičerin, poslao poruku sa predlogom za mirovni sporazum.[90] Međutim, Litvanci su odlagali pregovore jer su se plašili da bi pregovori sa Sovjetskim Savezom, koji je bio izolovan od evropske politike, narušili njene odnose sa savezničkim silama koje još nisu priznale Litvaniju.[90] Razgovori su počeli tek u maju 1920. i bili su pod velikim uticajem događaja u Poljsko-sovjetskog rata. Rusija je priznala nezavisnost Litvanije i njeno pravo na Vilnjuski region, u zamenu, Litvanija je sovjetskim snagama dozvolila neograničeni kretanje na svojoj teritoriji tokom rata protiv Poljske.[79] To je kompromitovalo proglašenu neutralnost Litvanije i dodatno produbilo poljsko-litvansku krizu.[91]

Sovjeti su 14. jula 1920. zauzeli Vilnjus, ali nisu prepustili grad litvanskoj administraciji, kako je dogovoreno u ugovoru. Umesto toga, Sovjeti su planirali državni udar da zbace Litvansku vladu i osnuju Sovjetsku republiku.[91] Međutim, Sovjeti su izgubili bitku za Varšavu i Poljaci su ih naterali na povlačenje. Neki istoričari smatraju ovu poljsku pobedu ključnom za očuvanje nezavisnosti Litvanije od sovjetskog udara.[79][92] Uprkos sovjetsko-litvanskom mirovnom sporazumu, Litvanija je bila veoma blizu da ih Sovjeti napadnu u leto 1920. i da ih prisilno uključe u Sovjetsku državu, i samo je poljska pobeda izbacila iz koloseka ovaj plan.[92] Crvena armija je 26. avgusta napustila Vilnjus a Litvanci su bili spremni da brane svoje granice koje su bile određene u sporazumu. To je dovelo do daljih neprijateljstava sa Poljskom koja nije priznala sporazum. Na kraju Litvanija je izgubila Vilnjuski region tokom Želigovskove pobune koja je bila deo tajnog poljskog plana. Kada posredovanje Lige naroda nije uspelo da promeni situaciju, Litvanija i Poljska su prekinule svoje odnose, a stanje "bez rata, bez mira" ostalo je na snazi do Poljskog ultimatuma 1938. godine.[93] Za sve ovo vreme, Sovjetski Savez je bio najjači saveznik Litvanije protiv Poljske.[94]

Što se tiče rezultata, nekoliko istoričara je smatralo da se Litvanija suočila sa dva neprijatelja koji su želeli da iskoriste njihove želje za sopstvene interese, od kojih su kasnije Poljaci, umesto Sovjeta, dobili Vilnjus umesto Litvanije.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Beleške i reference[uredi | uredi izvor]

Beleške
  1. ^ a b Lesčius 2004, str. 173
  2. ^ a b v g d Skirius 2002b
  3. ^ Davies 1998, str. 934
  4. ^ Davies 1982, str. 506
  5. ^ a b Langstrom 2003, str. 52
  6. ^ Eidintas 1999, str. 30
  7. ^ Čepėnas 1986, str. 315
  8. ^ Čepėnas 1986, str. 316
  9. ^ a b Rauch 1970, str. 51
  10. ^ a b v g Kamuntavičius 2001, str. 352
  11. ^ Lesčius 2004, str. 22
  12. ^ a b Blaževičius 2004
  13. ^ a b Truska 1995, str. 52
  14. ^ Truska 1995, str. 52–53
  15. ^ Lane 2001, str. 6–7
  16. ^ Čepėnas 1986, str. 317
  17. ^ White 1994, str. 1359–1360
  18. ^ a b v g d đ Lesčius 2004, str. 40
  19. ^ a b v Raštikis 1973, str. 88–91
  20. ^ Rauch 1970, str. 62–63
  21. ^ Kamuntavičius 2001, str. 354
  22. ^ White 1994, str. 1361–1362
  23. ^ Snyder 2004, str. 61–62
  24. ^ Lesčius 2004, str. 32
  25. ^ a b v g Eidintas 1999, str. 36
  26. ^ a b v Lane 2001, str. 7
  27. ^ a b v Lane 2001, str. 8
  28. ^ a b Lesčius 2004, str. 34
  29. ^ Kamuntavičius 2001, str. 353
  30. ^ a b v Ališauskas 1953–1966, str. 94
  31. ^ a b Čepėnas 1986, str. 319
  32. ^ a b v g d đ e Čekutis 2007
  33. ^ Ališauskas 1953–1966, str. 94–95
  34. ^ White 1994, str. 1365
  35. ^ a b v g Ališauskas 1953–1966, str. 95
  36. ^ „Minima pirmoji Lietuvos nepriklausomybės kovų pergalė” (na jeziku: litvanski). Ministry of National Defence. 9. 2. 2007. Arhivirano iz originala 31. 03. 2012. g. Pristupljeno 25. 8. 2008. 
  37. ^ a b Lesčius 2004, str. 47
  38. ^ Lesčius 2004, str. 49–50
  39. ^ Lesčius 2004, str. 54–57
  40. ^ Lesčius 2004, str. 60
  41. ^ Lesčius 2004, str. 79
  42. ^ Lesčius 2004, str. 70
  43. ^ Lesčius 2004, str. 33
  44. ^ a b Lesčius 2004, str. 36
  45. ^ Lesčius 2004, str. 71
  46. ^ Rauch 1970, str. 59–60
  47. ^ Lesčius 2004, str. 72
  48. ^ a b Ališauskas 1953–1966, str. 96
  49. ^ Lesčius 2004, str. 78
  50. ^ Lesčius 2004, str. 62
  51. ^ Lesčius 2004, str. 63
  52. ^ Lesčius 2004, str. 64
  53. ^ Lesčius 2004, str. 66
  54. ^ Lesčius 2004, str. 66, 69
  55. ^ a b Lesčius 2004, str. 91
  56. ^ a b v g Lesčius 2004, str. 80–81
  57. ^ a b Snyder 2004, str. 62
  58. ^ Lesčius 2004, str. 90
  59. ^ a b Łossowski 1966, str. 47
  60. ^ Lesčius 2004, str. 252
  61. ^ a b Eidintas 1999, str. 71–72
  62. ^ Lesčius 2004, str. 94
  63. ^ a b Lesčius 2004, str. 97–98
  64. ^ Lesčius 2004, str. 106
  65. ^ Ališauskas 1953–1966, str. 97
  66. ^ Lesčius 2004, str. 117
  67. ^ a b v g d Ališauskas 1953–1966, str. 98
  68. ^ Lesčius 2004, str. 132
  69. ^ Lesčius 2004, str. 133
  70. ^ Lesčius 2004, str. 136
  71. ^ Lesčius 2004, str. 251–252
  72. ^ Łossowski 1966, str. 49–50
  73. ^ Lesčius 2004, str. 254
  74. ^ Lesčius 2004, str. 254, 257
  75. ^ Łossowski 1966, str. 51
  76. ^ Lesčius 2004, str. 258
  77. ^ a b Łossowski 1966, str. 56–57
  78. ^ Łossowski 1966, str. 66
  79. ^ a b v Snyder 2004, str. 63
  80. ^ Lesčius 2004, str. 150
  81. ^ Lesčius 2004, str. 152
  82. ^ Lesčius 2004, str. 151–152
  83. ^ Lesčius 2004, str. 160
  84. ^ Lesčius 2004, str. 164
  85. ^ Lesčius 2004, str. 169
  86. ^ Lesčius 2004, str. 167
  87. ^ Ališauskas 1953–1966, str. 99
  88. ^ Lesčius 2004, str. 174
  89. ^ a b Jēkabsons 2006, str. 41–64
  90. ^ a b Skirius 2002a
  91. ^ a b Eidintas 1999, str. 70
  92. ^ a b Senn 1962, str. 505–506
  93. ^ MacQueen 1998, str. 27–48
  94. ^ Eidintas 1999, str. 109, 156
Reference
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Литванско–совјетски_рат&oldid=27675526”