Treći rusko-persijski rat
 | Ovaj članak sadrži spisak literature, srodne pisane izvore ili spoljašnje veze, ali njegovi izvori ostaju nejasni, jer nisu uneti u sam tekst. |
| Treći rusko-persijski | |||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Ovu sliku naslikao je Franc Rubo. Ona priakazuje jedan događaj iz rata, kad je 493 rusa, dve pune nedelje pružalo otpor napadima persijske vojske od 20,000 dobro opremljenih ljudi. Napravili su „živi most“ kako bi prebacili dva topa preko svojih tela. | |||||||||||
| |||||||||||
| Sukobljene strane | |||||||||||
 Ruska Imperija |
 Kadžarska dinastija Persijskog carstva | ||||||||||
| Komandanti i vođe | |||||||||||
|
Aleksandar I, Ivan Gudovič, Pavel Cicianov, Petar Kotljarevski |
Feteh Ali Šah Kadžar, Abas Mirza Džavad Kan kadžar Aleksandar Gruzijski | ||||||||||
| Jačina | |||||||||||
|
48.000 ljudi |
50.000 Nazam e džadid (pešadija u evropskom stilu) 20.000 paravojne konjice 25.000 savezniče vojske i tradiconalnih persijskih jedinica | ||||||||||
| Žrtve i gubici | |||||||||||
| nepoznato | nepoznato | ||||||||||
Rusko-persijski rat vođen u periodu 1804–1813. je bio treći po redu rat između Persijskog carstva i Carske rusije. Otpočeo je kao i mnogi ratovi teritorijalnim sporom. Persijski car Feteh Ali Šah Kadžar je želeo da konsoliduje najsevernije granice Irana, inače mesto postojbine njegove Kadžarske dinastije, osiguravanjem teritorija u blizini jugozapadne obale Kaspijskog mora (današnji Azerbejdžan) i Transkavakaza (današnja Gruzija i Jermenija). Kao i njegov persijski suparnik, i ruski car Aleksandar I bio je takođe odskora na tronu, i jednako rešen da uspostavi kontrolu na osporenim teritorijam. Rat je završen Gulistanskim mirovnim ugovorom, kojim je Persija ustupila veliki deo ranije osporenih teritorija i predala ih Rusiji.
Uzroci[uredi | uredi izvor]
Uzroci za nastanak ovog rusko-persijskog rata, vukli su svoje korene još od vremena kada je ruski car Pavle Prvi odlučio da anektira Gruziju (decembra 1800. godine), a kasnije posle Pavlovog ubistva, aktivistička politika koju je sprovodio njegov naslednik, Aleksandar I, imala je za cilj uspostavljanje ruske kontrole nad kaganatima, u delovima Istočnog Kavkaza. Godine 1803, novoizabrani komandant ruskih snaga na Kavkazu Pavel Dimitrijevič Cicianov, napao je Gendže i zauzeo njeno utvrđenje 15. januara 1804. godine. Zapovednik grada i oblasti Džavad-han Kadžar je ubijen, a veliki broj stanovnika je pobijen i posečen u akciji preuzimanja grada. Vladar Kadžarske Persije Feteh Ali Šah, video je Rusiju kao pretnju po svoj uticaj u Jermeniji, Karbahanu, kao i Azerbejdžanu, ali ne samo kao izvor nestabilnosti na njegovim severozapadnim-granicama, već i kao direktno iskušavanje kadžarskog autoriteta na tim prostorima.
Nejednakost snaga[uredi | uredi izvor]
Rusi nisu bili u mogućnosti da obezbede, veći deo svojih trupa na kavkazkom području, jer je Aleksandrova pažnja ka Persiji i Kavkazu bila stalno ometana pratećim ratovima sa Francuskom, Otomanskim carstvom i Velikom Britanijom. Zbog toga, Rusi su bili primorani da se oslanjaju na superiorniju ratnu tehniku, uvežbanost, i dobru strategiju, u susretu sa ogromnom armijom Persijanaca, tj. zbog velike neujednačenosti trupa na bojištu. Neke moderne procene stavile su persijsku brojčanu prednost u odnos 5:1 u odnosu na Ruse. Naslednik Šaha Feteha Alija Abas Mirza, pokušao je da modernizuje persijsku vojsku, tražeći pomoć francuskih vojnih stručnjaka kroz Franko-persijsko savezništvo, a zatim i od britanskih stručnjaka, u nameri postizanja svog cilja, ali ovo je samo privremeno odložilo neizbežan i konačan persijski poraz.
Izbijanje rata[uredi | uredi izvor]
Ova slika je nekada ukrašavala Abas Mirzinu palatu. Prikazujući na ovom ogromnom platnu tri ruske pešadijske regimente tokom bici u blizini Sultan bada, koja se odigrala 13. februara 1812. god. Persijski vojnici bili su tad po prvi put opremljene u evropskom stilu. Ruski zapovednici Ivan Gudovič i Pavel Cicianov ubrzali su izbijanje rata kada su napali persijski grad Ečmijadžin,(današnji Vagaršapat u istočnoj Jermeniji), značajan po tome što je smatran najsvetijim gradom cele Jermenije. Gudovič, je sa neuspehom okončao opsadu Ečmijadžina zbog toga što se suočio sa značajnim nedostatkom trupa, pa se morao povući do Jerevana, gde je podigao još jednu opsadu koja je završila neuspehom. Uprkos ovim neuspešnim akcijama u vreme svog pohoda, Rusi su tokom većeg dela rata uspevali zadržati prednost, zahvaljujući nadmoćnijim trupama i pametnoj strategiji, međutim Ruska nemogućnost da obezbede nešto više od 10,000 ljudi omogućila je Persijancima da otpočnu ravnopravniji i čvrši otpor, jer su u početku persijsku vojsku sačinjavale slabije obučene jedinice, ponekad sastavljene od neredovne vojske.
Sveti rat i Persijski poraz[uredi | uredi izvor]
U kasnijem delu rata Persijanci su počeli smanjivati svoje ratne napore, verujući da će objavom svetog rata Carskoj Rusiji 1810. god, poboljšati svoje ratne šanse, međutim, ovaj potez im nije uspelo obezbediti značajnije prednosti. Ruska superiornija tehnologija i taktika osigurale su seriju strateških važnih pobeda za Rusiju. Persijancima nije pomoglo ni to što je Napoleon bio saveznik persijskog cara Abas Mirze, jer im nije mogao obezbediti direktnu pomoć zbog svoje sopstvene invazije koju je pokrenuo na Rusiju. Čak i kada su Francuzi otpočeli zauzimanje ruskog grad Moskve (koji će u sovjetsko doba opet postati prestonica), ruske snage sa južnog bojišta nisu opozvane već su nastavile svoju ofanzivu još žešće ka Persiji, koja je doživela vrhunac pobedom Petra Kotljarevskog u bici kod Askanduze (uprkos tajnoj engleskoj pomoć Persiji), kao pobedom kod grada Lekoran, što je nakon neuspeha u bici kod Sultanbada 1812. i 1813, ozbiljnije uticalo na krajnji ishod rata. Po persijskoj predaji, po uslovima Gulistanskog mirovnog ugovora, Persija je morala da ustupi većinu prethodno osporavanih teritorija, Carskoj Rusiji.
Rat[uredi | uredi izvor]
Posle zauzimanja Ganje, Cicianov je pokrenuo marš na Jerevan, ali je naišao na vojsku pod vođstvom Abas Mirze u blizini Ečmijadžina. Cicianov je sa manjim brojem vojnika, ali brojnijom artiljerijom, uspeo je da pobedi Abas Mirzu 7. juna, ali nije uspeo da zauzme Jerevan. Između 1805. i 1806, Rusi su prinudili kana od Širavana (kavkaske oblasti) da im preda osvojene kaganate: Karbanah, Šeikinski kaganat, Baku i Kubinsko-Derbanski kaganat, uz to imali su ambiciju da anektiraju Kojlu kao i Tabriz. Nakon neuspešne Ruske opsade Jerevana i neuspešnog pokušaja napada na Gilan, Cicanov je bio ubijen 1806. godine, dok je pokušavao da pregovara sa zapovednikom grada Baku Husejnom Kili Kanom. Rusija je tako stekla kontrolu nad svim spornim oblastima severno od reke Kure, kao i nekima od njih između reke Kure i reke Araksa, što je predstavljalo situaciju koja se neće značajnije promeniti do kraja rata, jer je postojalo dosta poteškoća za dalje širenje. Situacija za Ruse se dalje komplikovala izbijanjem rata sa Otomanskim carstvom (1806—1812). Cicianova je na njegovom položaju naslediio Ivan Gudovič, koji je bezuspešno tražio potpisivanje mirovni sporazuma, ali je zatim nastavio rusku ofanzivu 1808. godine, privremeno okupirajući Ečmijadžin, Nahičevanski kaganat i podižući opsadu nad Jerevanom, ali još uvek mu nije nije plolazilo za rukom da zauzme taj grad. Pod vođstvom sposobnog Persijskog guvernera Husejina Kili Kadžar-kana, Jerevan je uspevao ostai bedem persijske odbrane sve do kraja rata. Kdžarski vladari Persije, su nakon savetovanja, fatvom proglasili ovaj sukob za sveti rat, zatim su primili značajnu vojnu pomoć od Velike Britanije, a nakon toga pokrenuli su ofanzivu 1810. godine, napadajući Karbanah odneli su pobedu u bici kod Sultanabada na reci Araks 13. februara 1812. godine, i povratili grad Teleš i njegovu okolinu 1812. godine.
Iako je ovaj rusko-persijski rat bio u mnogo čemu nastavak borbe za prevlast na Transkavkazu, koji je datirao još od vremena Petra Velikog i Nadir Šaha, on se razlikovao od drugih rusko–persijskih sukoba u tome što se tok rata odvijao većinom pod uticajem i diplomatskim manevrisanjem zapadnoevropskih sila za vreme Napoleonske ere, kao i razvoj situacije na bojnom polju. Nakon ruskog pokoravanja mnogih kaganata, Feteh Ali, finansijski oslabljen bez dovoljno novca i vrlo uznemiren u potrazi sa saveznikom, uputio je zahtev Britaniji za podršku početkom decembra 1804. godine. Međutim 1805. godine, Rusija i Britanija stupile su u savezništvo u okviru Treće koalicije usmerene protiv Francuske, što je značilo da Britanija više nije bila u poziciji da održava svoju „persijsku vezu“ na ruski račun i smatrala je da je neophodno izbeći ponovne zahteve šaha za pomoć. Kao britanski ambasador u Otomanskom carstvu, Čarls Artbuhnot zabeležio je avgusta 1806. sledeće: 'Da bismo uspeli umoliti cara (Rusije) morali smo isključiti sve naše uticaje u Persiji!'
Ovo je otvorilo vrata Francuskoj da upotrebi Persiju protiv ruskih i britanskih interesa. Nadajući se da će na taj način stvoriti tročlani savez Francuskog, Osmanskog carstva i Persije, samim tim Napoleon je slao nekoliko različitih izaslanika u Persiju, naročito Pjera Žobera i Klaudija Mateja de Gardana, čiji su diplomatski napori dosegli vrhunac potpisivanjem Finkenštejnskog dogovora. Koji je potpisan 4. maja 1807. godine, po kome je Francuska priznala Persiji pravo na Gruziju i obećala joj pomoć u obuci i opremanju vojske. Međutim, samo dva meseca kasnije, Napoleon i Aleksandar I postigli su primirje i prihvatili potpisivanje Tilzitskog mira (7. jula 1807), koji je praktično učinio Francuske obaveze prema Persiji neodrživim. Iako je francuska misija nastavila da pruža određenu vojnu pomoć, i nastavila posreduje u dogovoru Persije sa Rusijom, to nije dalo rezultata. Francuski napori su propali, što je navelo Gudoviča da nastavi opsadu Jerevana 1808. godine.
Na porast francuskog uticaja u Persiji, gledalo se kao na pripremu za napad ma napad na Britansku Indiju, što je veoma zabrinuo Britaniju, pored Francusko-ruskog zbližavanje ostvarenim Tilzitskim mirom, što je ponovo pružilo priliku sada izolovanoj Britaniji da obnovi svoje angažovanje u Persiji. Što se i videlo u narednim misijama Džona Malkoma (1807–1808. god) i Harforda Džonsa (1809). Prema početnom Teheranskom sporazumu koji je načinio Džons (15. marta 1809. godine), Britanija je pristala da obučava i opremi 16.0000 vojnika persijske vojske, kao i da je pomogne davanjem novca u iznosu od £100.000, napominjući da ako bi u nekom slučaju Persija bila napadnuta od strane nekih evropskih sila, da će ona posredovati u tom sukobu ako bi neka od tih država htele da, uopšte zadrže mir i sa Britanskom Imperijom. Iako je Rusija otpočela pripremati situaciju za sklapanje mira, i sam Džons nadao se da će njegov preliminarni sporazum ohrabriti strane za rešavanje spora, ovakav razvoj događaja ohrabrio je Feteha Ali Šah-a da nastavi rat. Anglo-Persijski odnosi su se zahuktali i otišli dalje posetom Abdul Hasan Kana Londonu 1809. godine, i njegovim povratkom u Persiju sa Gorom Ouslijem kao ambasadorom i opunomoćenim ministrom 1810. godine. Pod okriljem Ouslijevog angažovanja, prvobitni sporazum prerastao u Odbrambeni sporazum o prijateljstvu i 1812, koji je samo potvrdio prethodna obećanja oko vojne pomoći, i povećao iznos pomoći u tu svrhu na £150.000 u zlatu.
A zatim u trećem, ujedno i konačnom delu rata, Napoleon je pokrenuo napad na Rusiju u junu 1812. godine, učinivši Rusiju i Veliku Britaniju još jedanput saveznicima. Englezi su se, kao i Francuzi nakon Tilzitskog mira, obavezali da održavaju određeni položaj prema njima suprotnim interesima Rusije, kršeći time svoj dogovor sa Persijom. Pa je prema engleskom mišljenju u njenom najboljem interesu bilo, da otpočne posredovanje između ove dve zaraćene strane. Rusi su periodično bili zainteresovani za pronalaženje načina, za sklapanje mirovnog sporazuma putem pregovora još od (1805—6. godine), kao i onda 1810. god, kada je Aleksndar Tormasov, koji je zamenio Gudoviča kao zapovednika posle njegove neuspele opsade Jerevana, pokušao da sa Mirzom Bozorgom Gaemagamom, utvrdi primirje. Ali ipak, Rusi nisu bili voljni da naprave ustupke u cilju okončanja rata, a Persijanci su još manje želeli da se rat tada završi, jer im je na prvi pogled izgledalo da stanje na terenu i nije toliko loše. Ousli je međutim, uspeo shvatiti neopreznost, trošenja britanskih resursa usmerenih protiv svog ruskog saveznika, uvidevši da se situacija po Persiju sve više pogoršava otkako je Rusija rasterećena, od ratovanja sa Napoleonom. Njemu su bili prijemčiviji ruski zahtevi da deluje kao posrednik, kao da i nađe način da izvrši pritisak na Kadžare radi konačnog razrešenja konflikta. On je predložio izmenu Odbrambenog sporazuma, tako što je samo smanjio britansku vojnu podršku i mešanje u konflikt pri tom (ostavivši dva oficira, Čarlsa Kristija i Lindzija Betuna, kao i neke oficire da obavljaju obuku persijske vojske), i zapretio da će obustaviti isplatu novca koju je obećao kadžariama.
U februaru 1812, N. R. Ritiščev je preuzeo komandu nad ruskim snagama i otpočeo pregovore sa Persijancima. Ousli kao i njegov pomoćnik u pregovorima, Džejms Morier, nastupali su kao posrednici i poušavali da ubede Ritiščeva nudeći mu razne predloge, ali ih je on sve odbio. U avgustu, Abas Mirza, nastavio je neprijateljsta i uspeo zarobiti grad Lenkoran na obali južnog Azerbejdžana. Nakon vesti koje su pristigle da je napoleon ušao u Moskvu, pregovori su zaustavljeni (septembra 1812 god). Nedugo zatim, 31. oktobra 1812, dok se Ritiščev nalazio na putu za Tbilisi, general Petar Kotljarevski je pokrenuo iznenadni noćni napad a na persijski logor kod Aslanduza (Bitka kod Aslanduza), što je rezultovalo potpunim povlačenjem, i masakriranjem vojske Abas Mirze, pored čega je u bici ubijen i engleski oficir i vojni konsultant (Kristi). Od jedanput kao da je naprosto postalo jasno, da je Napoleonova ofanziva u Rusiji propala katastrofalno, Rusi su ohrabreni ovim nasatavili su još agresivnije svoju ofanzivu na Kavkazu. Na samom početku 1813. god, persijsko utvrđenje u Lakaranu je palo, a njen garnizon je uništen, pokušavajući da onemoguće Ruse da opet zauzmu Taleš. Iako su Feteh Ali Šah i Abas Mirza, želeli da se i dalje da se bore uprkos ovom posrtanju, na kraju su morali prihvatiti Ouslijeve zahteve, koji je između ostalog uveravao Šaha da će i Rusi morati načiniti neke teritorijalne ustupke, ili će britanija nastaviti da daje podršku koju je obećala.
Posledice[uredi | uredi izvor]
U ovom ratu Carska Rusija pokazala je pobedonosnu snagu ruskog oružja, i veliku izdržljivost dobivši ovaj dugi rat, uprkos mešanju velikih sila, čime je značajno učvrstila svoj položaj na Kavkazu, i u oblasti Kaspijskog jezera, pri tome stekavši teritorijalna proširenja u ovom surovom sukobu, kao i trajnu prednost nad Persijom.
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Literatura[uredi | uredi izvor]
- N. Dubrovin. Istoriя voйnы i vladыčestva russkih na Kavkaze, volumes 4–6. SPb, 1886–88.
