Fablio

Minijatura iz 13. veka koja prikazuje Žana Bodela (figura koja čita levo), poznatog tvorca falbioa

Fablio (fr. fabliau, u pluralu: fabliaux) (od pikardskog narečja, odnosno od lat. fabula) je naziv za jednostavnu, kratku i duhovitu priču u stihu francuske književnosti srednjeg veka, koja je prožeta surovim i sirovim motivima i istim takvim humorom. Žozef Bedije definiše fablio kao "smešnu priču u stihu".

Bogati opskurnim scenama i sirovim humorom, fablioi su nastali u građanstvu, kao odgovor na potrebe novog sloja koji se stvarao, i kao metod za izraz novog sentimenta koji je taj sloj želeo da ispolji. Njihov junak, novi junak na sceni francuske književnosti, seljak oštrog i zdravog razuma, bio je kontrast, odnosno antipod, dotadašnjim idealima i likovima književnosti sveštenstva ili plemstva, i možemo ga videti kao odraz netrpeljivosti trećeg u odnosu na druga dva staleža, odnosno u ispoljavanju te netrpeljivosti na području književnosti.

Cilj fablioa je bio da nasmeje i zabavi slušaoce ili čitaoce, i, mada to nije cilj fablioa, u njemu se često krije moralna pouka („moral“) i diskretna dvosmislenost.

Zbog realističke prirode, fablio ima i dokumentarnu vrednost za vreme i ljude koje obuhvata. Prema R. Hauardu Blohu, fablio je prvi izraz književnog realizma u evropskoj književnosti.

Definicija

Fablio se definiše kao kratka priča, ponekad u, obično osmosložnim, stihovima, odnosno osmercima, sa parnom rimom, duga između 300 i 400 redova, čiji je sadržaj često komičan ili satiričan. Najduži fablio je Triber (fr. Trubert) (2978 redova), koji se može smatrati nekom vrstom pikarskog romana, izgrađenog kao koherentan lanac pojedinačnih fablioa.

Sama reč je severnofrancuski deminutiv od latinskog fabula (što znači „izmišljena priča“), kao što odatle dolazi i reč fable (fr. „basna“), ali umesto da uz pomoć životinjskih likova ilustruje neko naravoučenije, fablio ima za cilj da nasmeje publiku prikazujući ljude.

Korpus fablioa sačinjava oko 150 tekstova, nastalih od polovine 12. do polovine 14. veka (velika većina tekstova je iz 13. veka). U Francuskoj je žanr fablioa cvetao u 12. i 13. veku, a u Engleskoj je bio popularan u 14. veku.

Fablio se često poredi sa kasnijom pripovetkom; Daglas Buš, dugogodišnji profesor na Univerzitetu Harvard, nazvao ju je „kratkom pričom koja je šira nego što je dugačka“.

Istorija

Bedijeovi "Fablioi", 4. izdanje, 1925. godina

Početkom 20. veka, sakupljač fablioa, francuski filolog i jedan od najznačajnijih medievalista, Žozef Bedije, procenio je da je bilo skoro 150 ovakvih priča napisanih između 1159. i 1340. godine, većina u severnim provincijama Pikardije, Artoa i Flandrije. Deo njihovih tema pripada kulturnom nasleđu svih zemalja, svih naroda i svih epoha; neke teme su se pojavile posebno u Indiji ili Grčkoj; ali najveća količina ovih fablioa je rođena u Francuskoj, što je dokazano ili specifičnostima opisanog morala, ili jezikom, ili naznakama istorijskih imena ili čak događaja.

Autori su sveštenici koji vode lutajući život, klerici girovagi ili klerici golijari, žongleri, ponekad pesnici koji su komponovali na druge načine, pesnici amateri iz različitih redova sveštenstva... Dakle, dobar broj fablioa je anoniman i, ako neke autore poznajemo po imenu, tu je naše saznanje ograničeno. Najpoznatiji autori fablioa su Ritbef, Filip de Bomanoar, Anri d'Andeli, Ijon le Roa, Gotje le Le, Žan Bodel.

Fablio je izuzetan po tome što izgleda da nema direktnog književnog prethodnika na Zapadu, već su ga sa Istoka doneli krstaši povratnici u 12. veku, kako predlažu neki francuski učenjaci devetnaestog veka, među njima najistaknutiji Gaston Pari (fr. Gaston Paris).

Najbliži književni žanr je basna kakva se nalazi kod Ezopa „i njeno istočno poreklo ili paralele“, ali je fablio manje zasnovan na moralu i manje didaktičan od basne. U moralnom smislu predlaže se da je bliži romanu nego paraboli: „priča (ovog tipa) je jedna stvar, moral drugo, a potonje nikada nije uspepo da se meša u prvo." Ipak, prema Robertu Luisu, "neke dve trećine francuskih fablioa imaju eksplicitni moral vezan za njih."

Najstariji poznati fablio je Richeut (nastao oko 1159–1175) od anonimnog stvaraoca, a jedan od najranijih poznatih pisaca fablioa je Ritbef, „prototip žonglera srednjovekovne književnosti“.

Karakteristike

Prenošenje, likovi i publika

Fablioi su se prenosili usmenim putem. Sastavljani su da bi se recitovali na različitim mestima i u različitim okolnostima: na gradskim trgovima, vašarima, ali i na gozbama i privatnim svetkovinama. Na osnovu različitog društvenog porekla žonglera moglo bi da se zaključi da je i njihova publika bila raznovrsna, i da se fablio njoj prilagođavao.

Budući da su se fablioi prenosili usmenim putem, autori su većinom ostali nepoznati. Ako su poznata imena nekih autora, kao što su Žan Bodel ili Ritbef, to je zato što su napisali i druga dela. Autori fablioa, u onim retkim slučajevima gde su mogli da se identifikuju, od Žana Bodela do Vatrisa iz Kuvena, bili su društveno pokretljivi ljudi, i, sudeći po ostatku njihovog dela, fablioi su za njih bili samo jedan od mogućih verbalnih oblika.

Tipični fablio sadrži široku lepezu likova, uključujući muževe-rogonje, gramzivo sveštenstvo i budalaste seljake, kao i prosjake, prevarante, lopove i žene lakog morala. Radnja je važnija od psihologije likova, koji su uostalom više društveni tipovi (građanin, plemić, sveštenik, seljak) nego individue. Likovi su stereotipni: muž je često priglup ili rogonja, žena lukava, slobodnog ponašanja, proždrljiva, trgovci su obavezno bogati, a sveštenici skloni zemaljskim uživanjima. Za kritikovanje se često izdvajaju dve grupe: sveštenstvo i žene.

Čini se da status seljaka varira u zavisnosti od publike za koju je fablio pisan. Pesme za koje se pretpostavlja da su pisane za plemstvo prikazuju seljake ("vilane" na francuskom, fr. vilains) kao glupe i podle, dok one pisane za niže klase često govore o tome da su seljaci pobedili sveštenstvo.

Različiti kritičari različito procenjuju publiku za fablio. Žozef Bedije predlaže buržoasku publiku, koja vidi odraz sebe u urbanim sredinama i tipovima niže klase prikazanim u fabliou. S druge strane, Per Nikrog tvrdi da su fablioi bili usmereni na publiku plemenitog porekla i zaključuje da su fablioi bili podsticaj za književno osveženje.

Forma i struktura

Primer izgleda fablia: značajni manuskript-zbornik fablioa (sa bitnim primerkom romana Perseval) iz 13. veka, koji je bio pozajmljen Parizu početkom 19. veka i privremeno izgubljen, pa ga je 1836. godine biblioteka u Bernu ponovo kupila.

Javnost kojoj su se autori fablioa obraćali pripadala je uglavnom buržoaziji (čak i ako su ovi fablii ponekad prodirali u visoko društvo). Zbog toga njihova koncepcija sveta uglavnom odražava duh buržoazije. U formi fablioa nećemo naći ni savršenstva ni raznolikosti: versifikacija je monotona sa svojim osmosložnim stihovima poređanim u parove (ili čak i jednostavnijim), rime su ravne i često netačne, a stil teži nemaru ili čak i grubosti. Ono što karakteriše priču je sažetost, brzina, suvoća, odsustvo bilo kakve slikovitosti. Da bismo fabliu dali izvesno književno dostojanstvo u formi, možemo istaći samo brzinu u radnji, i živosti dijaloga.

Struktura fablioa je veoma jednostavna. Naracija je linearna, a priča se često svodi na neki preokret, uglavnom u vezi sa motivima svađe ili podvale (krađa, prevara, preljuba). Uvek se ponavljaju iste situacije (npr. seljak nadmudri viteza).

Standardni oblik fablioa je onaj stih srednjovekovne francuske književnosti uopšte, osmosložni rimovani dvostih (dakle uparene rime), najčešći oblik stiha koji se koristi u hronikama , romanima, leevima (fr. lais) i ditovima (fr. dit) (poetski žanrovi francuske srednjovekovne književnosti). Oni su uglavnom kratki sa tek nekoliko stotina redova (200-500 redova).

Fablioi su pisani bez prelamanja u strofe, odnosno po pravilima „istorijske“ forme koja se razvila sredinom 12. veka (skoro svi viteški romani, leevi, basne, „Čuda Gospe“, poetske hronike i žitija, alegorijske pesme, „Roman o Liscu“, dijalozi i „rasprave“, a nešto kasnije – farse, pisani su po istim pravilima). Izuzetak su samo oni najraniji, na primer „Riše”, kao i „Sveštenik u škrinji sa svinjskom mašću” ili „Burad”, sačuvani u kasnijem rukopisu (1350. godina).

Fablioi obično počinju uvodnom rečenicom naratora i završavaju se poukom. Čak i ako ima pouku, ona sama po sebi nije cilj fablia. Većinu vremena, fablio ima za cilj da nasmeje ljude. Da bi se to postiglo, koristi se nekoliko oblika komike, često nepristojnih, kao što su: komika farse, igre rečima, zabune, batinanja, ali ponekad ima i komike situacije i karaktera.

Vrlo često sadrže društvenu satiru, koja se povremeno tiče istih društvenih kategorija: monaha, vilana (seljaka), žena.

Vidovi komike u fabliou

• komika pokreta: udarci batinom, padovi;
• komika reči: ponavljanje reči, reči iz dijalekta, igre rečima, dvosmisleni izrazi;
• komika situacije: prevareni varalica, zamena uloga između gospodara i sluge, muža i žene;
• komika karaktera: naivnost, licemerje, proždrljivost itd.

Teme

Uvek je reč o podvalama i lukavstvima. Tematika je često raskalašna, a situacije o kojima se pripoveda nepristojne, skaredne i sablažnjive. Čak i kada fablio ne spada uovu kategoriju, ipak govori o tome kako neko biva namagarčen.

Tema je i često seksualna: fablio se bavi elementima ljubavi izostavljenim od strane pesnika koji su pisali u uzvišenijim žanrovima kao što je Ovidije, koji u Ars Amatoria (II.704–5) sugeriše da Muza ne treba da ulazi u sobu u kojoj su ljubavnici u krevetu; i Kretjen de Troa, koji ćuti o tačnoj prirodi radosti koju su otkrili Lanselot i Ginevra u Vitezu na taljigama (stihovi 4676–4684).[18] Leevi i fablioi imaju mnogo toga zajedničkog; primer pesme koja se nalazi na međi ova dva žanra je Lecheor.

Radnja je uvek zasnovana na anegdotskom incidentu. Često se sreće motiv ženskog neverstva i lukavstva. Žensko neverstvo je prisutno tamo gde se ismevaju feudalci. Ali, ipak, autori nekih fablioa veličaju žene, gde nastaje lik plemenite žene („Torbica uma“, „O šarenom sivom konju“). Fablio ne prihvata viteški ideal. Novi ideal je gradski stanovnik ili seljak praktičnog uma, preduzimljivosti, lukavstva i domišljatosti. Važno je napomenuti da fablioe karakteriše anticrkveni karakter. Ljudi crkvenog ranga tretirani su sa velikim humorom („Zavet magarca“).

Fablio crpi mnogo svoje snage iz igre reči i drugih verbalnih figura; "fablioi... su opsednuti igrom reči." Posebno su važne paronomazija i katahreza, tropovi koji narušavaju i istiskuju obična značenja reči . Zbog sličnosti zvuka, na primer, može se imati i „con“ i „conte“ („pička“ i „priča“) u istoj reči, što je uobičajen primer igre reči u fabliou.

Slanina je jedna od najčešćih namirnica u fabliou i uobičajena tema u njima.

Satira, moral i značaj fablioa

Čitav žanr fablioa jasno je obeležen naturalizmom koji se nalazi u izboru tema, pri čemu je veliki deo pozajmljen iz svakodnevne realnosti niže srednje klase. Buržoazija je predstavljena bez i najmanje želje da se ona idealizuje, a priroda bez imalo želje da se ulepšaju činjenice. U fabliou ne nalazimo prelepe opise prirode ili blaga mašte: ovde su suštinski elementi satira i moral.

Prvi ovde ostaje u rudimentarnom obliku: šala ili podsmeh, samo je veoma retko uslovljen svesnom namerom autora da se podsmeva ovom ili onom aspektu života. S druge strane, drugi igra prilično važnu ulogu u fabliou i skoro svaka priča se završava moralom. On, međutim, nema blisku vezu sa pričom i ne predstavlja njen cilj. Moral takođe može da izostane, a da se ne šteti subjektu priče, a često mu čak i protivreči. Moral ponekad dostiže određeni nemoral (mislimo na delo La Housse partie).

Fablio često gura grubost do tačke cinizma i opscenosti. U velikoj većini, teme su svedene na predstavljanje ljubavnih avantura među ženama iz buržoazije ili iz ruralnog sveta sa seoskim sveštenicima ili monasima-samotnjacima. Uglavnom je muž taj koji je šaljivdžija, ali ponekad je to i sveštenik, kome se ovaj sveti. Ne zazire se od opisa lukavstva u cilju dobijanja ovog ili onog dobra, čak i kod lopova (Trois Larrons, Le Vilain qui conquit paradis par plait).

Pred publikom, najčešće predstavljeni na komičan način, prolaze predstavnici raznih društvenih slojeva, uglavnom sveštenici, ali i seljaci i građani, dok su retki likovi koji potiču iz sveta vitezova i moćnika. Neki fablioi na scenu postavljaju sakralno, apostole ili samog Boga, a da ovi likovi, tretirani u familijarnom i komičnom modusu, ne dobijaju posebno poštovanje (Saint Pierre et le Jongleur, Les Quatre Souhaits saint Martin itd.)

Ni po formi ni po sadržaju, fablioe ne možemo svrstati među prava umetnička dela ili prava književna dela. Njihovi autori, štaviše, nisu se dičili književnošću: primarni cilj im je bio da privuku pažnju niže kulture, ali istovremeno i najbrojnije, navodeći ih na veliki smeh, na kraju spasonosni jer je dalo snagu da na neko vreme zaborave tuge i patnje svoje svakodnevnice.

Gotovo potpuno odsustvo umetničke vrednosti, dakle, ne umanjuje ovom aspektu književnosti njenu ogromnu važnost u istoriji jer se u njoj, možda po prvi put u srednjovekovnoj Evropi, javlja novi, gotovo moderni duh. Smeh, životna radost (fr. la joie), zamenjuje srednjovekovnu sumornost i poštenje.

Svetovni duh kojim su fablioi prožeti pomera interesovanje u stvarnost, svakodnevni život. Ovo se razlikuje od srednjovekovnog ideala asketizma. Iako se duh pojavljuje samo u svojoj najnižoj manifestaciji, lukavstvu, to je promena u dobu koje mu nije pridavalo nikakav značaj i uskratilo mu mogućnost da otkrije tajne prirode.

S druge strane, pred grubom moći novca, prvi put se proglašava načelo da lukavstvo ili duhovitost predstavljaju stvarnu snagu (fr. miex fait l'engein que ne fait force). Naposletku, nekoliko autora igra ulogu branilaca potlačenih zlikovaca kritikujući njihove tlačitelje (vitezove, članove sveštenstva i kraljevske službenike) potvrđujući prava ljudske ličnosti i osuđujući predrasude o staležima (Constant du Hamel).

Ove karakteristike čine autore fablioa, pored autora Romana o Ruži, pretečama renesanse. Određeni fablioi, poput Le vair palefroi (napisao Huon le Roi) i La Bourse pleine de sens (napisao Jean le Galois), energično brane žene od onih koji ih kritikuju. Ovaj stav možda možemo objasniti odnosima ovih autora prema viteštvu i njegovom kultu žene.

Teme nekoliko fablioa su kasnije inspirisale Bokača i njegov Dekameron, koji su znali kako da unesu umetnost u uvod i eleganciju u stil. Fablioi su uticali na La Fontena u njegovim Pričama i Balzaka u njegovim Contes drôlatiques. Fablio Le Vilain mire je Molijeru dala temu za dramu Na silu lekar.

Kao izraz galskog duha, fablio se podsmeva naivnim seljacima i građanima,nevernim i lukavim ženama, lenjim, proždrljivim i pohlepnim sveštenicima. Slika naravi srednjeklase ironično, ali bez gorčine. Tako je u okviru fablioa moguća satira onovremenog društva, prevashodno usmerena na sveštenstvo i građanstvo.

Postoji jedan stalni element u fabliou, koji se očigledno doživljava kao njegovo integralno svojstvo: učenje, „moral“. „Moral“ je ugrađen u temu – eksplicitno u dve trećine tekstova, implicitno u ostatku, ili kroz izreku ili čak smešnu primedbu. Ponekad se posebno navodi veza između teme i „morala”: priča služi kao ilustracija poslovice; u drugim slučajevima na njoj se gradi ironični efekat. Moral je deo strukture priče. U priču je integrisana na dva načina: spolja (kroz kulturu) i iznutra, kroz primer ekzemple (lat. exempla/exemplum).

Nasleđe

Ilustracija iz Heptamerona Margerite Navarske

Fablio je jedan od preteča novele. Galski duh fablioa prepoznaje se kod Margerite Navarske (Heptameron), Maroa ili La Fontena.

Žanr je bio prilično uticajan: nalazimo njegove odlomke u dužim srednjovekovnim delima kao što je Roman o Liscu, a priče koje se nalaze u zbirkama kao što su Dekameron Đovanija Bokača i Kenterberijske priče Džefrija Čosera imaju svoje poreklo u jednoj ili nekoliko fablia. Pored toga, srednjovekovna crkva je sebi našla korist u korišćenju forme fablia. Primećujući popularnost fablioa, crkva se okrenula sopstvenom obliku minstrela, sličnom fabliou, koji je zastupao „dostojne misli“, umesto „nepristojnih“, u kojoj bi tipičniji fablio pripovedao moral.

Kada je fablio postepeno nestao, početkom 16. veka, zamenila ga je prozna pripovetka, na koju je u velikoj meri uticala njena prethodnica. Poznati francuski pisci kao što su Molijer, Žan de La Fonten i Volter mnogo duguju tradiciji fablia.

Autori i dela

Pozorište koje nosi ime po Ritbefu; Kliši, Francuska.

Među poznatim piscima fablioa su Žan Bodel, Garen, Gotje le Le, Ritebef, Angerant le Klerk de Vuazi i Duen de L'Aven.

Neke reprezentativne priče su:

"Gombert et les deus clers"

Dva putujuća sveštenika/klera (studenta) smeštaju se kod kmeta i dele spavaću sobu sa kmetom Gombertom, njegovom lepom ženom i njihovo dvoje dece — jednom tinejdžerkom i jednom bebom. Jedan od klerova se penje u krevet sa ćerkom tinejdžerkom i, obećavajući joj svoj prsten, ima seksualne odnose sa njom; drugi, dok je Gombert "ala pissier" ("otišao da piša", 85), pomera krevetić sa bebom tako da Gombert, po povratku, legne u krevet koji su zauzimali klerovi- od kojih je jedan u krevetu sa njegovom ćerkom, dok drugi sada ima odnos sa Gombertovom ženom, koja pak misli da je Gombert došao da joj ugodi. Kada se prvi kler vrati u svoj krevet u kojem misli da mu je još uvek prijatelj, zapravo ispriča Gombertu sve o svojoj avanturi: „je vien de fotre / mes que ce fu la fille a l'oste“ („Upravo sam se jebao, a da nije bila domaćinova ćerka“, 152–53). Gombert napada prvog klera, ali na kraju biva pretučen od strane obojice.

Priča se nalazi praktično nepromenjena u Bokačovom Dekameronu i u „Priči o Rivu” Džefrija Čosera.

"L'enfant de neige"

U "Snežnoj bebi", crnoj komediji, trgovac se vraća kući posle dve godine odsustva da bi zatekao svoju ženu sa novorođenim sinom. Ona objašnjava da je jednog snežnog dana progutala pahulju dok je razmišljala o svom mužu, zbog čega je zatrudnela. Pretvarajući se da veruju u „čudo”, odgajaju dečaka do petnaeste godine kada ga trgovac vodi na službeni put u Đenovu. Tamo prodaje dečaka u ropstvo. Po povratku objašnjava svojoj ženi da sunce žari li žari u Italiji; pošto je dečaka rodila pahulja, on se na vrućini istopio.

"Bérangier au lonc cul"

„Bérangier au lonc cul" “ je francuski srednjovekovni fablio. Postoje dve verzije fablioa: jedna Gerenova (fr. Guerin) i jedna anonimna.

Priča počinje kada bogati grof uda svoju ćerku za "mladog seljaka" kog smatra ga vitezom. Vitez napušta viteški kodeks i lenčari prvih deset godina braka. Kada njegova žena, umorna od njegovog ponižavajućeg stava i lenje prirode, progovori o veličini vitezova u svojoj porodici, muž odlučuje da se pokaže kao dostojan vitez. Obuče se u oklop i ide u šumu na konju. Jednom u šumi, okači svoj štit na najnižu granu drveta i tuče ga dok ne izgleda kao da je izdržao veliku bitku. Vitez se vraća svojoj ženi, pokazuje joj svoj izlomljeni oklop i likuje zbog svojih pobeda.

Posle nekoliko izleta u šumu, žena počinje da se pita zašto je sam vitez nepovređen dok mu je oklop u rasulu. Sledećeg dana ona mu predlaže da povede sluge sa sobom. Kada on odbije, dama se oblači u kompletan oklop i prati ga u šumu. Kada ga vidi kako tuče sopstveni štit, iskorači i zapreti da će ga ubiti zbog njegove sramote za viteštvo. Vitez ne prepoznaje glas svoje žene. Moli za "sažaljenje" i nudi sve da izbegne sukob. Njegova žena, prerušena u moćnog viteza, daje mu mogućnost da se bori sa njom u borbi, u kojoj će sigurno umreti, ili da joj poljubi zadnjicu. Iz kukavičluka, vitez odlučuje da joj poljubi zadnjicu. Ona skače sa konja i skida pantalone. Iako je vitez trebalo da prepozna njene ženske genitalije, primećuje da ona ima dugačku zadnjicu. Pre nego što ode, ona mu kaže: „Ja sam Beranže od Duge zadnjice, koji sramoti one kokošjeg srca“.

Žena se vraća kući i spava sa jednim hrabrim vitezom. Kad joj muž dođe iz šume, prekori je. Međutim, to je bila njegova poslednja ponižavajuća primedba upućena njoj. Ona mu kaže da je upoznala Beranžea i saznala za kukavičluk svog muža. Da bi zaštitio svoje ime, vitez je primoran da podlegne željama svoje žene. Njena pamet je navodi da radi šta hoće do kraja života, a njen muž živi u sramoti.

Drugi primeri fablioa

• La vielle qui graissa la patte de chevalier
• Le Pauvre Clerc
• Le Couverture partagée
• Le Pretre qui mangea les mûres
• La crotte
• Le Chevalier qui fit les cons parler, par Guèrin
• (Dit de) La vieille Truande
• Du prestre ki abevete, parGuèrin

• Le Conte de Richeut
• Le larron qui embrassa un rayon de lune
• Le paysan de Bailleul, par Jean Bodel
• Haimet et Barat, par Jean Bodel
• Baillet le savetier ou le prêtre au lardier
• Le boucher d'Abbeville, par Eustache d'Amiens
• Le prêtre et le loup
• Le Curé qui mangea des mûres lire en ligne
• La Vieille qui graissa la patte au chevalier lire en ligne
• Frère Denise lire en ligne
• Estula
• Les Perdrix
• La mal(l)e Honte, par Huon de Cambrai
• Le prêtre crucifié
• Le Vilain mire
• Le Vilain devenu médecin
• Le prêtre teint, par Gautier Le Leu
• Le moine sacristain
• Boivin de Provins, par Boivin
• Estormi, par Huon Piaucele
• Les tresses
• Le Tombeur Notre-Dame de Gautier de Coincy
• La Housse partie
• Les Trois Aveugles de Compiègne, par Courtebarbe
• La dame qui fit trois fois le tour de l'église, par Rutebeuf
• Le Chevalier qui fit les cons parler
• Merlin Merlot ou Du vilain qui devient riche et puis pauvre
• L'Ange et l'Ermite
• Le Chevalier au barizel
• Li sohaiz desvez (Le souhait réprimé) par Jean Bodel
• La Demoiselle qui ne pouvait pas entendre parler de foutre
• Brunain la vache au prêtre, de Jean Bodel
• De Gombert et les deus clers, de Jean Bodel
• Les Trois Bossus
• Le prêtre qui eut une mère malgré lui
• Le Prudhomme qui sauva son compère
• Le Testament de l’âne de Rutebeuf
• Le Cupide et l'Envieux de Jean Bodel
• Du jongleur qui alla en enfer lire en ligne
• Du vilain qui conquit le paradis par plaid
• De l'enfant qui fut remis au soleil

Vidi još

Srednji vek

Literatura

• Bounin, Paule, Casalis, Jacqueline, Les expressions littéraires du Moyen Âge, Paris, Ellipses, 1995, pp. 97-98, 105-106.
• La littérature française de A à Z, sous la dir. de Claude Eterstein, Paris, Hatier, 2011, pp. 169, 379-380.
• Lagarde André, Michard Laurent, Moyen Âge, XVIe siècle, XVIIe siècle, Paris, Bordas, 1985, pp. 97, 106, 77-79.
• Ligny Cécile de, Rousselot Manuela, La littérature française, Paris, Nathan, 2006, pp. 10-11. Narteau, Carole, Nouailhac, Irène, La littérature française : les grands mouvements littéraires, Paris, Librio, 2010, pp. 37-41.

Spoljašnje veze

• "La transmission du savoir dans les fabliaux français au Moyen Âge. La voie / voix implicite"
• Recueil général et complet des fabliaux des 13e et 14e siècles par Anatole de Montaiglon and Gaston Raynaud (1872) dans l'Internet Archive: tomes 1, 2, 3, 4, 5 et 6.
• Bibliografska baza podataka modernih engleskih prevoda fablioa
• Engleski prevodi fablioa koji su povezani sa Čojserovim pričama