Федерико Фелини

Из Википедије, слободне енциклопедије
Федерико Фелини

Federico Fellini NYWTS 2.jpg
Федерико Фелини

Датум рођења: 20. јануар 1920.
Место рођења: Римини (Италија)
Датум смрти: 31. октобар 1993.
Место смрти: Рим (Италија)

Федерико Фелини (итал. Federico Fellini; Римини, 20. јануар 1920Рим, 31. октобар 1993) је био италијански филмски редитељ рођен у Риминију (Италија), који је још за живота сматран критичарем друштвених појава у грађанском друштву у послератном раздобљу, одсликаватељем економског просперитета, најреспектабилнијим европским редитељем у Сједињеним Државама, и за особу чија је популарност била упоредива с најистакнутијим филмским звездама његовог доба.

Биографија[уреди]

Фелини је рођен у породици из средње класе с четворо деце. Део детинства проводи код баке на селу често лутајући с распуштенијом сеоском децом, а школовао се у католичком интернату. Из тога раздобља најчешће се препричава његов краткотрајан, у дванаестој години, бег с путујућим циркусом. То се тумачи као знак његове велике љубави према спектаклу. Иако никада није скривао своју склоност према свету циркуса, Фелини ипак даје друкчију верзију свог бега: он је бежао од школе. Учење и школска дисциплина нису били његова боља страна, па тако, дошавши 1938. на студије права у Фиренцу он брзо занемарује школовање и почиње се бавити цртањем карикатура и стрипова.

Године 1939. преселивши се у Рим, поново уписује факултет, али тек толико да одгоди служење војног рока. Прехрањује се пишући у црној хроници листа Il Popolo di Roma, црта стрипове за сатирички лист Marc' Auerlio, а пише и кратке приче за радио. Најважнији догађај из тог раздобља његово је упознавање с популарним глумцем, тумачем народских ликова Алдом Фабрицијем (Aldom Fabrizzijem), за чију позоришну трупу пише скечеве, али и води гардеробу, ради на декору и обавља посао секретара. Од године 1940. почиње писати и за филм, и то гегове за комичара Макарија, те текстове за Фабриција. Пресудно за његов развој и читаву каријеру биће међутим познанство с редитељем Робертом Роселинијем (Roberto Rossellini), код којег 1945. и 1946. сарађује као косценариста и асистент редитеља у класичним неореалистичким филмовима „Рим отворени град“ и „Паиса“ (Паисá). До тада када сам долази на снимања, каже Фелини, све ми је било страно. Али, уз Роселинијеву помоћ, у филму сам препознао други свет. Кроз његов став према филму схватио сам да се филмови могу стварати без преваре, без априорних претпоставки, без унапред утврђених порука. Али, оно најважније што сам од Роселинија добио била је подука из скрушености, понизности према животу.

Фелини дебитује 1950. године с филмом „Светлости варијетеа“, који он режира заједно с Албертом Латуадом, а тада отприлике почиње и ново раздобље у историји послератне Италије: ратне трагедије помало се забораваљају, рушевине се уклањају, наступа економски просперитет и јавља се оптимизам све већег благостања - са својим тада још тешко препознатљивим замкама. Тематика и проблематика неорелизма, која је била на социјали и на економским недаћама поступно се премјешта ка психолошким садржајима. Тај филмски тренд, чији је најистакнутији представник Федерико Фелини назван је - неореализам душе. Није зато необично да је истакнути мотив првог Фелинијевог самостално режираног филма „Бели штрајк“ (1952) биле баш илузије, човекова заокупљеност нечим испразним. У том смислу још је одређеније прво његово ремек-дело, Сребрним лавом на фестивалу у Венецији награђен филм „Дангубе“ (1953.). Радњом у Фелинијевом родном месту филм приказује празнину живота материјално осигураних људи, људи чији материјални стандард не прати и одговарајући духовни стандард. Фелини приказује људе који су нагло остали без циљева који помажу ољуђењу, а тај губитак вредног смисла живота биће тема и многих његових каснијих филмова. Тако ће се драматичнија верзија те теме појавити у идућем Фелинијевом филму, његовом најславнијем из тог раздобља - филму „Улица“ (1954.) за који ће добити први од четири будућа Оскара за најбољи страни филм.

Филмом „Улица“ Фелини је дефинитивно постао звезда светске кинематографије, али је истовремено проузроковао жучљиве расправе, а и оспоравања у самој Италији. С одушевљењем су га, највише због морализма, прихватили црквени кругови. То је пак изазвало гнев врло утицајних лево оријентисаних струја, посебно филмског гласила Cinema Nuovo, па је Фелини проглашен издајником неореализма, мистиком и прерушеним фрањевцем - ово последње због пређашње сарадње на Роселијевом филму Фрањо Асишки, Божји лакрдијаш. Одмах након Улице Фелини режира још два филма с маргиналцима као главним јунацима - „Пробисвет“ и „Ноћи Кабирије“. У потоњем његова сурпуга Ђулијета Масина је имала насловну улогу што ће му донети новог Оскара. Следи преломна трогодишња пауза, а онда почиње нови развојни степен његовог стваралаштва. Тако настају „Слатки живот“ (1959.) и „Сатурикон“ (1969.), две раскошне епске фреске савременог живота. За Слатки живот награђен је Гранд Пријем у Кану. Након ових филмова настаје Осам и по с Марчелом Мастројанијем, својеврсним Фелинијевим алтер егом, у главној улози. Филм је награђен Оскаром, а у неким анкетама филмских критичара проглашен је најуспешнијим филмом након 1960. године. Након успеха с овим филмом снима: „Рим“, „Град жена“, „Кловнови“, Казанова ("Giovanni Giacomo Chevalier de Seingalt Casanova"), „Плови брод“, „Ђулиета од духова“ (филм који је посветио својој супрузи) и „Амаркорд“ из 1973. године. У „Амаркорду“ говори о свом детињству и за тај филм добија четвртог Оскара за најбољи страни филм.

Федерико Фелини режирао је укупно двадесет филмова. Осим онога што у њима доноси њихов заштитни знак је и композитор Нино Рота с који је сарађивао у готово свим својим филмовима. Поред тога израз - dolce vita - удомаћио се у говори захваљујући истоименом његовом филму, баш као и израз - paparazzo - за новинара помало бескрупулозног ловца на сензације. Све то говори о његовом снажном утицају на свакодневицу. Пред сам крај живота Фелини је добио и петог Оскара, за свеукупни допринос филмској уметности. Недуго затим умире - 31. октобра 1993. у болници у Риму - а одмах потом умире и његова супруга Ђулиета.

Спољашње везе[уреди]