Домаћа црква
Домаћа црква, или понекад богомоља, место је за молитву у кући верника.
Православље[уреди | уреди извор]
У працрквама првих векова места богослужења су била у кућама верника. Ова пракса је настављена, посебно у православној цркви. Испред породичне иконе укућани читају дневне молитве, а такође врше и обреде, специфичне за дате околности.
На великом имању, то није неуобичајено, већ се праве приватне капеле. У малом стану постоји најмање један кивот за иконе (код руса: красный уголок, са значењем „леп кутак”). Код срба је то славска икона. Ако је могуће, свештеник посети једном годишње домове верника, да изврши благослов и сече се славски колач.
На православном венчању, обред крунисања и предаја иконе чине акт оснивања породичње цркве.[1].
Грчка[уреди | уреди извор]
У Грчкој, може се видети да су многи власници имају изграђене домаће капеле на свом поседу.
Србија[уреди | уреди извор]
У Српској православној цркви, свака породица има своју крсну славу, односно свеца заштитника. Ова традиција је била призната од стране Унеска као Нематеријално културно наслеђе човечанства.[2]
Русија[уреди | уреди извор]
У Русији, породица се окупља пред малим иконостасом, који се састоји од једне или више икона, пред којима стоји кандило. До 1917. године, неки од чланова аристократије су имали праве, потпуно опремљене цркве на њиховим имањима.[3][4]
Православна дијаспора[уреди | уреди извор]
У земљи у којој су православни присутни као мањина, појам „домаћа црква” може да игра важну улогу.[5] Она може да служи не само једној породици, већ може да буде место сусрета неколико породица. То су потенцијалне клице нових парохија у дијаспори. У Француској се понекад читави станови претварају у православне цркве.
Друге хришћанске деноминације[уреди | уреди извор]
У католицизму је такође позната употреба кућне ораторије и капеле, мада је употреба строго регулисана канонским правом.
Код протестаната се подстиче домађи култ. У доба прогона то је била јединствена богомоља, у одсуству храма.
Ислам[уреди | уреди извор]
Пракса свакодневне молитве је један од стубова ислама. Она је често практикује код куће користећи ћилим за молитву, иако имам препоручују да мушкарци практикују молитву у џамији.
Јудаизам[уреди | уреди извор]
После разарања храма у 70. години, породични дом је често био једино место богослужења јевреја. Обред шабата или пасхе се врши око породичног стола. Сви рабини препоручују својим следбеницима да посећују синагогу.
Будизам[уреди | уреди извор]
Статуе Буде су веома распрострањене у будизму. Место за медитације може да буде у слично ораторијуму.
Хиндуизам[уреди | уреди извор]
Понуде се достављају кипу или слици божанстава
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Orthodoxinfo.com / Michael B. Henning: Marriage and the Christian Home
- ^ Slava celebration dans la famille.
- ^ Домовая церковь, В узком смысле слова
- ^ Церкви домовые // Энциклопедический словарь Брокгауза и Ефрона : в 86 т. (82 т. и 4 доп.). — СПб., 1890-1907.
- ^ Orthodoxe Vie De La Commune.
Литература[уреди | уреди извор]
- Џин Баур: руско Насеље у Минхену 1900-1945: француски-руски Односи у 20. Века. Обим 65 Публикација источној европи, Институт за Минхена: Серија Приче, источној европи-Институт, Минхен, Ото Adamant Верлаг. 1998. ISBN 9783447040235..
- Cyril Deicha (Ур.): Иконе и Проповеди. Издавач: text.check.сутер: Тризен. 2016. ISBN 978-3-9524397-1-5.. погледајте проповеди о. Миле: домађа црква (на немачком језику). Стр. 37