Славеносрпски језик
 |
Овај чланак садржи списак литературе (папирне изворе и/или веб-сајтове), али његови извори нису најјаснији зато што нису унети у сам текст. Молимо вас да побољшате овај чланак тако што ћете унети изворе у сам текст. |
- Не поистовећивати са Српскословенским језиком.
|
Славеносрпски језик (славяносербскій, словенскій) је облик српскога језика који је био у доминантној употреби крајем 18. и почетком 19. века у образованим слојевима српске грађанске класе у Војводини и српкој дијаспори у осталим крајевима Хабзбуршке монархије. Позајмљенице из овог језика називају се црквенословенизми, иако је овај језик само делимично црквенословенски.
Садржај |
Употреба [уреди]
Најистакнутији представник славеносрпског је био Захарија Орфелин, а књижевни кодификатор Милован Видаковић.
Славеносрпски језик је, у борби за општесрпски језички стандард, био главним такмац језику који је је уобличио српски језички реформатор Вук Караџић, понајвише на новоштокавском фолклорном идиому. Средином 19. века опсег употребе славеносрпског је почео да се осетно смањује, док је после 1870. потпуно нестао из јавне употребе. С друге стране као верзија црквенословенског језика још увек се користи на службама по Црквама.
Карактеристике и граматика [уреди]
Пример облика тог славеносрпског језика се може видети из „Славеносербског магазина“ који је уређивао Захарија Орфелин:
| “ | Весьма бы мені пріскорбно было, ако бі я кадгод чуо, что ты, мой сыне, упао у пянство, роскошь, безчініе, і непотребное жітіе. | ” |
Чак је и из једне реченице видљиво да је текст натопљен руским речима (что), руским творбеним облицима (роскошь, а не раскош), а друге значајке славеносрпског су и појава –т у 3. лицу множине (нпр. „они могутъ" уместо „они могу").
Литература [уреди]
- Михаило Стевановић: Граматика српскохрватског језика, Београд 1964.
- Павле Соларић: БꙊква́рь Славе́нскїй трїа́збꙊчный, у Млецима 1812.
