Бретонвудски споразум

Из Википедије, слободне енциклопедије

Брентонвудски споразум је међународни споразум постигнут на конференцији представника 44 земље одржаној средином 1944. у Бретон Вудсу (у америчкој држави Њу Хемпшир), о решавању послератних монетарних и финансијских проблема, па је као такав и до данас остао као темељ међудржавних односа у тој сфери. На конференцији су основани Међународни монетарни фонд и Међународна банка за обнову и развој.

Бретонвудски споразум[уреди]

Основе послератног међународног монетарног система постављене су на конференцију у Бретон Вудсу 1944. године. Тада су формиране две организације за међународну монетарну и финансијску сарадњу: Међународни монетарни фонд - ММФ (International Monetary Fund – IMF) и Међународна банка за обнову и развој - МБОР (International Bank for Reconstruction and Development - IBRD). Фонд је требао да обезбеди сарадњу у области међународних плаћања и политике девизних курсева и да одобрава кредите за краткорочно уравнотежење платног биланса, а банка је добила задатак да омогући обнову и развој привреда земаља чланица.


Карактеристике система[уреди]

Међународни монетарни систем који је устаљен Бретонвудским споразумом назива се златно-девизни стандард (због важења злата и девиза као резерви). Имајући у виду важност САД и долара у овом периоду, овај систем се може назвати златно-доларски систем. Наиме, долар је важио за званичну валуту у којој су се чувале резерве и имао је велику улогу у међународном платном промету. САД су имале највеће резерве злата, а за долар се могло купити апсолутно све.

САД су се периоду од 1950. до 1957. САД се суочавале са проблемом мђународне ликвидности, дефицит платног биланса је растао, а залихе злата су се топиле. Смањује се глад за доларом, опада поверење у њега, а Централна банка своја потраживања конверутују у злато.

Године 1962. Америчка централана банка ФЕД – ствара фондове у валутама западноевропских земаља. Та средства се користе за откуп доларских потраживања од странаца и да би се смањио одлив злата. Педузете су још неке мере које су смањиле одлив девиза али нису га и отклониле. Константни пораст међународне трговине и обим услуга и производа захтевали су већа девизна средства (несташица средстава међународног плаћања).

Решење се није могло тражити у дефлацији јер она није одговарала САД. Пољуљано поверење у долар и неадекватан механизам повећања међународне ликвидности наметали су потребу реформисања међународног монетарног система.

У периоду 1968—1973. уведена је двојна цена злата за званичне трансакције остала је стара цена злата, а за приватне трансакције цена се слободно формирала на тржишту.

Године 1967. на састанку у Рио де Жанеиру усвојен је Први Амандман на Статут ИМФ-а. Одлучено је да се у оквиру фонда формира нов вид средстава за међународна плаћања, тзв. специјална права вучењаСПВпапирно злато.