Браћа Миладинови

Из Википедије, слободне енциклопедије
Константин Миладинов
Димитар Миладинов

Браћа Димитар (Струга, 1810Цариград, 23. јануар 1862) и Константин (Струга, 1830Цариград, 18. јануар 1862) Миладинов су зачетници македонског / словенског / бугарског културног препорода у 19. веку.

Биографија[уреди]

Родитељи су им били Христо и Султана Миладинови, који су имали осморо деце. Основну школу су похађали у Струги, а гимназију у Јањини. Константин је 1852. године дипломирао грчку филологију на Универзитету у Атини. На њих двојицу је доста утицао брат Наум, који је завршио Духовну академију Халки у Цариграду, смер музика и граматика. Пресудно за њихово пансловенско усмерење било је упознавање Димитра Миладинова са руским књижевником Викторем Ивановичем Григоровичем у Охриду, након чега су почели активно да сакупљају народне песме и изреке.

Димитар Миладинов је након спора са грчким владиком у Битољу, отишао у Нови Сад и Сремске Карловце, где се упознао са културним животом Срба. У Београду се упознао са Панславизмом и Илирским покретом, које је одлучно прихватио.

Зборник браће Миладинових[уреди]

Године 1856. Димитар се вратио у Стругу, због испраћаја брата Константина, који је отпутовао у Русију на студије словенске филологије на московском универзитету. Москву је напустио пре завршетка студија 1860. и у Бечу се сусрео са Јосипом Јуријем Штросмајерем, који му је доста помогао да одштампа Зборник бугарских народних песама.

Зборник са насловом Бѫлгарски народни пѣсни. Собрани отъ братья Миладиновци, Димитрıя и Константина и издадени отъ Константина. Въ Загребъ. Въ книгопечатница-та на А. Якича, 1861 штампан је у Загребу 1861. године. Сачињавало га је 600 македонских и 67 бугарских народних песама из словенског подручја централног и источног Балкана.

Смрт[уреди]

Половином 1861. године Константин је напустио Загреб и отпутовао за Београд, где је сазнао да му је брат Димитар допао цариградске тамнице. Затим је отпутовао за Цариград, где су га Турци ухапсили и под оптужбом да је шпијун, бацили у тамницу. Браћа Константин и Димитар Миладинови умрли су 1862. у Цариграду, под неразјашњеним околностима.

Поезија Константина Миладинова[уреди]

Константин Миладинов је писао поезију инспирисану социјалним и националним мотивима. Следи списак дела објављених за његова живота:[1]

  • „Бисера“, „Б'лгарски книжици“, година I, 1858, кн. 15.
  • „Желание“, „Б'лгарски книжици“, година I, 1858, кн. 15.
  • „Голапче“, „Б'лгарски книжици“, година I, 1858, кн. 15.
  • „Шупељка“, „Б'лгарски книжици“, година I, 1858, кн. 15.
  • „Не- не пијан“, „Б'лгарски книжици“, година I, 1858, кн. 15.
  • „Клетва“, „Б'лгарски книжици“, година I, 1858, кн. 15.
  • „Скрсти“, „Б'лгарски книжици“, година I, 1858, кн. 19.
  • „Грк и Бугарин“, „Б'лгарски книжици“, година I, 1858, кн. 24.
  • „Побратимство“, „Б'лгарски книжици“, година II, 1859, кн. 22.
  • „Думание“, „Б'лгарски книжици“, година II, 1859, кн. 22.
  • „Сираче“, „Братски труд“, 1860, кн. 1.
  • „На сонцето“, „Братски труд“, 1860, кн. 1.
  • „Еѓуптин делија“, „Братски труд“, 1860, кн. 3.
  • „На чужина“, „Дунавски лебед“, година I, 1860, бр. 20.
  • „Т'га за југ“, „Дунавски лебед“, година I, 1860, бр. 20.

Референце[уреди]

  1. ^ „Бугарска преродбеничка поезија“, избор и редакција Кирил Топалов, „Български писател“, Софија, 1980, стр. 271