Италски језици

Из Википедије, слободне енциклопедије

Италски језици су група индоевропских језика која је део Кентум гране. Ова група укључује и романске језике (италијански, шпански, португалски, каталонски, провансалски, француски, румунски), а такође и многе изумрле језике.

Италска група језика има две познате гране:

Италици нису први становници Италије, већ су ту мигрирали током другог миленијума п. н. е. и били су највероватније у сродству са Келтима који су заузимали велике просторе западне Европе. Пре доласка Италских племена Италија је била насељена групама које нису припадале Индоевропљанима, а међу њима су били можда и Етрурци.

На северу Италије постојало је племе које је говорило венетским језиком сличним латинском, па се и овај језик некад убраја у италске језике. Међутим, он има неке карактеристике германских језика тако да се данас сматра да је посебан језик у оквиру индоевропских језика.

Први натписи који су нађени из ове групе језика су написани на умбријском и фалишћанском и датирају из VII века п. н. е. Писмо које се тада користило назива се Старо италско писмо и настало је од старогрчког. Сами италски језици показују утицај етрурског и нешто више старогрчког.

Како се Рим ширио целим Апенинским полуострвом, тако је и латински језик постајао доминантнији на том простору и коначно су остали језици Италије изумрли до краја I века наше ере.