Међународни суд правде

Из Википедије, слободне енциклопедије
Не поистовећивати са Међународним кривичним судом.
Палата мира, седиште МСП-а.

Међународни суд правде (обично називан Светски суд или МСП; енгл. International Court of Justice; фр. Cour internationale de justice) је главни судски орган Уједињених нација. Седиште суда је у Палати мира у Хагу, Холандија. Основан је 1945. године према одредбама Повеље Уједињених нација, а почео је са радом 1946. као наследник Сталног суда за међународно право. Статут Међународног суда правде, сличан статуту његовог претходника, је главни конститутивни документ који установљава и регулише рад Суда. МСП не треба мешати са Међународним кривичним судом, који такође потенцијално има „глобалну“ надлежност. Енглески и француски су два званична језика суда.

Рад Суда карактерише широк опсег судских активности. Главна функција је решавање правних парница које подносе државе и давање правних савета међународним органима и агенцијама. Број парница пред МСП-ом је био релативно мали, али од 1980их је очито јачала воља да се користи Суд, нарочито међу земљама у развоју, иако су се Сједињене Државе повукле од присилног судства 1986, што значи да признају надлежност суда од случаја до случаја.

Састав Суда[уреди]

МСП чини петнаест сталних судија које бира Генерална скупштина и Савет безбедности УН са списка лица која номинују националне групе у оквиру Сталног арбитражног суда. Изборни процес је уређен у члановима 4-12 Статута МСП-а. Судије служе мандат од девет година и могу бити поново изабрани. Избори се одржавају сваке треће године, уз пензионисање трећине судија сваки пут, како би се осигурао кунтинуитет у оквиру суда.

Ако судија умре за време мандата, пракса је да се изабере судија исте националности који би завршио мандат. Не могу бити изабрана двојица судија исте националности. Према члану 9, чланство Суда треба да представља „главне облике цивилизације и највише правне системе света“. У суштини, ово представља опште право, цивилно право и социјалистичко право (данас посткомунистичко право). Од 1960их свака од пет сталних чланица Савета безбедности (Француска, Кина, Русија, Велика Британија, и Сједињене Државе) су увек имале судију у МСП-у. Изузетак је Кина (република Кина до 1971., народна Република Кина од 1971. па надаље), која није имала свог судију у Суду од 1967. до 1985., зато што није предложила кандидата. Правило о геополитичком саставу радног стола постоји упркос чињеници да не постоји одредба о томе у Статуту Међународног суда правде.

Члан 2 Статута одређује да све судије треба да буду „изабране без обзира на њихову националност међу лицима високог моралног карактера“, који су или квалификовани за највишу судску дужност у својим земљама или познати као правници са одговарајућим познавањем међународног права. Независност суда је описана у члановима 16-18. Судија МСП-а не може да буде ни на једном другом положају, нити да ради као саветник. Судија може бити разрешен дужности једино тајним гласањем осталих чланова Суда. Упркос овим правилима, независност судија МСП-а је често довођена у питање. На пример, током процеса Никарагва против Сједињених Држава, Сједињене Државе су издале званично саопштење којим је речено да не могу да издају осетљиве материјале пред Судом због присуства судија из држава Источног блока.

Судије могу издати заједничку пресуду или дати засебна мишљења. Одлуке и саветодавна мишљења доносе се већином, а у случају подједнаке поделе мишљења, одлука председника је одлучујућа. Судије могу дати и засебна мишљења у супротности са осталима.

Ad hoc судије[уреди]

Члан 31 Статута утврђује процедуру по којој ad hoc судије заседају на тежим парницама пред Судом. Овај систем омогућава свакој од страна у тим парницама да именују судију по свом избору (обично њихове националности), ако се судија њихове националности већ не налази у процесу. Ad hoc судије у потпуности учествују у одлучивању, поред сталних судија. Стога, могуће је да чак седамнаест судија учествује у некој парници.

Овај систем може изгледати чудно када се упореди са домаћим судовима, али његова сврха је да охрабри земље да подносе парнице пред Суд. На пример, ако држава зна да ће имати судског службеника који може учествовати у разматрањима случаја и понудити осталим судијама мишљење из перспективе те државе, та земља онда може бити вољнија да се обрати надлежности Суда. Иако овакав систем не одговара у потпуности природи овог Суда, обично има мале практичне последице. Ad hoc судије обично (али не и увек) гласају у корист државе која их је именовала и стога анулирају сопствене гласове.

Судска већа[уреди]

Уобичајено, Суд заседа у пуном саставу, али у последњих петнаест година у одређеним приликама је заседао по судским већима. Чланови 26-29 Статута дозвољавају Суду да формира мања већа, обично од три или пет судија, који би разматрали случај. Два типа већа су предвиђени према члану 26: први, већа посебне категорије случајева, и други, формирање ad hoc већа за саслушавање појединачних случајева. Године 1993. успостављено је посебно веће, према члану 26(1) Статута МСП-а, како би се бавило питањима животне средине (иако ово веће никада није коришћено).

Ad hoc већа су много чешће састављана. На пример, веће је коришћено при саслушању Случај Мајнски залив (Сједињене Државе против Канаде). У том случају, стране су јасно дале до знања да ће повући случај уколико Суд не именује судије у веће које су прихватљиве за обе стране. Пресуде већа имају мањи значај него пресуде целог суда.

Тренутни састав[уреди]

Судски састав је следећи:

Поред председника и потпредседника, судије МСП-а су:

Примена права[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Корени међународног права

При одлучивању о случају, Суд консултује међународно право као што је предвиђено чланом 38. Члан 38 Статута МСП предвиђа да при доношењу одлуке Суд мора узети у обзир међународне конвенције, међународне обичаје, и „цивилне правне принципе које признају цивилизоване нације“. Такође се може позвати на академска писања и претходне судске одлуке како би се помогло тумачење закона, иако Суд није формално обавезан на своје претходне одлуке према доктрини изненадног одлучивања. Одлуке Суда обавезују само стране у појединачним парницама, а не све земље. Према члану 38(1)(д), међутим, Суд може поново разматрати претходно донесене одлуке. У стварности, МСП ретко поништава своје претходно донете долуке и третира их као преседан на сличан начин као и врховни суд у цивилном правном систему. Поред тога, међународни правници често се руководе пресудама МСП-а као пресудама од највише вредности.

Ако се стране сложе, могу дат Суду слободу да одлучује ex aequo et bono („добро и правично“), дајући слободу МСП-у да донесе непристрасну одлуку засновану на томе шта је правично под датим околностима. Суд који се руководи принципом ex aequo et bono на неки начин делује слично посреднику. Међутим, ова одредба још није коришћена у судској историји.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :