Дијалекти каталонског језика
Дијалекти каталонског језика имају релативну униформност, посебно у поређењу са осталим романским језицима;[4] та униформност се одражава у вокабулару, сематици, синтакси, морфологији и фонологији.[5] Међусобна разумљивост између дијалеката је веома висока,[6][7][8] процјењује се у распону од 90% до 95%.[9] Једини изузетак је изоловани идиосинкратички алгерски дијалекат.[4]
Преглед[уреди | уреди извор]
Године 1861, лингвистичар Мануел Мила и Фонталас каталонски језик је подијелио на два главна дијалекта: западни и источни.[8][5] Најочигледнија фонетичка разлика је у ненаглашеним a и e, који су се у источним дијалектима спојили у /ə/, док у западним дијелтима остају раздвојени као /a/ и /e/.[4][8] Постоји још неколико разлика у изговору, вербалкој морфологији и вокабулару.[6]
Западни католонски обухвата два дијалекта: сјеверозападни и валесијански; источни каталонски обухвата четири дијалета: средишњи, балеарски, сјеверни и алгерски.[8] Сваки дијалекат се даље може подијелити на наколико поддијалеката.
Постоје два говорна стандарда за језике засноване на источним и западним дијалектима:
- У Каталонији, Институт за каталонске студије регулише говорни стандард заснова на средњокаталонском, који има највећи број говорника[8] и говори се у густо насељеном подручју покрајине Барселоне, источној половини покрајине Тарагона и у највећем дијелу покрајине Жироне.[8]
- У Валенсији, Језичка академија Валенсије примјењује Фарбанове смијернице на валенсијански варијетет и регулише алтернативни говорни стандард заснован на јужноваленсијанском поддијелекту. Упркос томе што има мање говорника него средњоваленсијански поддијалекат,[10] јужноваленсијански је био под мањим утицајем шпанског језика. Говори се на југу и сјеверу покрајине Валенсије и великом дијелу покрајине Алакант, у градовима као што су Гандија, Алкој и Хатива.[10]
Бројнији говорници каталонског језика од Валесијанаца су само Каталонаци, што значи да Валесијанци чине прибложно трећи укупног броја говорника каталонског. Стога, у смислу језичког сукоба, признање и поштовање двоструког стандарда, као и дуалне каталонско-валенсијанске деноминације,[11] смирује напете средишњо-периферне односе између Каталоније и Валенсијанске Заједнице.
| Скупине | ЗАПАДНА | ИСТОЧНА | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Дијалекти | Сјеверозападни | Валенсијански | Средњи | Балеарски | Сјеверни | Алгерски |
| Подручје | Шпанија | Француска | Италија | |||
| Покрајине Љерида, источна половина Тарагоне, Ла Фрања | Валенсијанска Заједница | Покрајине Барселона, западна половина Трагона, већина Жироне | Балеарска Острва | Русиљон/Сјеверна Каталонија | Град Алгеро на Сардинији | |
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Feldhausen 2010, стр. 6.
- ^ Wheeler 2005, стр. 2.
- ^ Costa Carreras 2009, стр. 4.
- ^ а б в Moll 1958, стр. 47.
- ^ а б Enciclopèdia Catalana, стр. 634–635.
- ^ а б Wheeler 2005, стр. 1.
- ^ Costa Carreras & Yates 2009, стр. 5.
- ^ а б в г д ђ е Feldhausen 2010, стр. 5.
- ^ „Catalan”. Ethnologue. „Central Catalan has 90% to 95% inherent intelligibility for speakers of Valencian (1989 R. Hall, Jr.)”
- ^ а б Xarxa Cruscat de l'Institut d'Estudis Catalans
- ^ „Архивирана копија” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 23. 09. 2015. г. Приступљено 09. 11. 2017.
- ^ Wheeler 2005, стр. 2–3.
Литература[уреди | уреди извор]
- Feldhausen, Ingo (2010). Sentential Form and Prosodic Structure of Catalan. John Benjamins B.V. ISBN 978 90 272 5551 8.
- Wheeler, Max (2005). The Phonology Of Catalan. Oxford: Oxford University Press. стр. 54. ISBN 978-0-19-925814-7.
- Costa Carreras, Joan; Yates, Alan (2009). The Architect of Modern Catalan: Selected Writings/Pompeu Fabra (1868–1948). Instutut d'Estudis Catalans & Universitat Pompeu Fabra & Jonh Benjamins B.V. стр. 6—7. ISBN 978 90 272 3264 9.
- Moll, Francesc de B. (2006) [1958]. Gramàtica Històrica Catalana (на језику: каталонски) (Catalan изд.). Universitat de València. стр. 47. ISBN 978-84-370-6412-3.
- Ferrater; et al. (1973). „Català”. Enciclpèdia Catalana Volum 4 (на језику: каталонски) (1977, corrected изд.). Barcelona: Enciclopèdia Catalana. стр. 628—639. ISBN 978-84-85194-04-9.
- Recasens, Daniel (1996). Fonètica descriptiva del català: assaig de caracterització de la pronúncia del vocalisme i el consonantisme català al segle XX (2nd изд.). Barcelona: Institut d'Estudis Catalans. стр. 75—76,128—129. ISBN 9788472833128.
- Melchor, Vicent de; Branchadell, Albert (2002). El catalán: una lengua de Europa para compartir (на језику: шпански). Bellaterra: Universitat Autònoma de Barcelona. стр. 71. ISBN 978-84-490-2299-9.