Голуб Бабић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Голуб Бабић

Srpski hajducki harambasa Golub Babic (1824-1910).jpeg
Војвода Голуб Бабић (1824-1910) у време Српског устанка (1875—1878).

Датум рођења: 7. септембар 1824.
Место рођења: Трубар, Дрвар
 (Ottoman flagОсманско царство)
Датум смрти: 19. децембар 1910.
Место смрти: Сарајево
 (Аустроугарска Аустроугарска)

Голуб Бабић (Трубар, Дрвар, 1824Сарајево 1910) је био српски хајдучки харамбаша и војвода, један од најзначајнијих команданата устаника у вријеме Невесињске пушке (1875—1878).

Живот[уреди]

Српски војвода Голуб Бабић, рођен је у селу Трубару код Дрвара 7. септембра 1824. године од оца Илије и мајке Василије. Одраставши, најприје се борио против турског зулума као хајдучки харамбаша у југозападној Босни и Тромеђи. У револуционарној 1848. години, за време Мађарске револуције, учествовао је у одреду српских добровољаца под командом Стевана Петровића Книћанина у борбама по Војводини. Вратио се у Босну и 1858. године, учествује у Дољанској буни (1857—1858), гдје му гине старији брат Божо. Све до 1863. године живи у Славонији, у Пакрацу, гдје се већи дио породице Бабић преселио као и мноштво народа из Босанске Крајине након неуспјеха Дољанске буне. У зиму 1863. године долази са породицом у Ђаково, на позив бискупа ђаковичког Јосипа Јураја Штросмајера, гдје живе неколико мјесеци под његовом заштитом, а потом се пресељава у Србију, због страха да га аустријске власти не предају Турцима, али и због бискуповог притиска да пређе на католичанство, на шта му је Голуб одговорио: „Ми смо, баш због вјере, оставили и жене и дјечицу, свој завичај и оно мало сиротиње. А кад би хтјели вјером преврнути, прије би се потурчили, па би у својој земљи живјели слободно као и бегови“. Од 1864. па све до 1875. године живи са породицом у Србији, у селу Стублине код Обреновца, гдје их је смјестио прота лознички Игњатије Васић, пошто је у Србију прешао код Лознице.

Августа 1875. се враћа у Босну са своја три брата: Миланџом, Павлом и Петром, и диже народ на устанак у Црним Потоцима, између Дрвара и Босанског Грахова кад је и изабран за вођу устаника на простору југозападне Босне. Већ до 15. септембра 1875. године имао је чету од 25 људи, а до краја мјесеца одред од око 150 људи. Устаничка војска је сваким даном бивала бројчано јача и боље наоружана. Илија Гутеша му је из Беча послао 315 пушака „острагуша“ и 6 центи барута, које му је у Србију донио Симо Бањац. Да би објединио руковођење борбама на сектору којим је руководио, формирао је главну управу устанка: главно управитељство јужнобосанског устанка, као централно руководеће тијело. Врло брзо је стекао повјерење, ауторитет и углед међу устаницима, а на борбеном плану постигао је значајне војничке успјехе. Био је велики присталица и поборник герилског ратовања. Ослобођена је територија од Лике до Бјелаја (са Унцем, данашњи Дрвар) и од Динаре до Ливна и Гламоча. Заједно са својим седамдесет једним четовођом потписао је 2. јула 1876. године Проглас за уједињење Босне са Србијом. Кад је 4. августа 1877. године доживио војнички пораз код Седла, а устанак био угушен, прешао је у Лику и одатле све до марта 1878. организовао мање герилске нападе на Турке у Босни и Тромеђи. Исте године изабран је, на устаничкој Скупштини одржаној у Тишковцу, за делегата на Берлинском конгресу (1878) заједно са Васом Видовићем, али не одлази у Берлин због настојања Кнежевине Србије да се ничим не замјери Аустроугарској монархији. Улазак аустријске војске и окупацију Босне и Херцеговине прихватио је помирљивим односом и држањем те се предаје трупама у Србу. Једно вријеме био је у служби нове власти у Бихаћу, прихватајући то као привремено и тренутно боље рјешење од турске власти.

Веома престижно одело, које је Голуб Бабић носио у устанку 1875. године (види фотографију), исти је добио због својих изузетних ратничких заслуга, а носио га је пре њега војвода/сердар Милован Павасовић (у устанку 1715. године), да би следећи српски јунак, који је због борбености и храбрости, добио част да носи ово старо одело од Српске православне цркве „Светог Петра“ (у Доњем Тишковцу) био четнички војвода Бранко-Бране И. Богуновић (1911-1945).

На Никољдан, 19. децембра 1910. године, војвода Голуб Бабић је умро у Сарајеву, у 87-ој години. Непознати аутор некролога написао је: „Од ране своје младости с оружјем у руци борио се за своју потиштену браћу. Није било оружаног покрета у коме он није судјеловао...“

Види још[уреди]

Литература[уреди]

  • Војна енциклопедија, Београд, 1970., књига прва, pp. 423.
  • Теиновић, Братислав: „Српски устанак у Босни 1875-1878“ (Banja Luka: Музеј Републике Српске, 2006)
  • Теиновић, Братислав: „Поп Василије–Вајан Ковачевић (1844-1896) и његово свједочанство из Српског устанка у Босни (1875—1878)“ (Бања Лука: Гласник удружења архивских радника Републике Српске, год. I, бр. 1, 2009)
  • Скарић, Владислав: „Поријекло православног народа у сјеверозападној Босни“ (Сарајево: Гласник Земаљског музеја, 1918)
  • Цвијић, Јован : „Насеља и порекло становништва“ књига 20 (Београд: Српски етнографски зборник у издању Српске краљевске академије, 1925)
  • Бокан, Бранко Ј.: „Општина Сански Мост“, књига/део I, до јула 1941 (Београд: Борба, 1974)