Акира Куросава

Овом чланку је потребно хитно чишћење. То подразумева граматичке, језичке, стилске и сличне исправке, да би се добио правописно и граматички коректан, а тиме и квалитетан енциклопедијски чланак. Погледајте како се мења страна за помоћ, или страну за разговор. Уклоните ову поруку када завршите.

Акира Куросава
Пуно име	Акира Куросава
Датум рођења	23. март 1910.
Место рођења	Омори, Токио (Јапан)
Датум смрти	6. септембар 1998.
Место смрти	Сетегаја, Токио (Јапан)
Награде Оскар Рашомон

Акира Куросава (јап. 黒澤 明 Akira Kurosawa; Омори, Токио, 23. март 1910 — Сетагаја, Токио, 6. септембар 1998) је јапански филмски режисер, сценариста и продуцент. Сматра се једним од најзначајнијих личности из света филма, режирао је 30 филмова током филмског стваралаштва које је трајало 57 година.

Због сложености ауторске личности, којом надмоћно надвладава сложене распоне разнородних драмских структура, на западу је назван "Шекспиром савременог филма", док је у домовини добио надимак "Император“. Куросава је неоспорно један од снажнијих и оригиналнијих аутора и јапанске и светске кинематографије. Јединствену тему свога стваралаштва Куросава одређује питањем „зашто људи не могу живети сретније заједно?". Улази у јапанску филмску индустрију 1936. године, након кратког периода током којег се бавио сликарством. Након неколико година рада као асистент режисера и сценаристе, дебитује као режисер 1943. године, током Другог светског рата са популарним акционим филмом "Санширо Сугата". После рата, режира "Пијани анђео" који је добро примљен од стране критике. У том филму први пут се појављује Тоширо Мифуне, глумац који ће касније обележити многе Куросавине класике. Овим филмом Куросава се учвршћује у Јапану као један од најзначајнијих режисера. Тоширо Мифуне и Куросава ће сарађивати на укупно 15 филмских пројеката.

"Рашомон (филм)", који је премијерно приказан у Токију, августа 1950. године, а у којем се такође појављује Тоширо Мифуне, постао је на изненађење свих добитник „Златног лава“ на Филмском фестивалу у Венецији 10. септембра, 1951. године, а потом је пуштен у Европи и Северној Америци. Како комерцијални тако и критички успех филма "Рашомон (филм)", отворио је врата западне кинематографије и западног тржишта за „јапанске“ филмове, што је довело до међународног признања и других филмских стваралаца из Јапана.

Током 1950-их и раних 1960-их, Куросава снима низ квалитетних остварења, као што су "Живети (филм)"(енгл. Ikiru) из 1952. године, "Седам самураја"(енгл. Seven Samurai из 1954. године и "Телесна стража (филм)"(енгл. Yojimbo) из 1961. године.

Након што је средином 1960-их настао нешто мање успешан стваралачки период код Куросаве, 1980-е су донеле још два класика у виду "Кагемуша"(енгл. Kagemusha) и "Ран (филм)"(енгл. Ran)

. За филмско остварење "Кагемуша"(енгл. Kagemusha) је награђен по други пут „Златним лавом“ на Филмском фестивалу у Венецији, често бива награђиван и на осталим престижним филмским фестивалима, маде нешто ређе у самом Јапану.

Године 1990. је прихватио Оскара за животно дело. Данас, влада мишљење да је Куросава највећи филмски уметник са простора Азије, и један од највећих филмских стваралаца у свету.

Живот и каријера

Детињство и младост (1910-1935)

Куросава је рођен 23. марта 1910. године, у Омори делу Токија. Његов отац Исаму, је члан породице бивших Самураја, радио је као директор за „Физичку едукацију војске“ средњошколског узраста, док је његова мајка Шима, ћерка трговца из Осаке. Акиро је био осмо и најмлађе дете у богатој породици Куросава. Он је одрастао са три сестре и једним братом, остала деца су умрла током младалачких дана.

Поред тога што је промовисао физичке вежбе, Исаму Куросава је био отворен и за западну традицију, и сматрао је да позориште као и филм имају поучно дејство. Он је своју децу васпитавао да гледају филмове. Млади Акира, своје прве филмове гледа у узрасту од шест година. Значајан утицај на Акирино формирање личности имао је његов учитељ, господин Тачикава, који је у Акири пробудио љубав за цртеже и за образовање уопште. Током свог детињства, Акиро је имао додира и са "катанама".

Други велики утицај на младог Акиру оставио је Хеиго Куросава, Акирин, четири године старији брат. После великог земљотреса који је погодио Токио 1923. године, Хеиго је повео, тада 13. година старог Акиру да би видео последице разарања. Када је млађи брат затражио да се склони од лешева којих је било свуда, Хеиго му је забранио да то уради, желећи да се Акира суочи са страховима. Многи биографи сматрају да је овај догађај имао велики утицај на стваралаштво Акире Куросаве. Био је одлучан и непоколебљив као режисер у свом раду.

Хеиго је био надарен, али је убрзо након необезбеђивања места у најистакнутијој средњој школи у Токију, почео да се одваја од остатка породице. У касним 1920-их, Хеиго је постао наратор немих филмова у биоскопу у Токију где су се приказивали страни филмови, и брзо се прочуо у филмском свету. Акира, је у том периоду имао циљеве везане за сликарство, преселио се код брата и они су постали нераздвојни. Акира није био у стању да зарађује за живот са својом уметношћу, тако је губио ентузијазам за сликањем.

Са повећаним снимањем звучних филмова у раним 1930-им, филмски наратори, као што је био и Хеиго су почели да губе посао, Акира се вратио својим родитељима. У јулу 1933., Хеиго је извршио самоубиство. Да би четири месеца касније остао и без још једног брата. Са 23. године Акиро, остаје са једним братом и три сестре.

Режисер у обуци (1935-1941)

Године 1935., нови филмски студио, познат као „П. Ц. Л.", је расписао конкурс за асистента режисера. Иако, није показао неку заинтересованост и окупираност за филм као професију, Куросава се пријављује за конкурс. Он доставља есеј, који је базиран на фундаменталним недостацима јапанског филма и начину да се тај проблем реши. Директор „П. Ц. Л.", који је био међу испитивачима је инсистирао на прикључењу Куросаве њиховом студију. Куросава се придружио П. Ц. Л.-у фебруара 1936. године, са 25 година.

Током пет година проведених као асистент режисера, Куросава је радио са разним режисерима, али далеко најважнија личност у његовом развоју и сазревању као режисера, био је Кахиро Иамамото. Он је неговао Акирин таленат, промовишући га као првог асистента режисера (до тада је био трећи помоћник) после тек годину дана рада. Радио је разне послове као асистент, све га је занимало и све је брзо учио. Послови у распону од фазе изградње и филмског развоја, истраживање локација за снимање, пробе, осветљење, уређивање и друге ставке које је одрађивао као асистент режисера нису му тешко падали. Последњи филм, који Куросава снима као асистент режисера је "Ума" из 1941. године, у том филму је Акира преузео највећи део послова, пошто је режисер Иамомото био заокупљен снимањем другог филма.

Важан савет је добио од искуснијег режисера Иамомота, да је добром режисеру потребан добар сценарио. „Добар редитељ уз лош сценарио не може направити добар филм, осредњи редитељ уз добар сценарио може направити добар филм." Куросава убрзо схвата да зарада од његових сценарија може бити одлична. Куросава је током своје филмске каријере писао сценарије за своје филмове, али исто тако је писао сценарије и за друге режисере.

Ратни филмови и брак (1942-1945)

У две године након пуштања "Ума" из 1941., Куросава је тражио причу којом би покренуо своју каријеру режисера. Крајем 1942., око годину дана након почетка рата у Јапану са Американцима, романописац Цунео Томитаје објавио роман "Мусаши Мијамото" надахнути џудо роман. Куросава је купио књигу дан по објављивању. Затражио је од продукцијске куће "Тохо" да обезбеди филмска права. Куросавин инстинкт око ове новеле се брзо показао као оправдан. Наиме, у року од неколико дана, три велика филмска студија су послали понуду за откуп права. "Тохо" је надвладао, и Куросава је започео припреме за снимање деби филма.

Снимање филма "Санширо Сугата" почело је на локацији у Јокохами у децембру 1942. године. Рад на филму је ишао глатко, али потом стиже цензура од власти. Противници филма заговарају идеју да је филм „британско-амерички“, и само је кроз интервенцију режисера Иасујиро Озе, који је заговарао пуштање филма, дошло до премијере филма 25. марта 1943. године. (Куросава је напунио 33. године) Филм је остварио и критички и комерцијални успех. Ипак, цензура је утицала на скраћене оригиналне верзије филма за 18 минута материјала; тај материјал се данас сматра изгубљеним.

У наставку каријере се окренуо снимању филма "Најлепше (филм)" из 1944. године. филм прати женске раднике у фабрици током рата. То је био полу-документарни филм, снимљен 1944. године. Да би што реалније предочио филм публици, захтевао је од својих глумица да спавају у фабрици током снимања, да се хране у фабрици и да једни друге називају именима карактера који тумаче у филму. Такве методе ће примењивати и касније током своје каријере.

Током снимања, глумица која тумачи лик вође радника, Јоко Иагучи, изабрана је од стране својих колега да изнесе своје захтеве Куросави. Она и Куросава су стално били у некој свађи, и звучи парадоксално, али их је то незадовољство спојило. Венчали су се 21. маја 1945. године, Јоко је била два месеца у трудноћи (она никада више није наставила глумачку каријеру), а пар ће остати заједно све до њене смрти 1985. године. Они ће имати двоје деце, сина Хисаоа (20. децембар, 1945) који ће служити као продуцент у неким филмовима и Казукоа (29. април 1954) који ће постати костимограф.

Непосредно пре његовог брака, Куросава је по притиском морао да сними наставак свог деби филма, "Санширо Сугата: други део". Овај филм је премијерно приказан у мају 1945. године, и он се сматра за један од најлошијих Куросавиних филмова.

Куросава одлучује да напише сценарио за филм који ће бити и приступачнији властима и јефтинији за производњу. "Људи који су ишли по тигровом репу", на основу „кабуки“ представе, филм је завршен у септембру 1945. године. У то време започиње се са окупацијом Јапана. Да је рат настављен филм вероватно не би доживео пројекцију, јер се сматрао превише „прозападним“, за укусе власти у Јапану.

Награде

Америчка филмска академија

• 1975. - Најбољи страни филм Дерсу Узала
• 1990. - Почасни оскар за животно дело

Берлински филмски фестивал

• 1959. - Најбоља режија Скривена тврђава

Британска филмска академија

• 1980. - Најбоља режија Кагемуша

Француска филмска академија

• 1980. - Најбољи страни филм Кагемуша

Кански филмски фестивал

• 1980. - Најбољи филм Кагемуша

Удружење критичара Њујорка

• 1985. - Најбољи страни филм Ран

Венецијански филмски фестивал

• 1951. - Најбољи филм Рашомон
• 1954. - Најбоља режија Седам самураја
• 1982. - Почасна награда за животно дело

Спољашње везе

•  ИМДб  Акира Куросава на ИМДб-у ((en))
• Новости и информације
• Профил на Јапан зони
• База података Куросаве
• Bohème Magazine
• Јапанска филмографија - Куросава
• „Пронађени непознати сценарији Акира Куросаве“ (Политика, 4. новембар 2010)