Бечки књижевни договор
Бечки књижевни договор је историјски споразум јужнословенских књижевника којим је ударен темељ заједничком српскохрватском језику, као и савременим књижевним језицима: бошњачком, хрватском, црногорском и српском, који су настали на његовим основама. Бечким књижевним договором је као основа за заједнички књижевни језик Јужних Словена узет народни говор Босне и Херцеговине и Дубровника, карактеристичан по штокавском наречју и ијекавском изговору.[1]
Договор је постигнут у Бечу (Аустријско царство) 28. марта 1850. године између осморице јужнословенских књижевника, држављана Аустријске монархије, од којих су петорица били Хрвати, двојица Срби и један Словенац.[2] Циљ окупљених језикословаца је био да се национални књижевни језици што је више могуће приближе, јер су сматрали да су сви јужни Словени један народ и стога требају имати један књижевни језик:
Знајући да један народ треба једну књижевност да има и по том са жалости гледајући како нам је књижевност раскомадана, не само по буквици него и по језику и правопису, састајали смо се овијех дана да се разговоримо како бисмо се, што се за сад више може, у књижевности сложили и ујединили.[3]
– Бечки књижевни договор
Садржај |
Позадина [уреди]
.jpg)
Бечки књижевни договор је настао током израде службене политичке и правне терминологије за словенске народе аустријске царевине. Рад на изради те терминологије финансирало је министарство монархије, а плод тога рада требало је да олакша разумијевање у правним стварима на словенском југу царевине.[2] И уштеду административних трошкова превођења на разне језике и дијалекте.[4] Иницијатор рада на терминологији је био Франц Миклошич, царски библиотекар и посланик у скупштини царевине[2], који је позвао представнике Срба и Хрвата да седну за сто и да се договоре.
Главни потписник споразума са српске стране био је Вук Стефановић Караџић, а са хрватске Иван Мажуранић.[5] Као полазиште за српски или хрватски односно спрскохрватски, послужио им је штокавски дијалекат, тачније говор Босне и Херцеговине и Дубровника. Сматра се да је „јужно наречје“, иако се највећим дијелом налазило изван граница Аустријске монархије, усвојено као основе књижевнога језика добрим делом захваљујући дугогодишњем залагању Вука Караџића.[2] О самом састанку је мало познато, а верује се да је одржан у стану Вука Караџића на Унгаргасе 362 или у Герловићевој крчми.[4]
Један од потписника, Иван Кукуљевић, период бечког договора описује као доба када је „Хрватска спавала у дубоком сну“, „сва интелигенција једино латински говорила“, „у женском друштву једини језик био њемачки“, а аристократија своје синове слала у Мађарску да уче мађарски.[4]
Садржај [уреди]
Окупљени јужнословенски писци и лингвисти су закључили:
- да не ваља мијешати нарјечја и градити ново којега у народу нема, него је боље од народнијех нарјечја изабрати једно, да буде књижевни језик.
- да књижевно наречје буде јужно наречје, односно штокавско нарјечје и ијекавског изговора, из разлога што највише народа тако говори, што су готово све народне пјесме у њему спјеване и што је стара дубровачка књижевност у њему списана.[3]
Бечким књижевним договором су усвојена и нека начела за нормирање будућег заједничког језика:
- да се на онијем мјестима гдје су два слога пише ије, а гдје је један слог, да се пише је или е или и, како гдје треба (нпр. бијело, бјелина, мрежа, донио).
- да и књижевници источнога вјерозакона врате х свуда гдје му је по етимологији мјесто.
- да х на крају именица у роду множине не треба писати (нпр. земаљах, отацах).
- да се пред р, гдје само собом слог чини, не пише ни а ни е, већ само р нека стоји (нпр. прст уместо перст).
Потписници [уреди]
Потписници бечког књижевног споразума су:
- Иван Кукуљевић
- Димитрије Деметер
- Иван Мажуранић
- Вук Караџић
- Винко Пацел
- Франц Миклошич
- Стефан Пејаковић
- Ђуро Даничић
Хрватски представници су били задовољни постигнутим договором јер је то било признање њиховој ренесансној дубровачкој књижевности, а Срби јер је представљао признање њиховој епској поезији.[5]
Последице [уреди]
Зато молимо све књижевнике, који управо желе срећу и напредак народу својему, да би на ове мисли наше пристали и по њима дјела своја писали.[3]
– Бечки књижевни договор
Ради приближавања књижевног језика, хрватски писци су изашли у сусрет одричући се кајкавштине и усвајајући штокавско наречје за књижевно, а српски књижевници напуштањем славено-сербског језика.[6] Након тога, ради приближавања два писма, извршене су реформе латинице и ћирилице по фонетском принципу.[7] Дотадашњи дијалекти Хрвата чакавски и кајкавски потиснути су у дијалекте другога реда у односу на устоличење штокавског говора као заједниèког за Србе и Хрвате.[8] У Србији је народни говор увођен уз велико противљење Српске православне цркве.
Двије године након бечког договора Деметер као технички уредник Гајевих Народних новина, чинећи крај језичкој распри Караџића и Клуна, између осталога, вели:
„Будимо задовољни тиме да нам је у новие вриеме за руком пошло књижевни језик оних који се данас за Сербље држе, с језиком оних који се Хрватима називају, тако изједначити, да није међу једнима и другима изван писменах у битности баш никакове разлике, тако да кои је вјешт читању у обим писменима, може исто тако зване херватске као и сербске књиге сматрати као своје, будимо тиме задовољни, рекох, а за остало да нас неболи глава.[4]“
Славни хрватски филолог Ватрослав Јагић, пишући о правопису, године 1864. вели да су Бечки књижевни договор начинили „најизврснији синови нашега народа, којима се и данас домовина поноси“.[2] Људевит Гај је говорио: „Поносимо се и хвалимо Богу Великому, сто ми Хрвати с братјом Сербима један књижевни језик имамо."[5]
Данас у Хрватској Вук Стефановић Караџић није омиљен, иако се хрватски језик углавном придржаваја и његових правила и јужнога нарјечја, док га у Србији кују у звијезде а никада нису прихватили јужно нарјечје за књижевно.[4] И међу српским и међу хрватским националистима се данас може чути мишљење да је у Бечу одржан приватан састанак неколицине појединаца који никога нису представљали. Редовно се прећуткује значај бечког књижевног договора за савремени српски, односно хрватски језик.[4]
Извори [уреди]
- ^ Миодраг Поповић, Вук Стеф. Караџић (стр. 320), НОЛИТ, Београд, 1987.
- ^ а б в г д Бечка кућа српскохрватска
- ^ а б в Бечки књижевни договор
- ^ а б в г д ђ Бечка осморка
- ^ а б в Прицај српскохрватски да те цео свет разуме
- ^ Миодраг Поповић, Вук Стеф. Караџић (стр. 318), НОЛИТ, Београд, 1987.
- ^ Миодраг Поповић, Вук Стеф. Караџић (стр. 322), НОЛИТ, Београд, 1987.
- ^ БОШЊАЦИ И ЊИХОВ ЈЕЗИК КРОЗ ИСТОРИЈУ
