Славеносрпски језик

Из Википедије, слободне енциклопедије
Не поистовећивати са Српскословенским језиком.
западнојужнословенски
језици, наречја и изговори
стандардни национални језици
српски · хрватски · словеначки
бошњачки (босански) · црногорски
раније: српскохрватски
наречја
штокавско · кајкавско
чакавско · торлачко
изговори
екавски · ијекавски · икавски
Источно штокавски дијалекти
шумадијско-војвођански
источнохерцеговачки
зетско-јужносанџачки
косовско-ресавски
(смедеревско-вршачки)
призренско-тимочки
(призренско-јужноморавски
сврљишко-заплањски
тимочко-лужнички)
Западно штокавски дијалекти
источнобосански
млађи икавски
славонски
локални говори,
социолекти, жаргон и остало

нашински · ужички · црнотравски · шатровачки
англосрпски · ромско-српски
буњевачки · шокачки
п  р  у

Славеносрпски језик (слср. славяносербскій, словенскій) је облик српскога језика који је био у доминантној употреби крајем 18. и почетком 19. века у образованим слојевима српске грађанске класе у Војводини и српкој дијаспори у осталим крајевима Хабзбуршке монархије. Позајмљенице из овог језика називају се црквенословенизми, иако је овај језик само делимично црквенословенски.

Употреба[уреди]

Најистакнутији представник славеносрпског је био Захарија Орфелин, а књижевни кодификатор Милован Видаковић.

Славеносрпски језик је, у борби за општесрпски језички стандард, био главним такмац језику који је је уобличио српски језички реформатор Вук Караџић, понајвише на новоштокавском фолклорном идиому. Средином 19. века опсег употребе славеносрпског је почео да се осетно смањује, док је после 1870. потпуно нестао из јавне употребе. С друге стране као верзија црквенословенског језика још увек се користи на службама по Црквама.

Карактеристике и граматика[уреди]

Пример облика тог славеносрпског језика се може видети из „Славеносербског магазина“ који је уређивао Захарија Орфелин:

Весьма бы мені пріскорбно было, ако бі я кадгод чуо, что ты, мой сыне, упао у пянство, роскошь, безчініе, і непотребное жітіе.

Чак је и из једне реченице видљиво да је текст натопљен руским речима (что), руским творбеним облицима (роскошь, а не раскош), а друге особине славеносрпског су и појава –т у 3. лицу множине (нпр. „они могутъ" уместо „они могу").

Литература[уреди]

Види још[уреди]