Шакал

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Za druge upotrebe pogledajte stranicu Šakal (film iz 1997).

Šakal
Canis mesomelas
Zlatni šakal (Canis aureus)
Zlatni šakal (Canis aureus)
Naučna klasifikacija
Carstvo:
Animalia
Tip:
Chordata
Klasa:
Mammalia
Red:
Carnivora
Porodica:
Canidae
Rod:
Canis

pro parte
Vrste

Canis aureus
Canis adustus
Canis mesomelas

Šakal (ili čagalj) je naziv za tri vrste iz porodice pasa, rasprostranjene u Africi, Aziji i jugoistočnoj Evropi.

Opis[uredi | uredi izvor]

Crnoleđi šakal (Canis mesomelas) koji se hrani južnoafričkom antilopom, Nacionalni park Etoša.

Životinja veoma slična vuku. Ima šiljatu njušku, duže uši i kraći, debeo rep. Pokriven je kratkom, crvenkasto-smeđom dlakom. Kao i ostali iz porodice pasa, na prednjim nogama ima pet, a na zadnjim četiri prsta sa debelim noktima koje ne može da uvuče. Telo mu je dugo oko jedan metar, rep do 25 cm, a težinom dostigne i 15 kg. Veoma dobro i istrajno trči, prevaljujući velike udaljenosti. Živi pojedinačno i u malim čoporima. Uglavnom je noćna životinja. Jazbinu gradi u žbunju ili pod zemljom.

Stanište[uredi | uredi izvor]

Živi u stepama, ravnicama obraslim žbunjem, a ponekada i uz močvare. U Evropi živi na Balkanu, severu Italije i u delu Mađarske.

Ishrana[uredi | uredi izvor]

Jede sve što može da ulovi, ali i lešine, zrnevlje i voće. Mada je plašljiv, napada i domaće životinje.

Razmnožavanje[uredi | uredi izvor]

Ženka u proleće okoti najčešće osam slepih mladunaca, koji postaju polno zreli posle godinu dana.

Etimologija[uredi | uredi izvor]

Engleska reč „jackal“ datira iz 1600. godine i potiče od francuske chacal, od turskog çakal, izvedenog od persijskog شغال shoghāl, što je zauzvrat izvedeno iz sanskritskog शृगाल śṛgāla, što znači „urlač“.[1][2]

Taksonomija i odnosi[uredi | uredi izvor]

Postojeće vrste kanida sličnih vuku
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Pas

 
 

Sivi vuk

 
 
 

Kojot

 
 
 

Afrički zlatni vuk

 
 
 

Obični šakal

 
 
 

Etiopski vuk

 
 
 

Azijski divlji pas

 
 
 

Afrički divlji pas

 
 
 
 
 

Prugasti šakal

 
 

Crnoleđi šakal

 
 
 
 
Filogenetski odnosi između postojećeg klana kanida nalik vuku na osnovu mitohondrijalne DNK.[3][4]

Sličnosti između šakala i kojota navele su Lorenca Okena, u trećem tomu svog Udžbenika prirodne istorije (1815), da ove vrste smesti u novi poseban rod, Thos, nazvan po klasičnoj grčkoj reči θώς „šakal“, ali njegova teorija je imala malo neposrednog uticaja na taksonomiju u to vreme. Anhel Kabrera je u svojoj monografiji o sisarima Maroka iz 1932. doveo u pitanje da li prisustvo cingula na gornjim kutnjacima šakala i njegovo odgovarajuće odsustvo u ostatku Canis može opravdati podelu tog roda. U praksi, Kabrera je izabrao alternativu nepodeljenog roda i nazvao šakale Canis umesto Thos.[5]

Okenovu teoriju roda Thos oživeo je 1914. Edmund Heler, koji je prihvatio teoriju odvojenog roda. Helerova imena i oznake koje je dao raznim vrstama i podvrstama šakala žive i dalje u trenutnoj taksonomiji, iako je rod promenjen iz Thos u Canis.[5]

Skeleton crnoleđeg šakala izložen u Osteološkom muzeju.

Vukoliki kanidi su grupa velikih mesoždera koji su genetski blisko povezani jer svi imaju 78 hromozoma. Grupa uključuje rodove Canis, Cuon, i Lycaon. Članovi su pas (C. lupus familiaris), sivi vuk (C. lupus), kojot (C. latrans), zlatni šakal (C. aureus), etiopski vuk (C. simensis), crnoleđi šakal (C. mesomelas), prugasti šakal (C. adustus), azijski divlji pas (Cuon alpinus) i afrički divlji pas (Lycaon pictus).[6] Najnoviji priznati član je afrički zlatni vuk (C. anthus), za koji se nekada smatralo da je afrička grana zlatnog šakala.[4] Pošto poseduju 78 hromozoma, svi članovi roda Canis se kariološki ne razlikuju jedni od drugih, kao i od azijskog divljeg psa i afričkog lovačkog psa.[7][8] Pokazalo se da su dva afrička šakala najosnovniji članovi ove klade, što ukazuje na poreklo klade iz Afrike.[3] Canis arnensis je stigao u mediteransku Evropu pre 1,9 miliona godina i verovatno je predak modernih šakala.[9]

Parafiletska priroda Canis u odnosu na Lycaon i Cuon dovela je do sugestija da bi dva afrička šakala trebalo da budu dodeljena različitim rodovima, Schaeffia za šakala sa bočnim prugama i Lupulella za šakala sa crnom leđima[10][11] ili Lupulella za oboje.[11][12]

Srednja veličina i oblik etiopskog vuka povremeno su dovodili do toga da se smatra šakalom, te je nazvan i „crveni šakal” ili „simijenski šakal”.

Vrste[uredi | uredi izvor]

Vrsta Binomijalni autoritet Opis Opseg
Crnoleđi šakal
Lupulella mesomelas
 Schreber, 1775 Najlakše građeni šakal, koji se nekada smatrao najstarijim živim članom roda Canis,[13] sada se svrstava u rod Lupulella. On je najagresivniji od šakala, jer je poznato da napada životinjski plen koji je višestruko veći od njegove težine, a ima i svadljivije odnose unutar čopora.[14] Južna Afrika i istočna obala Kenije, Somalije i Etiopije
Prugasti šakal
Lupulella adustus
 Sundevall, 1847 Pretežno živi u šumovitim predelima, za razliku od drugih vrsta šakala. Najmanje je agresivan od šakala, retko lovi velike sisare.[15] Centralna i južna Afrika
Obični šakal
Canis aureus
 Linnaeus, 1758 Najveći i najrasprostranjeniji šakal, bliži je vukovima nego afričkim vrstama šakala. Jugoistočna Evropa, Bliski istok, zapadna Azija i južna Azija

Folklor i literatura[uredi | uredi izvor]

Poput lisica i kojota, šakali su često prikazani kao pametni čarobnjaci u mitovima i legendama svojih krajeva. Pominju se otprilike 14 puta u Bibliji. Često se koristi kao književno sredstvo za ilustraciju pustoši, usamljenosti i napuštenosti, s obzirom na njegovu naviku da živi u ruševinama bivših gradova i drugih oblasti koje su ljudi napustili. U nekoliko prevoda Biblije naziva se „divlji pas“. U Bibliji kralja Džejmsa, Isaija 13:21 se odnosi na „tužna stvorenja“, za koja neki komentatori sugerišu da su bilo šakali ili hijene.[16]

U indijskim pričama o Pančatantri, šakal se pominje kao lukav i mudar.[17]U bengalskoj tantričkoj tradiciji, oni predstavljaju boginju Kali. Kaže se da se pojavljuje kao šakal kada joj se ponudi meso.

Religija Serera i mit o stvaranju tvrde da su šakali bili među prvim životinjama koje je stvorio Rug, vrhovno božanstvo naroda Serer.[18]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „jackal”. The American Heritage Dictionary of the English Language. 
  2. ^ Harper, Douglas. „jackal”. Online Etymology Dictionary. 
  3. ^ a b Lindblad-Toh, K.; Wade, C. M.; Mikkelsen, T. S.; Karlsson, E. K.; Jaffe, D. B.; Kamal, M. Jdjndnd; Clamp, M.; Chang, J. L.; Kulbokas, E. J.; Zody, M. C.; Mauceli, E.; Xie, X.; Breen, M.; Wayne, R. K.; Ostrander, E. A.; Ponting, C. P.; Galibert, F.; Smith, D. R.; Dejong, P. J.; Kirkness, E.; Alvarez, P.; Biagi, T.; Brockman, W.; Butler, J.; Chin, C. W.; Cook, A.; Cuff, J.; Daly, M. J.; Decaprio, D.; et al. (2005). „Genome sequence, comparative analysis and haplotype structure of the domestic dog”. Nature. 438 (7069): 803—819. Bibcode:2005Natur.438..803L. PMID 16341006. doi:10.1038/nature04338 Slobodan pristup. 
  4. ^ a b Koepfli, K.-P.; Pollinger, J.; Godinho, R.; Robinson, J.; Lea, A.; Hendricks, S.; Schweizer, R. M.; Thalmann, O.; Silva, P.; Fan, Z.; Yurchenko, A. A.; Dobrynin, P.; Makunin, A.; Cahill, J. A.; Shapiro, B.; Álvares, F.; Brito, J. C.; Geffen, E.; Leonard, J. A.; Helgen, K. M.; Johnson, W. E.; O’Brien, S. J.; Van Valkenburgh, B.; Wayne, R. K. (2015-08-17). „Genome-wide Evidence Reveals that African and Eurasian Golden Jackals Are Distinct Species”. Current Biology. 25 (16): 2158—65. PMID 26234211. doi:10.1016/j.cub.2015.06.060 Slobodan pristup. 
  5. ^ a b Thos vs Canis Arhivirano 2008-04-16 na sajtu Wayback Machine
  6. ^ Wayne, R. (1993). „Molecular evolution of the dog family”. Trends in Genetics. 9 (6): 218—24. PMID 8337763. doi:10.1016/0168-9525(93)90122-X. 
  7. ^ Robert K. Wayne; Jennifer A. Leonard; Carles Vila (2006). „Chapter 19:Genetic Analysis of Dog Domestication”. Ur.: Melinda A. Zeder. Documenting Domestication:New Genetic and Archaeological Paradigms. University of California Press. str. 279—295. ISBN 978-0-520-24638-6. 
  8. ^ Wurster-Hill, D. H.; Centerwall, W. R. (1982). „The interrelationships of chromosome banding patterns in canids, mustelids, hyena, and felids”. Cytogenetics and Cell Genetics. 34 (1–2): 178—192. PMID 7151489. doi:10.1159/000131806. 
  9. ^ Bartolini Lucenti, Saverio; Rook, Lorenzo (2016-11-01). „A review on the Late Villafranchian medium-sized canid Canis arnensis based on the evidence from Poggio Rosso (Tuscany, Italy)”. Quaternary Science Reviews (na jeziku: engleski). 151: 58—71. ISSN 0277-3791. doi:10.1016/j.quascirev.2016.09.005. 
  10. ^ Zrzavy, J.; Ricankova, V. (2004). „Phylogeny of recent Canidae (Mammalia, Carnivora): relative reliability and the utility of morphological and molecular datasets”. Zool. Scr. 33 (4): 311—333. S2CID 84733263. doi:10.1111/j.0300-3256.2004.00152.x. 
  11. ^ a b Privosti, Francisco J. (2010). „Phylogeny of the large extinct South American Canids (Mammalia, Carnivora, Canidae) using a total evidence approach”. Cladistics. 26 (5): 456—481. S2CID 86650539. doi:10.1111/j.1096-0031.2009.00298.x. 
  12. ^ Viranta, S., Atickem, A., Werdelin, L., & Stenseth, N. C. (2017). Rediscovering a forgotten canid species. BMC Zoology, 2(1), 6.
  13. ^ Macdonald, David (1992). The Velvet ClawNeophodna slobodna registracija. str. 256. ISBN 978-0-563-20844-0. 
  14. ^ Estes, Richard (1992). The behavior guide to African mammals: including hoofed mammals, carnivores, primatesNeophodna slobodna registracija. University of California Press. ISBN 978-0-520-08085-0. 
  15. ^ „Side-Striped Jackal” (PDF). Canids.org. Arhivirano iz originala (PDF) 2009-02-20. g. Pristupljeno 2010-03-19. 
  16. ^ "Jackal", classic.net.bible.org; accessed 26 February 2015.
  17. ^ Roshen Dalal. Hinduism: An Alphabetical Guide. Penguin UK. str. 189. ISBN 9788184752779. 
  18. ^ Thiaw, Issa laye (23—24. 6. 2009), „Mythe de la création du monde selon les sages sereer” (PDF), Enracinement et Ouverture — "Plaidoyer pour le dialogue interreligieux" (na jeziku: francuski), Dakar: Konrad Adenauer Stiftung, str. 45—50 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Životinjsko carstvo: album-bojanka za 250 sličica; autor teksta Eugen Draganović; Beograd (2004)
  • The New Encyclopedia of Mammals edited by David Macdonald, Oxford University Press, (2001) ISBN 0-19-850823-9
  • Cry of the Kalahari, by Mark and Delia Owens, Mariner Books, 1992.
  • The Velvet Claw: A Natural History of the Carnivores, by David MacDonald, BBC Books, 1992.
  • Foxes, Wolves, and Wild Dogs of the World, by David Alderton, Facts on File, 2004.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Šakal na Vikimedijinoj ostavi.
Vikivrste imaju više informacija o članku Šakal.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Шакал&oldid=27555881”