Тајна у њиховим очима

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Tajna u njihovim očima
Filmski poster
Izvorni naslovEl secreto de sus ojos
RežijaHuan Hose Kampanela
ScenarioHuan Hose Kampanela
Eduardo Sačeri
ProducentHuan Hose Kampanela
Marijela Besuevski
Temelji se naPitanje u njihovim očima
(Eduardo Sačeri)
Glavne ulogeRikardo Darin
Soledad Viljamil
Pablo Rago
Havijer Godino
Giljermo Franselja
MuzikaFederiko Husid
Sebastijan Kauderer
Direktor
fotografije		Feliks Monti
MontažaHuan Hose Kampanela
Producentska
kuća		Haddock Films
100 Bares
Tornasol Films
StudioDistribution Company (Argentina)
Alta Classics (Španija)
Godina2009.
Trajanje129 minuta[1]
Zemlja Argentina
Jezikšpanski
Budžet2 miliona dolara
Zarada34 miliona dolara[2]
Veb-sajtwww.elsecretodesusojos.com
IMDb veza

Tajna u njihovim očima (šp. El secreto de sus ojos) je argentinski kriminalistički dramski film iz 2009. godine, režisera, scenariste, producenta i montažera Huana Hosea Kampanele, zasnovan na romanu Pitanje u njihovim očima Eduarda Sačerija, koji je takođe koautor scenarija. Film je rađen u zajedničkoj produkciji argentinskih i španskih kompanija.[3]

Koristeći nelinearni narativ, film prati službenika u pravosuđu i njegovu šeficu, pravnu službenicu, 1974. godine, koje igraju Rikardo Darin i Soledad Viljamil, koji istražuju slučaj silovanja i ubistva, dok takođe prate ove likove 25 godina kasnije kada se prisećaju slučaja.[4]

Film je dobio nagrade i u Holivudu i u Španiji, među kojima se naročito ističe Oskar za najbolji film na stranom jeziku, čime je Argentina, zajedno sa filmom Službena verzija iz 1985. godine, postala prva zemlja u Latinskoj Americi koja je dva puta osvojila ovu nagradu.[5][6] Tri nedelje pre toga, osvojio je nagradu Goja za najbolji strani film na španskom jeziku.[7] U vreme objavljivanja, postao je drugi film sa najvećom zaradom u istoriji Argentine, a uspešniji je bio samo Nazareno Kruz i vuk iz 1975. godine.[8][9]

Međunarodni kritičari su 2016. godine svrstali ovaj film na 91. mesto BBC-jeve liste 100 najboljih filmova 21. veka.[10]

Radnja[uredi | uredi izvor]

U junu 1974, pravosudni agent Benhamin Esposito istražuje silovanje i ubistvo Lilijane Koloto de Morales. Esposito obećava njenom mužu Rikardu da će pronaći ubicu i da će ga osuditi na doživotnu robiju. Espositu pomažu njegov partner alkoholičar Pablo Sandoval i nova šefica njegovog odeljenja Irene Menendez-Hestings. Romano, Espositov rival, optužuje dvojicu imigrantskih radnika za ubistvo, što naljuti Esposita kada otkrije da su obojica bili mučeni da bi priznali zločin koji nisu počinili.

Esposito pronalazi trag dok gleda stare fotografije Lilijane, koje mu je Rikardo dao: na mnogim od njih je muškarac, identifikovan kao Isidoro Gomez, koji sumnjičavo gleda u nju. Esposito i Sandoval se ušunjaju u kuću Gomezove majke u Čivilkoju. Tokom provale, pronalaze neka Gomezova pisma njegovoj majci. Sandoval ih krade, što Esposito saznaje nakon povratka u Buenos Ajres. Njihova „poseta” samo im stvara probleme sa višim funkcionerima, a oni ne mogu da pronađu nikakav dokaz u pismima. Gomez je još uvek na slobodi zbog neopreznog telefonskog poziva od Rikarda Gomezovoj majci, u očajničkoj potrazi za ubicom svoje žene. Na kraju, slučaj biva zatvoren.

Godine 1975, Esposito pronalazi Rikarda na železničkoj stanici u Retiru i otkriva da je pokušavao da pronađe Gomeza na više stanica. Esposito ubeđuje Irene da ponovo otvori istragu. U međuvremenu, dok se opija u baru, Sandoval dolazi do otkrića: njegov poznanik identifikuje nekoliko imena na pismima – naizgled nepovezana – kao fudbalere Rasinga. Nakon što su ga identifikovali kao obožavatelja Rasinga, Esposito i Sandoval prisustvuju utakmici između Rasinga i Hurakana, u nadi da će pronaći Gomeza.

Dok drže na oku publiku na stadionu, Esposito i Sandoval lociraju Gomeza među publikom, ali iznenadni pogodak izaziva galamu i omogućava Gomezu da pobegne. Usledi potera, a Gomeza hvata obezbeđenje na stadionu tokom upada na teren. Esposito i Irene ga zatim protivzakonito provociraju na ispitivanju, te ona uspeva da ga natera da prizna, nakon što ga je nazvala fizički slabim i napala njegovu muškost. Gomez je osuđen, ali Romano ga vadi iz zatvora mesec dana kasnije kako bi se osvetio Espositu i unajmio ga kao plaćenog ubicu za desničarsku frakciju Peronističke partije. Esposito i Irene pokušavaju da isprave ovo, ali ih zaustavlja Romanova intervencija. Esposito obaveštava Rikarda da ubica njegove žene nikada neće otići u zatvor.

Nedeljama kasnije, Sandoval se potuče u baru, zbog čega ga Esposito odvede u njegov stan i dovodi njegovu ženu. Pronalaze vrata otvorena, njegove slike prevrnute i Sandovala ubijenog. Esposito ubrzo zaključuje da su Gomez ili Romano poslali ubice za njim, ali Sandoval se lažno predstavio kako bi zaštitio svog prijatelja. U strahu za svoj život, Esposito narednih 10 godina živi u provinciji Huhuj sa Ireninim rođacima. Esposito se vraća u Buenos Ajres 1985. i otkriva da je Gomez nestao, a da je Irene udata sa dvoje dece.

Godine 1999, Esposito pokušava da izvuče smisao iz ovog slučaja i posećuje Rikarda, koji se 1975. preselio u izolovanu vikendicu u ruralnoj oblasti u provinciji Buenos Ajres. Rikardo gubi kontrolu kada ga Esposito pita kako se nosio sa smrću svoje žene i nepravednim okončanjem istrage pošto Gomez nikada više nije viđen nakon što je postao deo obezbeđenja Izabele Peron. Rikardo kaže Espositu da je kidnapovao i ubio Gomeza godinama ranije. Esposito odlazi, ali prisećajući se da Rikardo nije želeo laku smrt za Gomeza pre nekoliko decenija, šunja se nazad u Rikardovu kuću, gde zatiče Rikarda kako daje hranu Gomezu, koga je Rikardo držao zatvorenog 25 godina, tokom kojih nije uopšte razgovarao sa njim. Gomez ugleda Esposita i moli ga za ljudski kontakt. Rikardo kaže Espositu da mu je obećao „doživotnu robiju”, i Esposito odlazi.

U Buenos Ajresu, Esposito prvi put posećuje Sandovalov grob. Zatim odlazi u Ireninu kancelariju, spreman da joj prizna ljubav, nešto što je ona oduvek očekivala. Osmehujući se, ona mu govori da zatvori vrata.

Uloge[uredi | uredi izvor]

Glumac Uloga
Rikardo Darin Benhamin Esposito
Soledad Viljamil Irene Menendez-Hestings
Pablo Rago Rikardo Morales
Havijer Godino Isidoro Gomez
Giljermo Franselja Pablo Sandoval
Mario Alarkon sudija Fortuna
Marijano Argento Romano
Hose Luis Đoija inspektor Baez
Karla Kevedo Lilijana Koloto

Istorijski i politički kontekst[uredi | uredi izvor]

Radnja filma povezuje likove sa političkom situacijom u Argentini u dva različita vremenska perioda: 1975. i 1999. godine. Glavni događaji odvijaju se 1975. godine, godinu dana pre početka poslednje argentinske civilno-vojne diktature (1976−1983); poslednja godina predsedavanja Izabele Peron doživela je velika politička previranja, kako levičarskog nasilja, tako i terorističkih organizacija koje je sponzorisala država, posebno u rukama Argentinske antikomunističke alijanse (poznate kao Trostruko A ili AAA), ekstremno desničarskog odreda smrti osnovanog 1973. i posebno aktivnog u vreme vladavine Peronove (1974–1976). Vojni udar 1976. godine pokrenuo je takozvani „Prljavi rat”, što je nagovešteno u liku Isidora Gomeza i njegovoj zaštiti od strane vlade zbog njegovog pomaganja toj administraciji i njenom pravosudnom sistemu da pronađu (i kasnije ubiju) levičarske aktiviste i militante ili članove gerile.[11] Proces nacionalne reorganizacije tokom diktature bio je period od više od sedam godina (1976−1983) obeležen rasprostranjenim kršenjima ljudskih prava.[12][13] Terorizam vojne hunte koji je sponzorisala država stvorio je klimu nasilja sa hiljadama žrtava, a zahvatao je levičarske aktiviste i militante, intelektualce, umetnike, sindikaliste, srednjoškolce, studente, novinare, marksiste, peronističke gerilce i navodne simpatizere i jednog i drugog.[14]

Procenjuje se da su oko 10.000 nestalih bili gerilci Montonerosa, najstarije gerilske organizacije, koja je počela da deluje 1970. godine, i Narodne revolucionarne armije.[15][16][17] Iako je u tom periodu bilo prisutno levičarsko nasilje,[18][19] uglavnom od strane Montonerosa,[20] većina žrtava su bili nenaoružani civili, a gerilci su istrebljeni do 1979. dok je diktatura vršila svoje zločine do izlaska sa vlasti.[21][22] Nakon poraza u Folklandskom ratu, hunta je raspisala izbore 1983. godine. Nacionalna komisija za nestanak lica prvobitno je procenila da je oko 13.000 osoba nestalo.[23] Sadašnje procene za broj ljudi koji su ubijeni ili nestali kreću se od 9.089 do preko 30.000.[24][25] Sama vojska je izvestila da je ubila 22.000 ljudi u razgovoru sa čileanskom obaveštajnom službom 1978. godine,[26] dok su Majke i Bake sa Plaza de Majoa, koje su najvažnije organizacije za ljudska prava u Argentini, oduvek zajedno smatrale da je broj nestalih nedvosmisleno 30.000.[27]

Od 1983. Argentina je zadržala demokratiju kao svoj vladajući sistem: te godine Raul Alfonsin je izabran za predsednika i ubrzo se izjasnio protiv upotrebe mučenja i odreda smrti od strane argentinske hunte koji su odvodili „nestale” i ubijali ih, skrivajući njihova tela na nepoznatim lokacijama.[28] Na funkciji, Alfonsin je počeo da kažnjava policiju i vojnike koji su bili odgovorni za hiljade mrtvih u takozvanom „Prljavom ratu”. Do 1985. godine vlada je promovisala suđenje huntama, koje je krivično gonilo i osudilo ljude koji su bili na vrhu vojne hijerarhije tokom poslednje diktature u zemlji, ne goneći druge vojnike i civile koji su takođe bili odgovorni za zločine u tom periodu.

Drugi prikazani period je 1999, tokom poslednjih dana administracije Karlosa Menema. Za to vreme, nacionalni zakoni poznati kao Zakon „tačke” (šp. Ley de Punto Final) i Zakon „poslušnosti” (šp. Ley de obediencia debida) – sankcionisani tokom 1980-ih – i dalje su bile na snazi. Ovi pravni elementi, popularno poznati kao „zakoni o amnestiji”, efikasno su blokirali istragu hiljada slučajeva kršenja ljudskih prava počinjenih u vreme poslednje diktature u zemlji. Pokazano je da ovaj period argentinske istorije naglašava nevolju u kojoj je živeo lik Rikarda Moralesa, pošto je nekažnjivost koju su u to vreme uživali kriminalci i kršioci ljudskih prava poput Gomeza sprečila Moralesa da ga privede pred lice pravde: kazneni sistem bi osudio Moralesa zbog njegovih prošlih postupaka. U isto vreme, mnogi bivši mučitelji i ubice tokom diktature – koji su prethodno bili Gomezovi prijatelji ili partneri – bili su slobodni u to vreme i verovatno bi se osvetili Moralesu.

Godine 2003. politička klima se promenila, a tokom administracije predsednika Nestora Kiršnera, zakoni o „tački” i „poslušnosti”, zajedno sa pomilovanjem izvršne vlasti, proglašeni su ništavnim, prvo od strane Kongresa, a zatim i od strane Vrhovnog suda. Ove promene, koje je promovisala vlada 2005. godine,[29] omogućile su sudskoj vlasti da krivično goni i sudi svim orkestratorima terorizma koje je sponzorisala država, uključujući i politički motivisana krivična dela počinjena između 1975. i 1983. godine. Zločinima iz tog perioda još uvek se sudi.[30][31][32]

Produkcija[uredi | uredi izvor]

Film je rađen u argentinsko-španskoj koprodukciji,[3] a Kampanela se vratio iz Sjedinjenih Država, gde je režirao epizode ​​televizijskih serija Doktor Haus i Red i zakon: Odeljenje za specijalne žrtve,[33][34] da bi ga režirao. Ovo je bila njegova četvrta saradnja sa prijateljom glumcem Rikardom Darinom, koji je prethodno glumio u sva tri Kampanelina argentinska filma u glavnoj ulozi. Česti saradnik Eduardo Blanko, međutim, nije dobio ulogu u filmu; ulogu prijatelja Darinovog lika umesto njega igra komičar Giljermo Franselja.[35]

Pored predstavljanja odgovarajuće atmosfere za Argentinu sredinom 1970-ih, film ima zapanjujuće tehničko dostignuće u stvaranju neprekidnog petominutnog snimka (dizajnirao ga je supervizor vizuelnih efekata Rodrigo S. Tomaso), koji obuhvata ceo stadion tokom fudbalske utakmice uživo. Iz standardnog snimka iz vazduha prilazi se stadionu, zaranja, prelazi teren između igrača usred utakmice i pronalazi protagonista u masi, a zatim se kružno kreće i prati ga dok se kreće kroz tribine dok ne pronađe osumnjičenog, grozničavo ga jureći peške kroz mračne prostorije i hodnike ispod tribina, da bi se potera konačno završila pod reflektorima na sredini terena. Scena je snimljena na stadionu fudbalskog kluba Hurakan, i oduzela je tri meseca pretprodukcije, tri dana snimanja i devet meseci postprodukcije. U snimanju je učestvovalo dve stotine statista, a vizuelni efekti su stvorili pun stadion sa skoro pedeset hiljada navijača.[36]

Prijem[uredi | uredi izvor]

Film je dobio veoma pozitivne kritike kritičara, ne samo u Argentini,[37][38] već i u inostranstvu. Trenutno ima rejting odobravanja od 89% na sajtu Rotten Tomatoes, na osnovu 140 recenzija, i prosečnu ocenu od 7,72/10. Kritički konsenzus veb-sajta glasi: „Nepredvidljiva i bogata simbolikom, ova argentinska misterija sa ubistvom opravdava svog Oskara sa zadivljujućim zapletom, sigurnom režijom Huana Hosea Kampanele i očaravajućom glumačkom postavom.”[39] Na veb lokaciji Metacritic ima ocenu 80 od 100, na osnovu 36 recenzenata, što ukazuje na „generalno povoljne kritike”.[40]

Rimejk[uredi | uredi izvor]

Američki reditelj Bili Rej je 2015. godine napisao i režirao rimejk filma, takođe nazvan Tajna u njihovim očima. U rimejku su glumili Džulija Roberts, Nikol Kidman, Čuetel Edžiofor, Din Noris, Majkl Keli i Alfred Molina. Film je objavio STXfilms 20. novembra 2015. godine. Kritičari su ga pohvalili, ali su ga smatrali slabijim od originala.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „El secreto de sus ojos – The Secret in Their Eyes (18)”. British Board of Film Classification. 6. 4. 2010. Pristupljeno 4. 8. 2015. 
  2. ^ „The Secret in Their Eyes (2010)”. Box Office Mojo. Pristupljeno 13. 10. 2010. 
  3. ^ a b Rolfe, Pamela (20. 6. 2012). „Spanish Films Earn More Abroad than at Home”. The Hollywood Reporter. Arhivirano iz originala 24. 2. 2019. g. Pristupljeno 23. 2. 2019. 
  4. ^ French, Philip (15. 8. 2010). „The Secret in Their Eyes”. The Guardian. Arhivirano iz originala 21. 4. 2019. g. Pristupljeno 23. 2. 2019. 
  5. ^ Child, Ben (9. 3. 2010). „Argentina celebrates Oscars triumph”. The Guardian. Arhivirano iz originala 24. 2. 2019. g. Pristupljeno 23. 2. 2019. 
  6. ^ Coyle, Jake (7. 3. 2010). „Argentine film 'Secret in Their Eyes' wins Oscar”. The San Diego Union-Tribune. Arhivirano iz originala 21. 4. 2019. g. Pristupljeno 16. 10. 2012. 
  7. ^ „'El secreto de sus ojos' wins Hispano-American Goya award”. Buenos Aires Herald. 15. 2. 2010. Arhivirano iz originala 1. 2. 2014. g. Pristupljeno 23. 2. 2019. 
  8. ^ „El multifacético Leonardo Favio”. Corneta. 10. 6. 2010. Arhivirano iz originala 25. 7. 2011. g. Pristupljeno 23. 2. 2019. 
  9. ^ „El secreto ya es récord”. Clarín (na jeziku: španski). 19. 11. 2009. Arhivirano iz originala 26. 12. 2019. g. Pristupljeno 23. 2. 2019. 
  10. ^ „The 21st Century's 100 greatest films”. BBC. 23. 8. 2016. Arhivirano iz originala 25. 2. 2019. g. Pristupljeno 16. 12. 2016. 
  11. ^ Losada, Matthew. „The Secret in Their Eyes: Historical Memory, Production Models and the Foreign Film Oscar (Web Exclusive)”. Cineaste. Arhivirano iz originala 27. 1. 2012. g. Pristupljeno 23. 2. 2019. 
  12. ^ CONADEP, Nunca Más Report, Chapter II, Section One:Advertencia, [1]
  13. ^ Atrocities in Argentina (1976–1983) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (29. mart 2019) Holocaust Museum Houston
  14. ^ „Orphaned in Argentina's dirty war, man is torn between two families”. The Washington Post. 11. 2. 2010. Arhivirano iz originala 15. 3. 2019. g. Pristupljeno 23. 2. 2019. 
  15. ^ El ex líder de los Montoneros entona un «mea culpa» parcial de su pasado, El Mundo, 4 May 1995
  16. ^ A 32 años de la caída en combate de Mario Roberto Santucho y la Dirección Histórica del PRT-ERP. Cedema.org. 
  17. ^ Wolfgang S. Heinz; Hugo Frühling (27. 7. 1999). Determinants of Gross Human Rights Violations by State and State Sponsored Actors in Brazil, Uruguay, Chile and Argentina: 1960 - 1990. Martinus Nijhoff Publishers. str. 626—. ISBN 90-411-1202-2. 
  18. ^ „Bombing of Police Station In Argentina Kills 3”Neophodna novčana pretplata. The New York Times. 29. 1. 1977. 
  19. ^ „Crowded city bus bombed”. Gadsden Times. 19. 2. 1977 — preko news.google.com. 
  20. ^ Cecilia Menjívar & Néstor Rodriguez (21. 7. 2009). When States Kill: Latin America, the U.S., and Technologies of Terror. University of Texas Press, 2005. str. 317. ISBN 9780292778504. 
  21. ^ "Argentina: In Search of the Disappeared" Time Magazine - Amnesty International reported in 1979 that 15,000 disappeared had been abducted, tortured and possibly killed.
  22. ^ „Banker murdered by gang”. The Spokesman-Review. 9. 11. 1979 — preko news.google.com. 
  23. ^ Una duda histórica: no se sabe cuántos son los desaparecidos. Clarin.com. 06/10/2003.
  24. ^ Obituary The Guardian, Thursday 2 April 2009
  25. ^ Daniels, Alfonso. (2008-05-17) "Argentina's dirty war: the museum of horrors". Telegraph. Retrieved on 6 August 2010.
  26. ^ The Army admitted 22,000 crimes, by Hugo Alconada Mon 03-24-2006, La Nación
  27. ^ 40 years later, the mothers of Argentina’s 'disappeared' refuse to be silent, by Uki Goñi 4-28-2017, The Guardian
  28. ^ Raul Alfonsin: Politician who led Argentina out of the dark years of the military junta 4-2-2009, The Independent
  29. ^ Argentina: Amnesty Laws Struck Down 14 June 2005 - Human Rights Watch
  30. ^ Secret in Their Eyes: The Gashes of History, by Carla Marcantonio 12 Dec 2015 - Huffington Post
  31. ^ Two trials of crimes against humanity continue electronically 05-31-2020, Telam
  32. ^ All news (tag) of Trials for crimes against humanity Telam
  33. ^ „Campanella dirige al doctor House”. El Mundo. 11. 2. 2008. Arhivirano iz originala 24. 2. 2019. g. Pristupljeno 23. 2. 2019. 
  34. ^ Campanella, Juan José [juancampanella] (18. 2. 2017). „Dirigí 17 caps. De Ley y Orden: UVE.” (tvit) (na jeziku: španski). Pristupljeno 23. 2. 2019 — preko Twitter-a. 
  35. ^ „El secreto de sus ojos se llevó el Goya a la mejor película de Hispanoamérica”. La Nación. 15. 2. 2010. Arhivirano iz originala 17. 5. 2017. g. Pristupljeno 23. 2. 2019. 
  36. ^ Ward, Trevor (22. 9. 2010). „The Greatest Ever Movie Scene”. Sabotage Times. Arhivirano iz originala 24. 2. 2019. g. Pristupljeno 23. 2. 2019. 
  37. ^ „Puntaje promedio de "El secreto de sus ojos" en la redacción de El Amante”. El Amante Cine (na jeziku: španski). Arhivirano iz originala 12. 9. 2009. g. 
  38. ^ Batlle, Diego (13. 8. 2009). „El secreto de sus ojos, de Juan José Campanella”. Otros Cines. Arhivirano iz originala 05. 04. 2015. g. Pristupljeno 14. 09. 2022. 
  39. ^ „The Secret in Their Eyes (El Secreto de Sus Ojos) (2010)”. Rotten Tomatoes. Fandango Media. Pristupljeno 19. 3. 2018. 
  40. ^ „The Secret in Their Eyes Reviews”. Metacritic. CBS Interactive. Pristupljeno 19. 3. 2018. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Vikicitat ima citate vezane za članak Tajna u njihovim očima.


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Тајна_у_њиховим_очима&oldid=26550090”